Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Остваренo пророчанствo


МАРШАЛОВА ГАЛАКСИЈА


Маршал Меклуан појављује се у једној сцени филма и „паметњаковићу” који је дотад говорио о делу господина Меклуана каже: „Ти не знаш ништа о мом раду.”

ристални радио је запањујућа ствар. Мали пријемник који се веома лако прави код куће у стању је да прима радио-таласе и да их једноставним механизмом претвара у звуке познате људском уху без сопственог извора струје! Оваква справа користи енергију из самих радио-таласа, али на рачун јачине и квалитета звука.
   Потребан је кристал, по коме је овај пријемник и добио име. То је обично руда олова, црни сјајни камен који је модерно време претворило у пластичну и ружну ствар по имену диода. Даље, потребан је калем с бакарном жицом, за управљање кроз непредвидиве дубине радио-сигнала, затим још једна жица која ће послужити као антена и слушалице, кроз које ће речи процурети ако се претходни саставни делови споје како је замишљено. Препоручују се слушалице из старог телефона.
    Двадесетих година двадесетог века оваква мајсторија била је уобичајена. Радио-таласи су путовали небеским пространством све док не би били привучени вештом замком од бакарне жице. Онда би се сјурили, опијени светлуцањем мамца, пролетели кроз склепани уређај, поразговарали с црним кристалом који би кроз слушалице пренео шта је чуо ушима жељним музике или вести о дешавањима широм света. У хиљадама домова одјекивао је исти глас, иста композиција, исто мишљење и исти став.
    Неки су слушали пажљиво, а неки, задовољни својом мајсторијом, лежали су с уветом преко слушалице и пуштали да их дубоки тамни глас успава. Не знамо колико је ових других било, али смо сигурни да су постојали. Некима знамо и име. Браћа Меклуан. Маршал и Морис.  Уљуљани политичким емисијама. Ушушкани лименим звуцима џеза.    Нису ни били свесни значаја речи које су чули. Схватили су само принцип. И сву величину онога што са собом носи.
   У години која је текла пре целог једног века, прослављен је први светски дан жена. Панчо Виља је узјахао мексичку револуцију и Ђоконда је украдена из Лувра. Ми се нећемо подробније бавити овим догађајима.   Нећемо се осврнути ни на прво издање Енциклопедије Британике, ни на рат Италије с Отоманским царством. Ми смо у ову годину залутали да угледамо једно рођење. Долазак на свет човека по имену Маршал Меклуан.
    За разлику од својих вршњака, он не поседује лице за камере и шарм за масе. То је био посао Роналда Регана. Нема ни узбудљив, мада мрачан живот као доктор Јозеф Менгеле. Њега и такве као он не памтимо због онога што су радили, већ радије због онога што су мислили. Њихово физичко присуство на овом свету служило је као механизам за путовање кроз време, до важних тренутака у њиховом уму и духу. Њихове замисли човечанству остају далеко дуже познате него имена, чак и кад се трудимо да их упамтимо. Они су живели за идеју и сигурно би били задовољни да могу да знају да их је она надживела. Један од њих је и Маршал Меклуан, професор, књижевни критичар, филозоф, реторичар, теоретичар, мислилац, академик, посматрач и пророк. И још много тога. Далеко више него што име може да каже.

    Рођен је 21. јула 1911. године у Едмонтону, у Канади. Школује се с успехом у Канади, а дубље знање стиче преко мора, у Кембриџу. Суочава се и с губитком вере у Бога али само да би му се вратио после сусрета с радовима Гилберта Кита Честертона. Постаје професор енглеског. У Сент Луису 1939. године присуствује свом венчању с Корин Луис. Тих година упорно ради и на два дела. Пише докторски рад и прву књигу. Међу странама тих дела почиње његов живот.

Гутембергова галаксија

    „Принцеза се уда у Енглеској и бум, бум, бум, огласи се бубањ, сви чујемо о томе, земљотрес у Северној Африци, холивудска звезда се напила, опет се чује бубањ.” Свет се опет претвара у племе, каже Меклуан. Некада смо били окружени књигама, књига је била најбољи друг и једини извор образовања. Човек је остајао сам с књигом. Између њега и смисла скривеног међу странама стајао је само начин погледа, тренутак спознаје. Књига је направила усамљеног човека. Појединца.
    С новим, електронским медијима све се мења. Једна мисао, сажвакана и обогаћена гледиштем, бива послужена преко звучника и екрана. Радио и телевизија су друштвена занимација, гледају се породично, у групи, цела кућа, улица, град и држава – исто. Човек се невољно и не знајући одмиче од појединачног. Нико га на то није упозорио. Дотадашњи „адолесценти” претварају се у „тинејџере”. Док су први, одрасли уз књигу, покушавали да нађу себе као другачије од других, да нађу разлике, да буду нешто ново, личност „тинејџера” ствара се налазећи сличности с нечим већ постојећим. Могућности које то пружа модерним генерацијама садрже предности, али и замке. Стапајући се с већ постојећим, они имају прилику да своје вештине и знања повећају до дубина које човек књиге није могао ни да помисли да обухвати својим животом. С друге стране стоје шаблони и оквири, преуски за знање, преудобни за труд. Просек мами искреном оданошћу, онаквом какву лењост има.

    „Механичка млада” излази 1951. године. Прва Меклуанова књига. То је заправо био низ кратких текстова. Сваки је почињао исечком из новина, рекламом коју би он објашњавао. Откривао је лажне поруке и раскринкавао побуде које су иза њих стајале. Објаснио је зашто велике пословне мреже користе рекламу и како. Уписао је последице рекламирања у шири друштвени оквир. Књига је наишла на одобравање читалачке јавности и скренула пажњу на Меклуана. Направљена је основа за његов даљи рад. После дванаест година, 1963, излази друга књига – „Гутенбергова галаксија”. Овај рад толико је добро примљен да је Универзитет у Торонту, где је Меклуан радио у то време, отворио Центар за културу и технологију само да би њега задржао. Научна јавност била је захваћена меклуанизмима.
    Светско село. Ове речи промениле су све. Тек кад их је Меклуан изговорио научници широм света схватили су могућности тадашњице.  Нове електронске направе смањиле су свет и тако остаје све до данас.  Човек живи у сталном страху, јер у смањеном свету све што се деси може бити повезано с њим. Економска криза преко ноћи путује преко пола света и завлачи се у куће оних који ни не знају како је криза настала.   Побеснела природа у Јапану ослобађа талас штетног зрачења од кога стрепе они који ни немају нуклеарну електрану. Једна кап нафте довољна је да цео свет плане. Меклуан не осуђује технологију за штетне последице које је донела. Направе немају морал. Оне су то што јесу.  Одговорност је на оном ко их користи. Све алатке су само продужеци наших сопствених моћи. Одећа је продужетак коже. Точак – ноге. Књига – ока. Нови, електронски, додаци надоградња су нервног система. Човек је и даље одговоран за своје поступке. Убица с рукавицама и даље је убица.


Разумевање медија


    „Гутенбергова галаксија” 1962. године добија највишу канадску награду за прозу. Неколико година раније с Едмундом Карпентером Меклуан покреће часопис „Истраживања”. Његово име постаје препознатљиво не само у Канади, него и у целом свету. Велика предузећа попут ИБМ и АТиТ плаћају му велике износе за предавања и савете.   Такве послове прихвата без одушевљења, подстакнут мишљу да ће тако обезбедити средства за издржавање своје велике породице. Маршал и Корин деле се на још шесторо, два дечака и четири девојчице. Две године. Чека две године. Да настави да постоји. Наставља 1964. године. Излази „Разумевање медија”.
    „Посредник је порука.” Ова реченица прелеће свет и претвара ново Меклуаново дело у оно које ће обележити његов живот. Меклуан каже да није важно шта нам посредник говори. Важно је шта је посредник. Његово запажање је изврсно. Друштва се никад нису обликовала по поруци коју су носили посредници. Али прелазак с рукописа на штампу уздрмао је темеље света. Штампа се у тренуцима кад је „Разумевање медија” објављено претварала у звучни и видео запис. И Меклуан је то видео као основ за нове промене. Као пример нуди сијалицу. Она је посредник. Чак ни не садржи никакву поруку. Ипак, у стању је да потпуно промени људски живот. Сијалица има моћ да избрише мрак. Да створи постојање у оном делу људског живота које је раније било незамисливо на тај начин. Тако и телевизија. По Меклуановом мишљењу, није битно да ли је на екрану цртани филм или извештај из рата. Принцип је исти. Промена која се дешава – дешава се због начина преношења. Не због поруке. Поруке су у смањеном свету још мање. Брзо се забораве. Преплаве их друге, новије.
    У звучно изолованој соби седи Маршал Меклуан. Пред њим је микрофон преко кога може да види телевизијски пријемник. Шуштање и „снег” одједном се претварају у добро познату слику. То је Џим Гатроу.  Човек с којим је пио кафу до пре неколико минута. Џим му се обраћа. Пита га да ли му је чудно. Није, одговара Меклуан. Огуглао је.
Овако је изгледао један од многих радио-интервјуа средином шездесетих. Тема су били медији и њихов утицај на свет, а Маршал Меклуан био је једини стручњак на свету који је то истраживао. И најчешћи гост у таквим расправама. Поред два доктората које је имао, почели су да стижу почасни са свих страна. Упркос слави његовог рада, било је очигледно да чак ни сви људи који га постављају испред камера да говори милионима, не могу да обухвате важност његовог рада.

    Људи никад нису разумели шта се дешава у њихово време, говорио је Меклуан објашњавајући да ни не очекује да буде потпуно схваћен. Човек све што чује преводи у појмове који му ласкају. Зато живи у прошлости. Јер је маргина, садашњост, место где ништа не постоји, где се све мења, а промена плаши људе.
    Овакав став сликовито је описан у филму Вудија Алена „Ени Хол” из 1977. године. Маршал Меклуан појављује се у једној сцени и „паметњаковићу” који је дотад говорио о делу господина Меклуана каже: „Ти не знаш ништа о мом раду.”

Посредник је масажа

    У будућности људи неће морати да иду на посао. Све датотеке које су им стајале по фиокама биће им доступне код куће. Преко рачунара.
Ове речи данас не звуче узбудљиво. Али ако их сместимо у 1965. годину, тридесет година пре почетка употребе интернета, онда може да се схвати генијалност онога ко је приметио куда се слива судбина човечанства. Меклуан је говорио да се будућност предвиђа посматрањем садашњости. Онога што нам је испред носа. Све што треба да урадимо јесте да посматрамо свет као уметници. Не морамо да знамо ни да пишемо ни да цртамо. Можемо бити уметници посматрања.

    У 1967. години из штампе излази Меклуанова најпродаванија књига „Посредник је масажа”. Овај наслов је игра речи, јер се на енглеском „порука” (message) и „масажа” (massage) разликују у само једном слову. Меклуан је једном наслов своје књиге упоредио с натписом који је видео на отпаду у Торонту: „Помозите нам да улепшамо отпаде: Баците нешто лепо данас.”
   Најпродаванија књига била је и највише критикована. Његови ранији радови били су мозаик. Збир великог броја међусобно готово неповезаних текстова. Али ова књига засенила је све. Један Меклуанов пријатељ је изјавио да је управо у томе предност књиге. Може се почети у средини, па кренути уназад, да би се онда поново кренуло од средине ка другој половини. У питању је било упрошћено гледиште Меклуанових ранијих ставова, сада доступно широј публици. Преко милион продатих примерака у почетку је изгледало као успех. Али уз критику и светску заступљеност, дошло је и засићење. Његове даље књиге почеле су да губе на читаности. Меклуанизам је достигао врхунац. И полако почео да се повлачи.

    Меклуан је ово предвидео. Изгубио је себе. Слика која се много пута прикаже на екрану полако престаје да буде само слика. Постаје икона. Што је више пута види велики број људи она постаје јавна, понестаје јој личног и приватног. Понестаје појединачног. Оног дела човека који је способан да ствара.

Епилог

    У другој половини 1979. године шлог онеспособљава Маршала Меклуана. Одузима му једно од најубојитијих оружја – бридак језик. Универзитет у Торонту покушао је тада да угаси његов истраживачки центар, али јавност, на челу с Вудијем Аленом, пружа отпор и успева да спаси Меклуанову заоставштину. С гашењем занимања за његова дела, гасио се и његов живот. Маршал Меклуан умире у сну у ноћи 31. децембра 1980. године.
    Тек двадесет први век поново нас подсећа на Меклуана. Стотину година од његовог рођења изгледа да се велики број његових пророчанстава остварио. Предвидео је интернет, утицај медија, смањивање света, брзину протока података, промене у структури пословних мрежа и још много тога што можда и нисмо у могућности да схватимо. Можда ћемо нешто тек схватити. Нагласио је да ће нове технологије омогућити младима да брже и више уче. Да постану већи људи од својих предака. Очекивао је да ће интернет и електронски медији постати велики учитељи, они због којих ће млади знати колико не знају и који ће их подстаћи да уче. То време можда тек треба да дође. У наредних стотину година Маршала Меклуана.


Аутор: 
Стефан Костадиновић
Илустровао: 
Лазар Качаревић
број:
lglg (not verified)
Слика корисника lglg's
Manolo Blahnik
On design, multi-level crisscross weave and Manolo Blahnik around the ankle to bind belt is inherited the Rome of Manolo Blahnik Canada sexy enchanting and cool shoes are fashionable, send out the Manolo Blahnik Sandals people cannot be ignored the existence feeling, will be women's independence temperament Cheap Manolo Blahnik Sandals full expression.