ovo bi trebalo da je negde u Zemunu. Madjarski vojnici prolaze pored radnje D.grosbergera. ipak, ovo je enigma...
Изгледа да ово ипак није Земун, Давид Гросбергер је живео у Сомбору све док није ухапшен и депортован у Аушвиц где је убијен. Имам и неке још не проверене информације да је имао фабрику у Сомбору али очекујем потврду. Јављам чим нешто сазнам... иначе на табли пише "Прва југословенска механичка творница тканине за намештај власник Гросбергер Давид"
ovo bi trebalo da je negde u Zemunu. Madjarski vojnici prolaze pored radnje D.grosbergera. ipak, ovo je enigma...
Изгледа да ово ипак није Земун, Давид Гросбергер је живео у Сомбору све док није ухапшен и депортован у Аушвиц где је убијен. Имам и неке још не проверене информације да је имао фабрику у Сомбору али очекујем потврду. Јављам чим нешто сазнам... иначе на табли пише "Прва југословенска механичка творница тканине за намештај власник Гросбергер Давид"
поздрав...
Magdalena Berger's family home of the Grossbergers in Sombor
Palata Vajdinger podignuta je 1912. godine u stilu secesije. Ova dvospratna nekadašnja trgovačka kuća je sa nekoliko okolnih zgrada zatvarala prostor koji su stanovnici Sombora dugo zvali „Siti“ zbog postojanja brojnih poslovnih zgrada.
Када се сликар Иван Радовић доселио у Београд, 1927. године, издржавао се сликајући грађанске портрете и бавећи се сценографијом, али је у београдским круговима био познатији као тенисер БТК него као сликар. Није био ведета популарне културе у престоничким оквирима.Чини се цинично али као да је спортска каријера Ивана Радовића била најдрагоценија са аспекта визуелне културе – као предуслов за настанак остварења која сведоче о облику друштвених активности тридесетих година. Бројни цртежи и уља тенисера дискретно причају причу о обе Радовићеве каријере. Очекивало би се да као сликар и тенисер припада грађанској елити, па ипак на његовим цртежима и сликама нема комформизма ни питорескних детаља. Иван Радовић извесно није српској елити био омиљен, „готов производ“. Он је играо тенис да би (пре)живео, што је свакако бацало сенку на доживљај забаве и доколице. Медији га нису удостојили ни фотографије са Анријем Кошеом на Ташмајдану, где су 9. јуна 1929, на теренима БТК, двојица тенисера одиграла егзибициони меч, а на међународно такмичење у Атину путовао је вагоном друге класе.
У Павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду, 1929. организује своју трећу самосталну изложбу, а у јулу исте године, на државном првенству у Загребу, рангиран је као трећи тенисер Југославије, иза Фрање Шефера и Крешимира Фридриха, играча загребачког ХАШК. Овај пласман омогућиће Радовићу да још исте године добије позив селектора за наступ у Дејвис куп репрезентацији Југославије.
Бављење спортом се у то време, начелно, вредновало као одлика модерног и напредног, а дневна штампа је редовно извештавала са свих већих домаћих и међународних такмичења. Поред текста о Кошеовом програму боравка у Београду, непосредно после гостовања „црне плесачице“ Џозефине Бејкер, „Политика“ објављује и фотографију америчке тенисерке Елен Вилс уз најаву њеног предстојећег учествовања на турниру у Берлину. Хаљине без рукава или трака око главе трендсетерке и кокете Сузан Ленглен постају модни детаљи не само у женском тенису, већ у спортској гардероби начелно. „Политика“ не пропушта да објави резултате сусрета Вилсове и Ленгленове и на илустрованој страни доноси портрете обе тенисерке. Одмах испод њих објављена је и фотографија књижевника Иве Андрића, који је изабран за дописног члана Академије наука.
Крајем тридесетих, тачније 1939. године, после успеха Дејвис куп репрезентације Југославије и освајања првог места на континенту, долази до видне експанзије тениса на нашем простору и свега оног што он са собом носи. Реклама прашка за веш „Радион“ или насловна страна „Југословенске спортске ревије“ где је приказан Краљ Петар II Карађорђевић како игра тенис, сведочанство су времена у којем је тениски спорт имао своје место у друштву.
Уочи Другог светског рата Иван Радовић је мобилисан и убрзо одведен у немачки логор. Из заробљеништва је пуштен пред крај рата.
Иван Радовић је био члан УЛУС, а члан САНУ је постао 1970. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, 1973. године.
Данас сам засео са целом редакцијом часописа Репата звезда. Чудан је то часопис, по томе што је бесплатан, у данашње време! А и редакција је чудна, састоји се од само једног члана, Драгана Перића, познатог по нашем форумском нику Намћор овдашњи. Часопис је посвећен старом Београду, а читају га, прилично посвећено, гости у београдским кафанама, од Знака питања, преко Пролећа, Коларца, Златног буренцета, до Мадере.
Намћор један, забранио ми је одмах да препричавам садржај, оговарам редакцију, и да ни случајно не кажем да бих ја то можда и боље урадио!...
Ако имате неку причу о старом Београду пошаљите Намћору на адресу repata.zvezda@gmail.com, или посетите сајт www.bg-setac.com.Â
Уздравље!
ovo bi trebalo da je negde u Zemunu. Madjarski vojnici prolaze pored radnje D.grosbergera. ipak, ovo je enigma...
Par fotografija :
Jedna lepa maketa u TT (1 : 120) razmeri
Ručni radovi kluba u razmeri HO (1 : 87) :
Model dizel - električne lokomotive serije 661 i model stanične zgrade stanice Đunis
ovo bi trebalo da je negde u Zemunu. Madjarski vojnici prolaze pored radnje D.grosbergera. ipak, ovo je enigma...
Изгледа да ово ипак није Земун, Давид Гросбергер је живео у Сомбору све док није ухапшен и депортован у Аушвиц где је убијен. Имам и неке још не проверене информације да је имао фабрику у Сомбору али очекујем потврду. Јављам чим нешто сазнам... иначе на табли пише "Прва југословенска механичка творница тканине за намештај власник Гросбергер Давид"
поздрав...
ovo bi trebalo da je negde u Zemunu. Madjarski vojnici prolaze pored radnje D.grosbergera. ipak, ovo je enigma...
Изгледа да ово ипак није Земун, Давид Гросбергер је живео у Сомбору све док није ухапшен и депортован у Аушвиц где је убијен. Имам и неке још не проверене информације да је имао фабрику у Сомбору али очекујем потврду. Јављам чим нешто сазнам... иначе на табли пише "Прва југословенска механичка творница тканине за намештај власник Гросбергер Давид"
поздрав...
Magdalena Berger's family home of the Grossbergers in Sombor
http://www.centropa.org/pictures-stories?type[]=photo&title=Berger&donor=40645#collapsed
http://www.centropa.org/photo/magdalena-bergers-father-david-grossberger-his-...
http://www.centropa.org/pictures-stories?type[]=photo&title=Berger&donor=40645#collapsed
dopuna:
(sa http://www.skyscrapercity.com/showpost.php?p=26416066&postcount=188 )
Palata Vajdinger
Palata Vajdinger podignuta je 1912. godine u stilu secesije. Ova dvospratna nekadašnja trgovačka kuća je sa nekoliko okolnih zgrada zatvarala prostor koji su stanovnici Sombora dugo zvali „Siti“ zbog postojanja brojnih poslovnih zgrada.
Sombor, Laze Kostića/Venac Petra Bojovića ugaoRadovic sedi na klupi
Када се сликар Иван Радовић доселио у Београд, 1927. године, издржавао се сликајући грађанске портрете и бавећи се сценографијом, али је у београдским круговима био познатији као тенисер БТК него као сликар. Није био ведета популарне културе у престоничким оквирима.Чини се цинично али као да је спортска каријера Ивана Радовића била најдрагоценија са аспекта визуелне културе – као предуслов за настанак остварења која сведоче о облику друштвених активности тридесетих година. Бројни цртежи и уља тенисера дискретно причају причу о обе Радовићеве каријере. Очекивало би се да као сликар и тенисер припада грађанској елити, па ипак на његовим цртежима и сликама нема комформизма ни питорескних детаља. Иван Радовић извесно није српској елити био омиљен, „готов производ“. Он је играо тенис да би (пре)живео, што је свакако бацало сенку на доживљај забаве и доколице. Медији га нису удостојили ни фотографије са Анријем Кошеом на Ташмајдану, где су 9. јуна 1929, на теренима БТК, двојица тенисера одиграла егзибициони меч, а на међународно такмичење у Атину путовао је вагоном друге класе.
У Павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду, 1929. организује своју трећу самосталну изложбу, а у јулу исте године, на државном првенству у Загребу, рангиран је као трећи тенисер Југославије, иза Фрање Шефера и Крешимира Фридриха, играча загребачког ХАШК. Овај пласман омогућиће Радовићу да још исте године добије позив селектора за наступ у Дејвис куп репрезентацији Југославије.
Бављење спортом се у то време, начелно, вредновало као одлика модерног и напредног, а дневна штампа је редовно извештавала са свих већих домаћих и међународних такмичења. Поред текста о Кошеовом програму боравка у Београду, непосредно после гостовања „црне плесачице“ Џозефине Бејкер, „Политика“ објављује и фотографију америчке тенисерке Елен Вилс уз најаву њеног предстојећег учествовања на турниру у Берлину. Хаљине без рукава или трака око главе трендсетерке и кокете Сузан Ленглен постају модни детаљи не само у женском тенису, већ у спортској гардероби начелно. „Политика“ не пропушта да објави резултате сусрета Вилсове и Ленгленове и на илустрованој страни доноси портрете обе тенисерке. Одмах испод њих објављена је и фотографија књижевника Иве Андрића, који је изабран за дописног члана Академије наука.
Крајем тридесетих, тачније 1939. године, после успеха Дејвис куп репрезентације Југославије и освајања првог места на континенту, долази до видне експанзије тениса на нашем простору и свега оног што он са собом носи. Реклама прашка за веш „Радион“ или насловна страна „Југословенске спортске ревије“ где је приказан Краљ Петар II Карађорђевић како игра тенис, сведочанство су времена у којем је тениски спорт имао своје место у друштву.
Уочи Другог светског рата Иван Радовић је мобилисан и убрзо одведен у немачки логор. Из заробљеништва је пуштен пред крај рата.
Иван Радовић је био члан УЛУС, а члан САНУ је постао 1970. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, 1973. године.
Намћор један, забранио ми је одмах да препричавам садржај, оговарам редакцију, и да ни случајно не кажем да бих ја то можда и боље урадио!...
Ако имате неку причу о старом Београду пошаљите Намћору на адресу repata.zvezda@gmail.com, или посетите сајт www.bg-setac.com.Â
Уздравље!