Свака част Миладину Зарићу, Николи Милованчеву, Крсти Крстићу... али, било је још храбрих Београђана који су октобра 1944. спасли доста објеката од велике важности за град и његове житеље.

У акцији спасавања Водоводне централе на Белим водама код Жаркова били су укључени Милан Мрковић, борац 2. батаљона 21. српске бригаде Момчило Радовановић који је убачен у Београд, Павле Ледеци, Воја Тодоровић Бацика, Тома Бунушевац, радник Водоводне централе у Макишу Пера Ковачевић и један немачки војник који им се придружио успут. Сви објекти водовода били су минирани а до експлозива водили су електрични каблови које су илегалци пресекли само неколико тренутака пре но што су Немци активирали механизам непосредно пред поноћ 13. октобра. Када су Немци активирали експлозив, одјекнула је само експлозија на друму Београд-Железник.

Када су ујутру Немци видели да Централа водовода на Белим Водама није одлетела у ваздух, послали су из школе "Матија Бан" вод војника да виде шта се десило. Испред Централе ватром су их дочекали илегалци и одбили их; жестока борба и пуцњава привукла је другу немачку јединицу која је била у близини и поново се развила жестока борба која је окончана тек када је илегалцима дошла у помоћ 12. крајишка бригада 11. дивизије која је потиснула Немце ка Жаркову, а потом на Баново Брдо.

Три Београђанина - поштански службеник Поште број 10 у улици Цара Душана 10 Гавро Ерић, артиљеријски технички мајор Никодије Марјановић и глумац Никола Гашић успели су да спрече Немце да сруше комплекс зграда поред Калемегдана: све зграде у Узун-Мирковој (кафана „Бранковина”, „Аероклуб”, Берза) и у улицама Тадеуша Кошћушка, Цинцар-Јанка, Змаја од Ноћаја, Цара Уроша и део Студентског трга (Филозофски и Природно-математички факултет, Коларчев универзитет и зграду број 15 у којој се налазила немачка Фелдкоманда), а мине су биле постављене и под фабриком „Елка” која је у то време била власништво Хермана Геринга. Када су поменути Београђани сазнали да су Немци тајно минирали 24 зграде отишли су код командира жандарма Боре Вуксановића у Други кварт. Ту су се договорили да два жандарма - наредници Радисав Брадонић и Илија Петровић за време полицијског сата у 23 часа наводно спроведу Марјановића у Калемегдан на саслушање и када стигну до зида и просека којим је водила асфалтна трака (данас дечје игралиште) исценирају да га туку, а Марјановић док лежи на земљи неприметно исече кабал који је водио од главне станице и команде за рушење у Тврђави (данас је у тој згради Војни музеј) ка блоку зграда. Акција је у потпуности успела на очиглед Немаца.

 Стару Радио-станицу Београд Немци су минирали али су је спасли њени радници и службеници: искључили су мине и покидали каблове. А београдску Електричну централу "Светлост и снага" сачували су инжењер Павле Стаматовић, ложач Крста Николић Крле, електричар Милавко Миловановић, ваздухопловни официр капетан прве класе Бора Ђорђевић, Аца Брља, Милорад Бијанчић Југурта.

 Један од најважнијих сачуваних објеката је Главна телефонска централа у Палмотићевој 2. Али, ово је већ мало дужа прича - тема за Милорада.