Човек са кантом на
леђима и бокалом у руци највероватније је улични продавац бозе или салепа,
двају безалкохолних пића турског порекла која су у међуратном периоду још
навелико трошила. Боза се лети продавала хладна, а салеп зими врућ и веровало
се да одлично лечи назеб. Продавци су користили или колица са два точка и у
њима возили сав прибор или ове леђне канте са месинганим оковом и славином.
Привлачили су пажњу муштерија узвицима: Боза хладна, ледена! и Салеп
медени, медени!
Човек са кантом на леђима и бокалом у руци највероватније је улични продавац бозе или салепа, двају безалкохолних пића турског порекла која су у међуратном периоду још навелико трошила. Боза се лети продавала хладна, а салеп зими врућ и веровало се да одлично лечи назеб. Продавци су користили или колица са два точка и у њима возили сав прибор или ове леђне канте са месинганим оковом и славином. Привлачили су пажњу муштерија узвицима: Боза хладна, ледена! и Салеп медени, медени!
Дивна прича, Путниче.
Међутим, изгледа да су моје наочари мало застраниле, па не видим како треба.
Овај човек на леђима не носи канту са месинганим оковом, већ обичан јутени џак, везан канапом. Осим тога, он у својој десној руци не носи бокал са бозом већ неки замотуљак. Што је најбитније, он на глави има службену капу са овалном плочицом.
Даклем, закључујем да није реч о бозаџији, него о регистрованом носачу, неки би рекли амалину.
Уосталом, кога брига, и он је био део уличне слике Београда између два рата.
Само гурај даље са сликама!
Предлажем компромисну варијанту, реч је о бозаџији у службеној униформи СББ-а (Синдикат београдских бозаџија, касније ће овај акроним попримити другачије значење, одумирањем старога заната прешло се на телекомуникације), у сваком случају хвала што је покренута још једна прича. Ево (некоме већ виђених) бозаџија и салебџија:
Е ја заборавих да овде (искрено се надам) има и младих који можда и не знају о чему је било речи у претходним постовима па ево мало појашњења и то са Википедије:
Boza je osvežavajuće bezalkoholno piće koje se dobija fermentacijom vodenog rastvora kukuruza - projinogbrašna, šećera i kvasca. Pije se hladna, boja je žućkasta, tečnost je zamućena kao gusti sok (đus). Zanatlija koji pravi bozu se naziva bozadžija.Bila je obavezni artikal, pored limunade, u poslastičarnicama orijentalnog tipa koje su držali Albanci i Goranci. U tim poslastičarnicama su se mogli dobiti i slatkiši orijentalnog tipa, jako slatki, kao što su tulumbe, tufahije, ćeten halva, baklava, kadaif ...Kada bi se pomešala po principu pola-pola sa limunadom dobijalo bi se piće po nazivu „špricer“. Ali naravno to nije bio onaj pravi špricer od vina i soda vode. Danas se u nekim samoposlugama može kupiti flaširana boza u plastičnim litarskim flašama.
Споменик Радомиру бозаџији у Бугарској
А ево и рецепта за припремање:
Sipati pola kg kukuruznog brašna u lonac sa 5 l mlake vode ,dobro promešati i ostaviti da odstoji desetak sati.Tada staviti lonac na laganu vatru i pustiti da polako vri oko 3 sata. nakon toga skinuti lonac sa vatre i ostaviti da se masa hladi 5 - 6 sati. U međuvremenu staviti 20 g kvasca u malo mlake vode i ostaviti da nadođe.Kada je kvasac nadošao sipati ga u prokuvano i ohlađeno brašno, dobro promešati i ostaviti tako da stoji još desetak sati. Nakon toga kroz gustu gazu procediti bozu i zasladiti je sa oko pola kg šećera (po ukusu). Pripremljenu bozu sipati u flaše ali ih ne zatvarati jer mogu da puknu. Boza se pije hladna. Ovaj napitak se koristio pre više od 150 godina.
Човек са кантом на леђима и бокалом у руци највероватније је улични продавац бозе или салепа, двају безалкохолних пића турског порекла која су у међуратном периоду још навелико трошила. Боза се лети продавала хладна, а салеп зими врућ и веровало се да одлично лечи назеб. Продавци су користили или колица са два точка и у њима возили сав прибор или ове леђне канте са месинганим оковом и славином. Привлачили су пажњу муштерија узвицима: Боза хладна, ледена! и Салеп медени, медени!
Човек са кантом на леђима и бокалом у руци највероватније је улични продавац бозе или салепа, двају безалкохолних пића турског порекла која су у међуратном периоду још навелико трошила. Боза се лети продавала хладна, а салеп зими врућ и веровало се да одлично лечи назеб. Продавци су користили или колица са два точка и у њима возили сав прибор или ове леђне канте са месинганим оковом и славином. Привлачили су пажњу муштерија узвицима: Боза хладна, ледена! и Салеп медени, медени!
Дивна прича, Путниче.
Међутим, изгледа да су моје наочари мало застраниле, па не видим како треба.
Овај човек на леђима не носи канту са месинганим оковом, већ обичан јутени џак, везан канапом. Осим тога, он у својој десној руци не носи бокал са бозом већ неки замотуљак. Што је најбитније, он на глави има службену капу са овалном плочицом.
Даклем, закључујем да није реч о бозаџији, него о регистрованом носачу, неки би рекли амалину.
Уосталом, кога брига, и он је био део уличне слике Београда између два рата.
Само гурај даље са сликама!
Boza je osvežavajuće bezalkoholno piće koje se dobija fermentacijom vodenog rastvora kukuruza - projinog brašna, šećera i kvasca. Pije se hladna, boja je žućkasta, tečnost je zamućena kao gusti sok (đus). Zanatlija koji pravi bozu se naziva bozadžija.Bila je obavezni artikal, pored limunade, u poslastičarnicama orijentalnog tipa koje su držali Albanci i Goranci. U tim poslastičarnicama su se mogli dobiti i slatkiši orijentalnog tipa, jako slatki, kao što su tulumbe, tufahije, ćeten halva, baklava, kadaif ...Kada bi se pomešala po principu pola-pola sa limunadom dobijalo bi se piće po nazivu „špricer“. Ali naravno to nije bio onaj pravi špricer od vina i soda vode. Danas se u nekim samoposlugama može kupiti flaširana boza u plastičnim litarskim flašama.
Споменик Радомиру бозаџији у Бугарској
А ево и рецепта за припремање:
Sipati pola kg kukuruznog brašna u lonac sa 5 l mlake vode ,dobro promešati i ostaviti da odstoji desetak sati.Tada staviti lonac na laganu vatru i pustiti da polako vri oko 3 sata. nakon toga skinuti lonac sa vatre i ostaviti da se masa hladi 5 - 6 sati. U međuvremenu staviti 20 g kvasca u malo mlake vode i ostaviti da nadođe.Kada je kvasac nadošao sipati ga u prokuvano i ohlađeno brašno, dobro promešati i ostaviti tako da stoji još desetak sati. Nakon toga kroz gustu gazu procediti bozu i zasladiti je sa oko pola kg šećera (po ukusu). Pripremljenu bozu sipati u flaše ali ih ne zatvarati jer mogu da puknu. Boza se pije hladna. Ovaj napitak se koristio pre više od 150 godina.
Или су ово бозаџије?
sada postoje samo pored ulaza i drugacije su, i to je izgleda vraceno kad je rekonstruisana kupola (da li?)
jer posle prve rekonstrukcije nije bilo nicega
prva ideja, da su nestali kad je pogodjena zgrada, mislim da nije tacna je recimo ovde na neostecenom delu (gore-desno) vec nedostaju
na ovoj iz ww2 ih nema (niti tragova da su skoro skinuti)
a i na ovoj iz 1941 ih izgleda nema
Zna li neko kada je zgrada muzeja "obrijana"?
Е, ја баш не знам када је она подигнута, а од тога зависи и најранија година шишања.
Да украса још пре рата нема сведоче следеће две слике:
Другу слику неће да прими никако. Остављам линк, па како буде: