... nekadašnji Beogradski sajam, na levoj obali Save, kod današnjeg Brankovog mosta - danas ruinirane ostatke ove lepote zovemo - Staro sajmište ...
Ова централна кула, веома занимљив и несвакидашњи објекат модерне архитектуре је настао "случајем".
Наиме, разрађен је пројекат за дрвену, истоветну варијанту и "некакво Сајмиште" од скромних дрвених павиљона са "шед" крововима, крајње скромно и архитектонски веома неугледно.
То је наљутило Владу Илића и он је почео да се распитује како би сајмиште могло да се другачије направи. Ангажовао је архитекту који му је био при руци у Техничкој дирекцији београдске Општине - Рајка Татића да за једно поподне и једну ноћ исцрта ново решење, што је Татић у сарадњи са својим добрим другом, Јовом Ранковићем и учинио и презентовао Илићу ујутру.
Илић је био одушевљен и стари пројекат је одбачен.
Ипак, задржана је кула која је препројектована из објекта у дрвету у објекат у армираном бетону и опеци.
Одатле и сви ови необични полигонални облици и крајње занимљива структура.
О "Лејландима" смо често писали, невероватно је да су готово сви нестали с лица земље (београдске), на једном ауто-форуму налетех на полседњег (иоле читавог) који личи на оно што смо до пре три деценије виђали свакодневно на београдским улицама:
Uploaded with ImageShack.us
Мало ентеријера:
Uploaded with ImageShack.us
Uploaded with ImageShack.us
Драги пријатељи,
веома сам срећан и почаствован што сам позван да будем део овог форума. И то баш Политикиног Забавника: сећам се узбуђења петком ујутру када бих пре школе ишчекивао локалног колпортера да ми донесе мој примерак. На П.Забавнику сам научио да читам, размишљам, истражујем, и у П.Забавнику ми је објављен први "рад" када сам као ученик 7. разреда послао једно обимно "реаговање" на чланак о неком ратном авиону... Радио сам касније десетак година као новинар, за најпознатије домаће дневне листове и часописе, али тај мој текст из Забавника чувам са радошћу и данас...
Извињавам се за скретање са теме, Касина, хвала пуно на позиву да вам се свима придружим, заиста сам почаствован.
Такође, огромна захвалност Вама и господину Милошу Јуришићу за фантастичан серијал фотографија из октобарских борби! Ниједну никада нисам видео до сада, а колико тога и како говоре... Посебно што су уништени совјетски тенкови, као и онај у Босанској, сликани поред данас постојећих зграда па је упоређивање са садашњим стањем апсолутно.
Нарочито је дирљива слика гробова погинулих војника совјетске Црвене армије у Бирчаниновој улици, на тачном месту где се данас налази кинески ресторан (бивша кафана Савски венац).
Иако нисам стигао да прегледам све странице ("ломио" сам се између гледања и постављања овог поста), уочио сам изузетну Дундову фотографију сењачког парка испред онога што је данас "Удбина" зграда. Како је то све некада дивно изгледало...
Ово значи да Зендер Белград ипак није био запаљен?
Колико ми је познато, Soldatensender Belgrad је благовремено обуставио рад у Београду и преселио се (под истим именом) у аустријску бању Hartigvilla. Ту је радио такорећи до уласка Црвене армије. Из те бање емитовао је редовно свако вече „Лили Марлен“. После рата техничку опрему преузео је RIAS у Берлину.
Да напоменем још нешто: кад су се после рата додељивале радне фреквенције за поједине радио-станице, Немачка за казну није добила ни једну. RIAS (посебно повлашћен од Американаца) радио је илегално, с тим што није преузео само техничку опрему, већ и фреквенцију Радио Београда. Бројни југословенски протести остали су без резултата.
Не знам шта су партизани затекли кад су дошли у просторије бившег золдатензендера. То вероватно није било вредно ни паљења. Сећам се само да је партизански Радио Београд почео свој рад врло скромно.
Ово значи да Зендер Белград ипак није био запаљен?
Колико ми је познато, Soldatensender Belgrad је благовремено обуставио рад у Београду и преселио се (под истим именом) у аустријску бању Hartigvilla. Ту је радио такорећи до уласка Црвене армије. Из те бање емитовао је редовно свако вече „Лили Марлен“. После рата техничку опрему преузео је RIAS у Берлину.
Да напоменем још нешто: кад су се после рата додељивале радне фреквенције за поједине радио-станице, Немачка за казну није добила ни једну. RIAS (посебно повлашћен од Американаца) радио је илегално, с тим што није преузео само техничку опрему, већ и фреквенцију Радио Београда. Бројни југословенски протести остали су без резултата.
Не знам шта су партизани затекли кад су дошли у просторије бившег золдатензендера. То вероватно није било вредно ни паљења. Сећам се само да је партизански Радио Београд почео свој рад врло скромно.
Једна стара са Зеленог венца Јеремије Станојевића:
око 1930.
Постоје, заправо две идеје како је Брашован направио кућу Ђурића на Зеленом венцу.
Једна говори о томе да је имао предложак из неког мађарског часописа, а да је, уосталом, тај предложак коришћен и у најмање још једном случају зграде Бранислава Маринковића из 1935. године.
Друга, која се ређе спомиње, јесте постојање инспирације оригиналном кућом Александра Бугарског која је постојала на самом плацу и која, такође, има основу у облику слова латиничног слова "У".
И ако смем да ламентирам, ово је једна од оних дивних старих кућа, израђена руком писменог човека и одличног ствараоца, због које ми је посебно жао, без обзира на потоњи Брашованов занимљив допринос који је несумњив...
Да додам и ја нешто на ову тему: живим у Брашовановој згради на З.венцу 10.
У стану до мог све до пре две године живела је госпођа Бранка Ђурић удато Радовановић, ћерка предратног власника и инвеститора овог здања. Из њених прича сазнао сам да је њен отац желео да изгради једну од најмодернијих рентијерских зграда у то време у Београду и није жалио пара да му зграду пројектује у то време најпопуларнији (најскупљи) архитекта - Драгиша Брашован. Зграда је пројектована тако да на сваком спрату буду по свега два стана док су Ђурићи живели на врху, 4. спрату, у стану који се простирао на читавом спрату. У згради је био лифт са лифтбојем обложен плишом, са огледалима, клупама и тоалетним сточићем, а од станара које је помињала госпођа Бранка упамтио сам једино да је живела извесна примабалерина Народног позоришта, као и да је једног од станара, официра, често током 30-тих посећивао његов колега Драгољуб Михаиловић-Дража...
Зграда је поделила судбину грађанског Београда 1945. године (надам се да овде о томе смем да напишем коју реч) - у све станове осим у један који је остављен Ђурићима и у овај у коме ја данас живим (био је једини купљен пре рата од Ђурића и волшебно је опстао у рукама купаца, због чега је госпођа Бранка до своје смрти једино са нама и комуницирала у читавој згради), су усељени високи официри ОЗНЕ иѕ Црне Горе. Убрзо је нестао плишани лифт, а у згради данас постоје само трагови некадашњег сјаја. У стану у коме живим смо сачували оригиналне плочице у купатилу и у кухињи (наручене посебно из Чехословачке), као и ручице на прозорима (поставићу убрзо те фотографије овде) - све је дизајнирано у духу времена и стила, и читав стан иако високих плафона не одаје утисак салонца већ има неку сведеност и практичност београдске модерне.
Иначе, постоји на овој адреси и једна дилема о којој би ммилован можда могао нешто да зна - иза Брашованове зграде постоји још једна, на истом броју, такође је инвеститор и власник био Ђурић, а која је зидана мало пре ове Брашованове. Према речима госпође Бранке, и за ту зграду је њен отац платио тада најскупљег руског архитекту кога је могао да нађе у Београду, али она није могла да се сети имена. Зграда је рађена у веома сведеном неокласицизму, а од флоралне орнаментике има велике симетричне гроздове грожђа на врху фронталне фасаде (сликаћу и то).