Narod se često, moglo bi se reći od pamtiveka, poštapa poslovicom: Ko će kome nego svoj svome! Tako nekako, ali samo na prvu loptu, mogao bi da se shvati nesvakidašnji napor koji je uložio pesnik i diplomata Jovan Dučić. Posle desetogodišnjeg rudarenja po mnogim arhivama diljem Zemljinog šara, premećući dokument po dokument, mukotrpno je sklapao kamičke za monografiju o nama, dotad, gotovo nepoznatom delu i liku grofa Save Vladislavića.
Naime, po predanju, Dučići potiču od Duke, brata Savinog oca Luke, i oni su se, sredinom 18. veka, posle pohare letnjikovca Vladislavića u selu Jasenik kod Gacka koju su počinili silni begovi Čengići, odselili na različite strane. Dukini, potonji Dučići, izabrali su Trebinje, a Lukini Dubrovnik a odatle Rusiju.
Naravno da nije samo rođačka veza uticala na pesnika i diplomatu da odluči da istraži sve što se tada moglo naći o grofu Savi. U predgovoru knjige zapisao je, pored ostalog, i ovo:
„Za četvrtinu stoleća bio je umešan u sve važne događaje ruskog carstva: zaključivao je vojni savez s vladajućim knezom Moldavije u Jašu, mir sa sultanom na Prutu, konkordat s papom u Rimu, pakt o prijateljstvu i prvom i konačnom razgraničenju Rusije i Kine s kineskim carem u Pekingu. Ali je Vladislavić, što je do sada ostalo nepoznato srpskom narodu, a što je za nas najvažnije, bio i prvi Srbin koji je još na isteku tamnog 17. stoleća zadobio pravoslavnu Rusiju i lično Petra Velikog za oslobođenje srpstva i Balkana... On je i prvi postavio srpski problem u Rusiji kao glavni problem Balkana...”
Prvo izdanje Dučićeve monografije „Grof Sava Vladislavić” pojavilo se ratne 1941. godine u Pitsburgu, SAD. Zanimljivo je da je 1941. godine rukopis prekucao Peđa Milosavljević, tada sekretar naše ambasade u Madridu, docnije poznati slikar. Pre mesec dana pojavila se i studija prof. dr Bogdana Kosanovića „Sava Vladislavić Raguzinski u svom i našem vremenu” koja je u nekim delovima nadopunila Dučićevu monografiju, ubedljivo najsveobuhvatnije delo o našem čoveku koji je priznanja i slavu stekao na drugim prostorima. U pričici koja sledi korišćeni su izvori i Dučića i Kosanovića.
U Stambolu na Bosforu
Mada nije pouzdano utvrđena godina rođenja Save Vladislavića, čini se da je najbliži istini podatak iz jednog ruskog izvora koji tvrdi da se rodio 25. januara 1668. godine u selu Jasenik kod Gacka. Sledećih sedamdeset godina – umro je 10. juna 1738. godine na svom imanju Matoksa, nedaleko od Sankt Peterburga – ispisaće mnoštvo važnih poglavlja u ruskoj istoriji, ali će ostaviti i te kako značajnog traga u događanjima na ovim prostorima.
Mada je poreklo loze Vladislavića obavijeno velom predanja, sa sigurnošću se zna da su bili ugledna vlastelinska porodica, kao i da su Turci razorili njihova imanja. Savin otac Luka, ugledan trgovac, s porodicom je otišao u Dubrovnik gde je, veruje se, njegov sin stekao zavidno obrazovanje, a postoje naznake da se školovao i u Veneciji.
Trgovačko umeće kao da je nasledio od oca koji mu je, kako je Sava tvrdio u svom zaveštanju, dao početni kapital da bi, krajem poslednje decenije 17. veka, započeo samostalnu trgovinu u Carigradu a koji mu je, misli se na kapital, uredno vratio. Nimalo čudno s obzirom na to da je Sava vrlo brzo stekao zavidan imetak. Mnogoljudni i važni grad na Bosforu, gde je svako radio za svakoga i protiv svakoga i gde je umnogome (tajno) krojena sudbina Evrope, bio je presudan za dalji život nekadašnjeg naslednika vlastelina iz sela Jasenik a u Hercegovini.
Po Dučiću, ali i Kosanoviću, Sava je po dolasku brzo na sebe skrenuo pažnju Luke Barke, dubrovačkog konzula u Carigradu ali i tajnog agenta ruske carevine. To je vreme sklapanja (sremsko) Karlovačkog mira (1699) i već tada se u ruskim izvorima pominje pod nadimkom Raguzinski. On trguje krznom s Rusima, ali vrlo brzo uspostavlja vezu s jerusalimskim patrijarhom Dositejem, zagonetnom i moćnom ličnošću koja je blisko sarađivala s ruskim dvorom. I dok ruski emisari u Carigradu nemaju važnih vesti za svoje nalogodavce, Sava Vladislavić im ih sipa kao iz rukava. Posebno one vezane za rezultate Karlovačkog mirovnog sporazuma, potpisanog između Otomanske imperije, s jedne, i Austrije i njenih saveznika, s druge strane, a o čijim detaljima Rusi gotovo ništa nisu znali.
Njegov prvi susret s Rusijom dogodio se kad je novembra 1702. godine, kao trgovac s tajnim zaduženjima, brodom stigao u Aziv, luku na Crnom moru u koju je car Petar Veliki polagao velike nade. S tog puta caru donosi i važan dokument „Tajni opis Crnog mora”. Ruski samodržac, s kojim se u vojnom logoru Šliseburg lično upoznao u julu naredne godine, daje mu prvu „požalevnu gramotu”, odnosno pravo na slobodnu trgovinu i na kopnu i na moru, što je retko kom strancu bilo dozvoljeno. U njoj ga naziva „ilirskim plemićem”. Ruski izvori su kasnije, šalo-ozbiljno, primetili da je Sava „učio cara kako se trguje”, ali mu davao i korisne savete o gradnji brodova. Put ka bogaćenju bio mu je popločan neverovatnim mogućnostima.
Petar široke ruke
 |
Petar Veliki, car koji je za Rusiju izborio mesto među evropskim silama. |
„Ilirski plemić” se uskoro vraća u Carigrad kao trgovac svim i svačim, ali i kao čovek koji je poznavao sve tajne i intrige na turskom dvoru i oko njega, što je bilo od neprocenjive važnosti planovima Rusije koja je bila na putu da se utvrdi od Baltika do Crnog mora. Ruski izaslanik na Porti grof Tolstoj, čukundeda čuvenog pisca Lava, šalje u otadžbinu i ove reči:
„Blagodareći ljubavi Save Vladislavića, imam takvih prijatelja koji mogu brzo saznati tajne na Porti i meni ih saopštiti.”
Godine 1708. Sava se konačno seli u Moskvu i uz dodatne, još detaljnije, opise utvrda i gradova na obalama Crnog mora, Petru na dar dovodi i tri crnoputa dečaka – roba kupljena na pijaci u Carigradu. Jedan od njih će postati pradeda Aleksandra Puškina (videti okvir!). Zauzvrat, car mu poklanja veliku kuću u Moskvi, na reci Pokrovki, daruje mu nove trgovačke povlastice kao i 325 rubalja za lične godišnje izdatke. Uz to je i zvanično primljen u Ambasadorsku kancelariju, uglednu ustanovu zaduženu za diplomatske veze sa svetom.
Važnu ulogu za Rusiju, ali i za sebe, Sava je odigrao naredne godine, u vreme velike pobede nad Šveđanima kod Poltave. Uspešno je upriličio snabdevanje ruske vojske koristeći volovske zaprege po neprohodnim putevima. U znak zahvalnosti Petar Veliki ga je nagradio novim imanjima, darovao mu dvorac u Peterburgu, na Nevi, blizu zgrade Admiraliteta. I ne samo to, dobio je i čin dvorskog savetnika za istočna pitanja. Postao je jedna od najuglednijih i najuticajnijih ličnosti velike zemlje.
Prevremena smrt pape
Mada dvorski savetnik za istočna pitanja, Sava Vladislavić je, malo-malo, gledao prema zapadu, Balkanu i svom zavičaju. Kad je Rusija (1711) odlučila da objavi rat Turskoj, palo mu je na um da i balkanske hrišćane uključi u ovaj sukob. U Crnu Goru je uputio dvojicu prerušenih ruskih oficira s ciljem da ubede vladiku Danila i ostale prvake da se, kad krene rat Rusije i Turske na Crnom moru, dignu na ustanak, verujući da će i ostali prihvatiti tu iskru i konačno se osloboditi mnogovekog ropstva. Lepa zamisao s tužnim krajem.
Naime, Rusi su na reci Prut, uglavnom zbog nespremnosti i samouverenosti, morali da na brzinu sklope mir i na cedilu ostave ustanike na Balkanu koje su kaznene jedinice Numan-paše Ćiprilića potukle do nogu.
Od 1716. do 1722. godine Sava Vladislavić boravi u Zapadnoj Evropi, uglavnom u Veneciji i Rimu, a na hitan poziv Petra Velikog nakratko mu se pridružuje u Parizu. Uglavnom nabavlja robu neophodnu Rusiji koja je hitala da se približi Evropi, ali obavlja i osetljive diplomatske zadatke po nalogu samog cara. Pregovore o sklapanju konkordata s papom Klementom æI o konačnom uređenju položaja rimokatoličke crkve u Rusiji uspešno je završio, ali je sam čin potpisivanja sprečila iznenadna smrt verskog poglavara.
U Italiji je boravio i da bi za novu rusku prestonicu, odnosno dvor nabavio najbolja moguća umetnička dela koja danas, mahom, krase prostorije glasovitog Ermitaža. U Italiji, zapravo u Veneciji, gde je dobio još jednu titulu grofa, oženio se Vergilijom Trevizan, mladom devojkom iz patricijske kuće od koje je bio stariji trideset godina.
U Dubrovniku, kome se vratio posle mnogo godina, Senat mu je dodelio titulu grofa, tako mu i zvanično priznajući ne samo plemićko poreklo nego, povećma, i mnoge zasluge kojima je zadužio grad – republiku. Ipak je otišao razočaran pošto mu Dubrovčani, bez obzira na molbu samog ruskog cara, nisu dozvolili da tu podigne pravoslavnu bogomolju za poslednje dane svoje majke Sime, u monaštvu Teofanije. Poveo ju je sa sobom u Rusiju.
Graničar dva carstva
 |
Bronzani grof Sava u Sremskim Karlovcima, rad vajara Đorđa Lazića Ćapše. |
Smrt Petra Prvog Velikog (1725) nije mnogo poljuljala uticaj Save Vladislavića u Rusiji. Naprotiv. Nova carica Katarina Prva poslala ga je u Kinu kao specijalnog ambasadora sa zadatkom da s ovom mnogoljudnom zemljom konačno utvrdi granicu dugačku oko šest hiljada kilometara. I tu je pokazao nesvakidašnje diplomatsko umeće, o čemu, pored ostalog, svedoči i njegov rukopis namenjen ruskom dvoru pod naslovom „Tajni izveštaji o sili i situaciji kineskog carstva”.
Posle na stotine sastanaka, uz mnoštvo peripetija, igara nerava, čak i direktnih pretnji, Vladislavić je uspeo i u ovom poslu. Sporazum je potpisan 5. aprila 1728. godine, na pograničnoj reci Buri. Upravo na mestu gde je, godinu dana ranije, grof Sava postavio veliki drveni krst s natpisom: „Krst Božiji, znak granice između ruskog i kineskog carstva, postavljen 1727. godine, juna 26. dana.” Ondašnja granica ne razlikuje se mnogo od sadašnje.
Nakon povratka carica mu je darovala dvorac svoje majke (sada jedna od zgrada čuvenog muzeja Ermitaž u Sankt Peterburgu), okitila ga ordenom Aleksandra Nevskog ali i unapredila u „tajnog savetnika”. Ali, više nije bilo vremena za uživanje u novim priznanjima.
Pred kraj života, jedna za drugom, umrle su mu sve tri kćeri iz braka s Vergilijom Trevizan, koja se vratila u Veneciju. Neki izvori navode da je pre njega na onaj svet otputovao i sin mu Luka, rođen u istoriji nepoznatom prethodnom braku. Uz to, propadalo je i njegovo dugo sticano bogatstvo, a ima svedočanstava da je utehu sve više tražio u piću. Umro je 10. juna 1738. godine, a sahranjen je pored majke i kćerki u Blagoveštanjskoj crkvi u Lavri Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu. Ostatak imanja neravnomerno je zaveštao sinovcima, a Mojsiju Ivanoviću, jednom od njih, testamentom je naložio „da pošalje u srpske zemlje dva sanduka slovenskih knjiga”.
ARAPIN PETRA VELIKOG
„Arapčad” kao poklon caru Petru na jednom od carigradskih trgova kupio je Sava Vladislavić, 1705. ili 1706. godine. Jednom od njih trojice bilo je suđeno da postane carev miljenik i usvojenik. Petar ga je pokrstio u pravoslavlje, preimenovavši ga od Ibrahima u Abrama, dao mu očevo ime po sebi a prezime po slavnom kartaginskom vojskovođi Hanibalu – Abram Petrovič Hanibal. Kao carev ljubimac, Abram se školovao za vojnog inženjera u Francuskoj, učestvovao u ratu protiv Španije, da bi po povratku u Peterburg karijeru ostvarivao u ruskoj vojsci. Jedno vreme je bio predavač matematike i crtanja u provincijskoj tehničkoj školi. Nedugo posle Petrove smrti prognan je u Sibir, ali ga je odatle spasao Sava Vladislavić, po povratku iz Kine. Kako piše Bogdan Kosanović, nije pouzdano da li je ovaj Puškinov pradeda po majčinoj liniji bio poreklom iz Etiopije (kako se ranije mislilo) ili iz sadašnjeg Kameruna, odnosno Sudana, kako to tvrde noviji izvori. Izvesno je da je Abram najpre bio oženjen jednom Grkinjom koju je uz veliki skandal oterao zbog neverstva. S drugom ženom imao je šestoro dece, a Puškinova majka bila je kći Osipa, njegovog drugog sina. Već krajem 18. veka Hanibali su rusifikovani. Nažalost, Puškin nije stigao da završi roman „Arapin Petra Velikog” iz koga bismo, verovatno, saznali još više zanimljivosti o ovom carskom „poklonu” grofa Save Vladislavića.
OSNIVAČ GRADA
„Čovek okretan i pronicljiv, prirodno obdaren ubedljivom rečitošću”, kako ga je opisao Zaharije Orfelin u monografiji o Petru Velikom, grof Sava Vladislavić očigledno je bio čovek neobične energije, svestrano darovit, posednik univerzalnih znanja i veština. Vladao je latinskim, italijanskim, grčkim, ruskim i turskim, a u toku službovanja mogao je ponešto naučiti i kineski. Znao je dobro klasičnu i italijansku književnost, a bio je vešt i na nekim instrumentima. Koristeći bliske odnose s Petrom Velikim, predložio je, i uspeo, da s italijanskog na ruski prevede knjigu „Kraljevstvo Slovena” Mavra Orbinija, tada najcelovitiju istoriju ne samo Srba, nego i ostalih balkanskih naroda. Briga za zavičaj se, pored ostalog, ogleda i u poklonima u knjigama i sveštenim stvarima koje je slao i, ponekad, sam donosio. O tome i danas svedoče riznice Pivskog manastira, Žitomislić, te riznice crkvi na Toploj kod Herceg Novog i crkve u Risnu. A u vreme razgraničavanja dva velika carstva – ruskog i kineskog – Vladislavić je dobio pravo da u Sibiru, na Dalekom istoku, podigne utvrđenja kao što su Selingiskoj i Čikonskoj, a na Svetu Trojicu 1717. godine osnovao je grad Trojickosavskij u kome je sagradio i crkvu posvećenu svetom Savi.
OTAC PRVE RUSKE INFLACIJE
U vreme kad je Turska objavila rat Rusiji i spremala se na pohod na reku Prut, car Petar Veliki bio je na mukama jer više nije znao kako da nametne novi porez već različitim dažbinama preopterećenom stanovništvu. Carevi savetnici dugo su mozgali kako da sakupe novac neophodan za predstojeći rat, a onda je, po rečima Jovana Dučića, Sava Vladislavić početkom 1711. godine podneo predlog naslovljen „Kako da se ispuni državna blagajna za potrebe sadašnjeg rata”. Bio je mišljenja da se moneti poveća prihod time što bi njena težina bila smanjena za deset odsto po komadu. Car je ovo prihvatio oberučke i izdao nalog da se tako postupi. Godine 1712. iskovana je bakarna moneta koja je već narednog leta preplavila pijace i iz opticaja isterala srebrnu.
BRONZANI POVRATAK IZ ZABORAVA
U okviru šireg naučno-kulturnog projekta ruske vlade stvoren je fond „Putevima Petra”, s ciljem očuvanja kulta i duha čuvenog vladara Petra Velikog. U okviru tog projekta, ali zahvaljujući i lokalnim inicijativama, ime grofa Save Vladislavića i spomenički će povezati četiri grada. Tako je nedavno, 13. juna, u Sremskim Karlovcima, mestu u koje je slao knjige i učitelje za osnivanje prve srpske škole, podignuta njegova bista, rad akademskog vajara Đorđa Lazića Ćapše. Identična će, 21. septembra, biti postavljena u zavičajnom Gacku. Bronzani grof stići će i na kinesku granicu, u republiku Burjatiju, a za narednu godinu planiran je i spomenik u Sankt Peterburgu, gde je umro i gde mu počivaju zemni ostaci, a u međuvremenu će, krajem ove godine, biti postavljena i spomen-ploča u Blagoveštanjskoj carskoj grobnici u Sankt Peterburgu, gde je sahranjen.
