Kao na čarobnom ćilimu, vetar je nosio svoj neobičan teret, preneo ga preko Save i blago spustio u drugu državu, na područje današnjeg Novog Beograda, negde kraj današnjeg Tošinog bunara. Za divno čudo, Stojan, kome hroničari nisu zapamtili ni prezime, ostao je nepovređen, ali toliko zbunjen i uplašen da dugo nije mogao dođi sebi. Austrougarski graničari, koje inače nisu trpeli nelegalne prelaske granice, i sami zatečeni neobičnim događajem, pustili su unezverenog čoveka da se vrati kući, a ceradu su, uredno spakovanu i zajedno s njim, vratili u Srbiju.

Ovo je samo jedna od istinitih priča iz prošlosti Beograda, koja bi, verujemo, i danas zaslužila da se nađe na naslovnoj strani mnogih novina i časopisa. A bilo ih je, naravno, znatno više. Prošlost Beograda nije samo istorija ratova, zločina, sukoba i osvajanja. Bilo je u njemu i mirnih dana, obične gradske svakodnevice, ali i događaja čija bi neobičnost, zanimljivost, ponekad i bizarnost, verujemo, i danas privukli pažnju svetske javnosti. O glavnom gradu Srbije pisali su njegovi savremenici, ali i brojni strani putopisci koji su ovde stizali u raznim vremenima i različitim povodima. Divili su se njegovoj lepoti i geografskom položaju, upoznavali i opisivali njegove ljude, ali se neretko i čudili njihovim običajima i načinu života.

Čudili se stranci Beograđanima, ali i ovi njima. Nakon oslobođenja od Turaka, sredinom 19. veka, mnogi strani pustolovi požurili su u našu zemlju, želeći, valjda, da otkriju i ovaj, doskora tajanstveni i nedostupni deo Evrope. Većina „turista“ doživela je Srbiju kao zemlju primitivnog naroda, zaostale privrede i nerazvijene kulture, pa su se, shodno tome, mnogi tako i ponašali. Uspomenu na jedan takav događaj sačuvao je i Kosta Hristić u svojoj knjizi „Zapisi starog Beograđanina“.

Zbilo se to, piše Hristić, u leto 1857. godine. Gostioničar i vlasnik otmene kafane „Srpski kralj“ Steva Mirković bio je uredan i veoma ispravan čovek, mada pomalo prek. Neki putnici Englezi, čekajući na odlazak lađe iz Beograda, odseli su upravo u njegovoj kafani. Kako je tih dana vladala velika vrućina, a Englezi smatrali da se ovde, na Orijentu, ne moraju pridržavati osnovnih pravila pristojnosti, jednog dana dođoše na ručak u veoma neprikladnom izdanju: samo u majici i gaćama. S obzirom da učtiva upozorenja nisu urodila plodom, a manje fine metode nisu bile dopuštene jer smo tada, baš kao i sada, imali krhke diplomatske odnose s Britanskom imperijom, Steva se dosetio kako da razularene Engleze, makar i na krajnje orijentalan način, „nauči pameti“.

Pozvao je momke koji su ih služili za stolom, naredio im da odu u svoje sobe i da se skinu potpuno goli i da tako, nagi, nastave da služe „uvažene“ goste. Ugledavši konobare u rajskom kostimu, s tanjirima jela i bokalima pića, posramljeni gosti skočili su kao opareni, ostavili i ručak i kafanu, pa i sam Beograd, i prvom lađom utekli preko granice, za Zemun. Ne znamo koliko je ova vaspitna metoda doprinela da se slika o Srbima i Srbiji promeni u svetu, ali je za ove goste, očigledno, imala poučan značaj. Stari Beograd imao je i svoj naročiti praznik, jednu domaću svetkovinu koja se slavila u blizini nekadašnje crkve Svetog Marka na Tašmajdanu. Bogomolja je bila mala i neugledna, ali je u ono vreme bila privlačnija čak i od Saborne crkve. A kako je to nekad izgledalo, valjalo bi malo bliže objasniti. Prostor u blizini današnjeg Doma narodne skupštine nekada se zvao marvena pijaca ili, prosto, Batal-džamija. Tu je doterivana na prodaju sitna i krupna stoka, seno i druge potrebe, a celo polje bilo je pokriveno šašom, senom i balegom. Batal-džamija je bila visoka, veoma ugledna bogomolja, u svoje vreme možda i najlepša džamija u Beogradu. Nažalost, kasnije je znatno oštećena. Vrh minareta je bio odrubljen, ali je čanak oko minareta ostao čitav. Njen krov, godinama zasipan zemljom i prašinom, bio je pokriven trnjem i travuljinom. Srušena je krajem sedamdesetih godina 19. veka.

Nedaleko od nje, pored južne strane današnje crkve Svetog Marka na Tašmajdanu, bila je i mala Palilulska crkva oko koje su bile i grobnice znamenitih ljudi iz tog vremena - Tome Vučića Perišića, Ilije Kolarca, Miše Anastasijevića i mnogih drugih. U blizini, „zalutao“ u cincarski deo groblja i obrastao u korov, smestio se i grob Đure Daničića, a s druge strane, kraj istočnih zidova crkve, počivao je i Josif Pančić. Kada je umro, 1888. godine, sahrane se više nisu obavljale na ovom mestu, ali je prema njemu učinjen izuzetak. Sahranjen je u drvenom sanduku od „njegove“ omorike, upravo one koje je našao na Tari.

Baš ovde, u porti crkve i njenoj okolini, o Markovdanu je održavana već pomenuta svetkovina o kojoj je, s ushićenjem i velikim čuđenjem, pisao i Roman Zmorski, poljski književnik i revolucionar. Pripreme za praznik trajale su nekoliko dana. Podizane su klupe za sedenje, ražnjevi za prasiće i jaganjce, kopane su rupe za paljenje prangija. Svetkovina je počinjala Božjom službom koju je držao mitropolit beogradski, a kojoj su prisustvovali i najviši državni činovnici, popečitelji, savetnici i najugledniji građani. Nakon toga je kretala muzika, pištale zurle, gruvale prangije, treštali talambasi... Razdragani građani poskakivali su od radosti i ubrzo raširili veliko narodno kolo. Međutim, naroda je bilo mnogo, a prostora malo. Ništa zato nije smetalo da se kolo razvije i na samom groblju, na kojem su drugi već okretali ražnjeve i po grobnicama prostirali čaršave na kojima će obedovati.

Sve ovo je ostavilo dubok utisak na gosta iz Poljske. Teško je reći i objasniti, pisao je Zmorski, koliko neobičan i uzbudljiv prizor pruža ta vreva života i veselja na tužnom staništu smrti. To je, na neki način, prezriv izazov mladosti koja se večito obnavlja, bačen strašnoj kraljici uništenja, izazov koji po svojoj ideji podseća na pagansko potapanje Mažane u poljskom narodu i među drugim slovenskim plemenima, koji su nekada obavljani uz pesmu i igru.

Roman Zmorski se čudio našim običajima, a Luj Leže, francuski slavista i književnik, našim propisima. U Srbiju je stigao 1870. godine, ali dalje od beogradskog keja nije mogao, sve dok nije pokazao putne isprave. Proputovao je, zabeležio je, širom Evrope, ali ga niko i nigde nije pitao ni ko je, ni odakle je. Sem toga, uvređeni gost je morao dva dana da se zadrži u Beogradu, koliko je trajala provera dokumenata, pa tek onda da se uputi dalje, ka unutrašnjosti Srbije. Ono što ga je, po svemu sudeći, najviše ljutilo je činjenica su ti isti Srbi, potpuno nesmetano, bez pasoša i viza, slobodno putovali širom seta. U međuvremenu se, očigledno, štošta promenilo.

Tadašnje srpske vlasti su ovaj zakon uvele jer je zemlja bila „preplavljena" raznim sumnjivim došljacima, smutljivcima i špijunima, pa je bilo važno da se zna ko i kakvim poslom dolazi. Nažalost, bio je traljavo sproveden, što su brojni stranci naveliko koristili. Naime, žandarmi, kojima su predavane putne isprave, retko su znali strani jezik, često su bili i nepismeni, pa im je bilo lako podvaliti. Dovoljno je bilo predati bilo kakvu presavijenu hartiju, s nekom nalepljenom taksom ili pečatom, pa mirno nastaviti svojim putem.

Konstantin Jiriček, koji je Beograd posetio 1874. godine, tvrdi da je u jednoj zgradi konzulata video hrpu kelnerskih računa, poštanskih potvrda, stočnih pasoša, priznanica i drugih dokumenata, koje su stranci predavali žandarmu umesto putnih isprava. Iako je od tada prošlo više od jednog veka, dosledna primena zakona u praksi je nešto što, očigledno, i danas predstavlja glavobolju našim vlastima.

Većinu ovih događaja istorija neće zapamtiti. Ipak, verujemo da ih vredi pomenuti, jer će i oni, na sebi svojstven način, svedočiti o vremenima prošlim, o nekadašnjim ljudima i uslovima u kojima su živeli i stvarali.