novi broj

 


www.politikin-zabavnik.rs











svet kompjutera

viva baner

ilustrovana politika



 


МОЈА ПОШТА, ТВОЈА ПОШТА
Као један од облика очувања брачне заједнице социјалне установе у Шведској предлагале су крајем педесетих година да се уведе могућност да супружници поставе одвојене поштанске сандучиће. Образложење да би тако искушење да се завири у пошиљку брачног друга било сведено на минимум, па самим тим и могућност стварања љубоморе доведена на најмању меру, управа поште.

ПОТПИШИ, ПЛАТИЋУ!

Ђузепе Верди (1813–1901) примио је писмо од љутитог бившег обожаваоца који је од славног оперског композитора тражио да му врати новац који је потрошио за куповину улазнице за представу „Аиде”. Наиме, опера му се нимало није допала јер у његовом срцу није изазвала ватрена осећања, што је, иначе, очекивао. Шта му је Верди одговорио? Пристао је да надокнади „штету”, али само под једним условом. Да потпишу и овере код адвоката уговор према коме дотични никада више неће отићи да чује ниједну Вердијеву оперу.


НИКО НИЈЕ САВРШЕН
Славни композитор Игор Стравински (1882–1976) разбеснео се кад је прочитао да су музички критичари написали све најгоре о његовом новом музичком делу. – Али, Игоре, немој толико да се жестиш! – покушао је да га смири један пријатељ. – Не може све свакоме бити по вољи! Чак ни сам Бог није баш свакоме по вољи! – Наравно! – узвратио је и даље бесни Стравински. – Бог никоме није по вољи! Али ја...

ТИ НИСИ ИСТИ ЧОВЕК!
Према једном истраживању Института за питања брака спроведеном у Сједињеним Америчким Државама утврђено је да у првих пет година брака све жене настоје да измене начин понашања и ход својих мужева, њихово одевање, фризуру и начин говора. У тој намери успеју у осамдесет одсто случајева. А само годину или две после успешно унесених измена, у чак 70 одсто бракова жене своје незадовољство изражавају примедбом: Ти више уопште не личиш на човека за кога сам се некад удала.


ДЕБЕЛИ И МРШАВИ
Висок и веома мршав, британски писац Џорџ Бернард Шо (1856–1950) није пропуштао прилику да задиркује свог пријатеља и књижевног супарника Гилберта Кута Честертона (1874–1936) који је, иначе, био буцмаст. – Знаш, да сам дебео као ти, обесио бих се одмах! – рекао је Шо једном приликом Честертону. – Лепо ми предлажеш – одговорио је Честертон. – Па добро, уколико будем одлучио да се обесим, искористићу тебе као конопац.


ОПЕРИ МЕ!
Кад год прође неком од улица Суботице и на паркингу угледа запуштена кола на чијем прашњавом задњем стаклу пише „Опери ме!”, Снежана, професорка српског језика, сети се једног догађаја из осамдесетих година кад је с тек добијеном факултетском дипломом пристигла из Београда у град на северу Војводине да би предавала у неколико средњих школа. Не познајући град нити икога у њему, одмах је положила возачки испит и купила аутомобил, половни „фијат”, да би њиме одлазила на посао и што чешће у Београд. Али, убрзо је престала да вози јер јој у Суботици и није био потребан аутомобил, а до Београда се више исплатило аутобусом. „Фијат” је, паркиран испред зграде, сакупљао прашину. Једног јутра осванула је и на њему, као и на свим прљавим колима, порука „Опери ме!” Тако је прве слободне суботе узела кофу са сапуњавом водом и крпе и здушно се дала на трљање не штедећи снагу и не заобилазећи ниједан делић каросерије. Како није имала црево, сваки час је улазила у зграду да промени воду. Наравно, није јој промакло да је с прозора једне од приватних кућа посматра тамнокоси брка. Са занимањем је пратио сваки њен покрет. Али, она се није обазирала јер је ускоро њен аутомобил заблистао белином, одскачући од већине паркираних око њега. Снежани је преостало још да га опере изнутра. Машила се кључа, али он није хтео да уђе у браву. Покушала је с бравом других врата. Узалуд. Збуњена, схватила је да јој брка маше с прозора. Љутито се окренула ка њему, спремна да му свашта каже ако проговори. Али, он је само испружио руку с кључевима. Збуњена, Снежана се укопала на тротоару, а онда је полако спустила поглед на регистарску таблицу аутомобила. – Твоја кола су она, друга десно – мирно је одговорио брка.


ЦРНИ ЛАК
Један београдски лекар, стручњак за токсикологију, међу својим пријатељима и колегама био је познат и као страствени сакупљач и познавалац сликарских дела. Поред тога што је зидове своје породичне куће на Црвеном крсту пунио уљима, акварелима, графикама познатих страних и домаћих академских уметника, што их је поклањао најближима, увек је био спреман да изађе у сусрет сваком ко затражи савет или процену при одабиру каквог дела. У збирци слика токсиколога, крупног и проћелавог господина, било је и уметнина купљених на „бувљацима”. Нека вредна дела набавио је ту у бесцење. За поправку неких оштећених уља давао је касније и цело богатство, а неким сликама је само мењао или поправљао оквир. Те поправке је обављао сам – учврстио би их, замазао бојом и враћао им пређашњи сјај. Временом је открио да се оштећења на црним оквирима најбоље прекривају црним лаком за нокте и то оним гушћим који је годинама куповао у једној приватној парфимерији у близини Каленић пијаце. Али, кад се пре извесног времена парфимерија затворила, а лака за поправку понестало, очајни љубитељ уметности нашао се на муци. Дао се у потрагу за парфимеријама и одговарајућим лаком. Нашао га је на Славији. Како на основу изгледа течности у бочицама није могао да одреди густину, а продавачица није била претерано љубазна да му помогне, замолио је да лак проба. С уживањем је гледао запрепашћење у њеним очима док је онако крупан с два прста одвијао поклопац и наносио лак на нокат малог прста. – Одговара ми – рекао је мирно, платио и изашао. Тек на улици се гласно насмејао.


Илустовао Драган Максимовић


Корак назад

..