Бројни историчари филма и филмски критичари тражили су одговарајуће тумачење, „кључ” значењу назива филма „Амаркорд” (1974) славног италијанског филмског редитеља Федерика Фелинија. У ствари, спорили су се. Неки су сматрали да ова реч, преведена с ромањолског дијалекта (a m’arcord,) значи – сећам се. Уосталом, тако је филм и преведен на наш језик. Други су, пак, веровали да је назив смишљен с намером да уједини значења две речи од којих је саздано осећање носталгије: амаре (волети) и амаро (горко, односно тужно).

У књизи сећања „Како направити филм” Федерико Фелини (1920–1993) објаснио је не само шта значи наслов филма, већ и да ли је „Амаркорд” истинско сећање на дане детињства у родном Риминију, у време фашизма.

Између осталог, Фелини је написао и ово:

„Једнога дана, у ресторану, док сам жврљао по салвети, изашла је на видело реч амаркорд. Па да, рекох сам себи, људи ће је одмах поистоветити са сећамсе. А ја сам хтео да избегнем да мој филм протумаче као аутобиографски... Амаркорд је чудна реч, као звук вергла, фонетски хир с кабалистичким призвуком. Могла би да буде и назив неког аперитива, зашто да не? Било шта, само не сећање на оно што ме страшно нервира; сећам се... Реч која би у свој својој необичности могла да буде јединство значења, одјек одређеног осећања, стања духа, става, начина мишљења, двоструког, противречног, садејство две супротности, стапање две крајности, одласка и чежње за повратком, осуде и разумевања, одбијања и прихватања, нежности и дрскости. Чинило ми се да би филм требало да буде баш то; неопходност одвајања од нечега што ти је припадало, у чему си рођен и живео, што те је одредило, заразило, у чему су сва осећања опасно измешана. Та прошлост не сме да нас трује и зато је морамо лишити сенки, чворова, веза које још делују. Треба прихватити прошлост како бисмо што свесније живели садашњост. Та јадна школа чије су главне особености незнање и шибање, та тешка и блесава обавеза да увек будемо заједно, у поворци, на паради, у цркви, у биоскопу, на зборовима, да бисмо певали хвалоспеве и прдели устима! Зашто та прича није иза нас? Амаркорд је требало да буде збогом једном раздобљу у животу, тој неизлечивој адолесценцији која прети да нас има заувек и с којом ја и даље не знам шта да радим. Да ли да је вучем до краја, или да је одложим у архиву? Уосталом, тај моралистички циљ да се одрасте... Шта он заиста значи? И под претпоставком да је могуће одрасти, шта дакле бива кад се одрасте? Да ли сте икада срели одрасле? Ја нисам. Додуше, можда одрасли избегавају овакве као што сам ја.”

Радња „Амаркорда” збива се на самом почетку 1934. године у Риминију. Дечак Тита, окружен породицом, као и особеним становницима града, налази се на граници детињства и зрелости. На коју ли ће страну кренути? Хоће ли заувек остати дечак или ће, ипак, одрасти? Питање на које редитељ (са косценаристом Тонином Гвером) даје тајанствен, двосмислен одговор.

За ову причу важно је још нешто. Федерико Фелини је, наиме, тврдио да у његовим филмовима заправо уопште нема аутобиографских прича:

„Моји филмови нису прављени од сећања. Тврдња да су они аутобиографски је једноставно решење. Ја сам себи безмало све измислио; детињство, личности из детињства, носталгију, снове и сећања. То сам учинио да бих уживао у сећању. Јер, за мене је причање једина игра коју вреди играти.”

Антологијске сцене у филму „Амаркорд” су многобројне. Свакако се издвајају долазак пролећних „маца”, ноћни пролазак прекоокеанског брода поред града на морској обали, кратак сусрет пубертетлије с трафиканткињом бујних груди, легенда о томе како је градска лепотица Градиска добила надимак, очев бес, дедино губљење у магли, а посебно – пустоловина са стрицом Теом који, у прилично необичном душевном стању, током недељног ручка на селу неочекивано бежи и пење се на дрво одакле из густе крошње довикује колико га грло носи: „Желим жену!” („Voglio una donna!”) Занимљиво је да је дрво на које се стриц Тео (Чичо Инграсија) пење заправо вештачко дрво, направљено у филмском студију Чинечита у Риму. Осим тога, у сцени грудвања дечака на градским улицама, једног од другова главног јунака Тите (Пјеро Тибери) и најжустријих „бацача” глуми тадашњи дечак – Ерос Рамацоти, потоњи фудбалер и славни поп музичар. Игром случаја, Ерос је као дечак живео у римској четврти покрај студија „Чинечита”.

Фидес Стањи, особа која глуми професорку ликовног у школи (такође незаборавна сцена са објашњавањем значења перспективе и умакањем колача у чај), заиста је сликарка! Она је у време Мусолинијевог режима подржавала његову политику.

„Има једна фаза у раду коју највише волим”, писао је Фелини. „То је свечаност, настајање музике и снимање. Нино Рота! С Нином могу да останем данима, да га слушам како свира на клавиру, покушавајући тачно да одреди неки мотив, па прочисти неку музичку реченицу тако да се што више подудара са осећањем које желим да изразим и том делу. Међутим, ван посла, не волим да слушам музику. Она ме условљава, узнемирава, поседује. Ја се браним одбијајући је, као лопов згодне прилике за крађу. Не знам, можда је то једна од католичких условљености, чињеница да ме музика растужује. Испуњава ме грижом савести. Бескорисна као сваки глас савести, она упозорава, испуњава чежњом јер говори и подсећа на неку димензију склада, мира, савршенства из које си искључен. Прогнан. Музика је окрутна, испуњава носталгијом и тугом, а кад престане, не знаш куда одлази. Свестан си само да је недостижна и да те боли. Али ето, ја познајем Нина Роту, пријатељ сам му, он ме воли и то ме некако теши.”

Федерико Фелини је тврдио да никада није гледао ниједан свој филм у некој јавној сали. Зашто? Јер би га обузело неподношљиво осећање стида. Говорио је да би се осећао као особа која не жели да затекне свог пријатеља како ради ствари с којима се не слаже. Ипак, на додели Оскара, 1975. године, „Амаркорд” је проглашен за најбољи страни филм.