Krajem minulog veka jedno saznanje oblilo je stručnjake hladnim znojem. Paleontolozi i geolozi otkrili su da na Zemlji postoji bar još jedan uspavani supervulkan – poput onih koji su u prošlosti izazivali velike katastrofe i masovne pomore. Erupcija supervulkana Toba na Sumatri, pre oko 74.000 godina, bila je 10.000 puta snažnija od nama poznate, razorne erupcije vulkana Sent Helens koja se dogodila 1980. godine. Veruje se da je izazvala opštu katastrofu i mini ledeno doba. Dramatično menjajući uslove života na Zemlji dovela je čoveka na samu ivicu istrebljenja.

Nacionalni park Jelouston nalazi se u američkoj saveznoj državi Vajoming. Ispod ovog predela izuzetne lepote krije se jedan od najvećih aktivnih supervulkana na svetu – ne zna se samo kada će se probuditi.

Pa, šta su tačno i kako nastaju supervulkani? To su erupcije ogromnih razmera i snage, koje na površinu zemlje izbace više od 1000 kubnih kilometara užarenog materijala. Nastaju kada iz vruće tačke magma prodre u Zemljinu koru, ali dugo vremena ne može da je probije. Desetinama i stotinama hiljada godina nagomilava se u podzemnim rezervoarima. Zato njen pritisak raste kao u zatvorenom ekspres loncu. Na kraju, kora popušta... nastaje pakao, katastrofa.

Svi vulkani mere se takozvanom VEI skalom (od eng. Volcanic Explosivity Index) koja ima raspon od 0 do 8. Osmi stepen dodeljuje se samo najrazornijim erupcijama. Svaki stupanj predstavlja erupciju koja je 10 puta jača u odnosu na prethodni stupanj. Tako je najsnažnija erupcija zabeležena u ljudskoj istoriji, Tambora, dobila VEI 7. Erupciji Tobe dodeljen je najviši stepen – 8. Od običnih vulkana supervulkani se ne razlikuju samo po snazi. Oni ni fizički ne liče na njih. Ne prave uobičajene kupaste vrhove, kao što su kod Vezuva, planina Fudži ili Sent Helens. Posle supererupcije, zemljina kora propada i nastaje veliko ulegnuće (depresija) zemljišta koje se naziva kaldera.

U slučaju da je izvor erupcije pod morem, nastaje cunami, ali ono što preostane od vulkana moglo bi zauvek da ostane skriveno pod vodom. Za Santorini u Sredozemnom moru i Tobu u Indoneziji, dugo se nije znalo da su vulkani jer ih je prekrila voda.

Pepeo bez vulkana

Godine 1971. jake kiše obrušile su se na oblast 500 kilometara istočno od Jeloustonskog parka i u državi Nebraska, zapadno od naselja Orčard, otkrile mesto s mnoštvom praistorijskih fosila. Nađeno je oko 200 fosila: kamila, guštera, konja i kornjača. Životinje su uginule mlade, a ženke su bile uglavnom skotne. Nisu stradale u borbi, niti su se utopile. Bilo je očigledno da se sve odigralo naglo (verovatno su zatečene na pojilu), pre oko deset miliona godina.

Samo je neki događaj katastrofalnih razmera mogao da bude uzrok ovog masovnog pomora životinja. Ali, koji? Delovi njihovih skeleta poslati su na detaljno ispitivanje. Otkriveno je da su im kosti prekrivene organskom supstancom koja se kod životinja javlja kada obole od jedne plućne bolesti. Sve su bile zaražene. Međutim, u njihovim plućima nisu nađeni tragovi tečnosti, kako bi u tom slučaju trebalo da bude, već su bila pocepana i puna pepela! Tako je zaključeno da ih je ubio gust oblak vulkanskog pepela i da su uginule u užasnim mukama.

Ali, država Nebraska je ravnica i nema nijedan vulkan. Najbliži je Brino Džarbridž u državi Ajdaho, 1600 kilometara zapadno. On spada u ugašene vulkane i danas je živopisno mesto, stecište ljubitelja prirode. Na brzacima dve reke, po kojima je dobio ime, rado vežbaju mnogi kajakaši. Planina Sent Helens još je dalje, u državi Vašington, blizu Tihog okeana. Kako pokazuju dostupne arhive, Nebraska nikada nije bila vulkansko područje. Uprkos tome, severna polovina Sjedinjenih Američkih Država u zemljištu krije sloj pepela debeo dva metra! Gde su vulkani koji su morali da budu stotinama puta jači od običnih vulkana? Odakle potiče sav taj pepeo?

Poznato je da je vulkanski pepeo teži od prašine, ali i da vetar može da ga prenese desetinama, pa i stotinama kilometara daleko. Poredeći pepeo iz Orčarda sa onim iz Brino Džarbridža, otkrivena je sličnost minerološkog sastava. Kanjon Brino Džarbridž uglavnom se sastoji od riolita i lave, od kojih su izgrađene i mlađe stene u Jeloustonu – po čemu je ovaj nacionalni park i dobio ime. Za katastrofu u Orčardu okrivljen je ugašeni supervulkan Brino Džarbridž, ali, tajna velikih naslaga vulkanskog pepela ostala je nerešena.

U svetu postoji nekoliko mesta koja poseduju sve neophodne geološke osobine da bi na njima nastali veliki rezervoari magme. Mogu se nabrojati prstima jedne ruke, ali stručnjaci nisu sasvim sigurni da su ih sve otkrili. Začudo, ispostavilo se da je jedno od njih i Jelouston.

Ovaj čuveni nacionalni park najviše je poznat po zadivljujućim „paklenim” prizorima: po jezeru boje duge Grand Prismatic Spring (koje čarobne boje duguje cijanobakterijama), toplim izvorima vode Mammoth Hot Spring i gejziru Old Faithful koji izbacuje vodu svakih 65 do 92 minuta na visinu od 55 metara. Međutim, s vremena na vreme, pojedini delovi parka morali su da se zatvore za posetioce zbog pojačane termalne aktivnosti. Trebalo je utvrditi šta je njen uzrok. Šezdesetih i sedamdesetih godina minulog veka stručnjaci su počeli da preispituju geologiju Jeloustona, ne očekujući veliko iznenađenje. Mislilo se da se radi o hidrotermalnom mestu kao što je ono na Islandu, ali koje nema vulkansku prirodu.

Geolog Bob Kristijansen i njegova ekipa ispitali su podzemlje Jeloustona i naišli na znatne količine očvrslog pepela debljine 30 centimetara. Kristijansen je zaključio da je pepeo mogao da potiče od erupcija nekog vulkana koji danas ne postoji, jer u Jeloustonu nije uspeo da nađe nikakav ugašeni vulkan, niti njegovu kalderu. Ipak, počeo je da sumnja da je Jelouston deo nekog starog vulkanskog sistema, ali za to nije imao dokaza.

Godine 1973. profesor Bob Smit, vulkanolog sa Univerziteta u Juti, izučavao je mesto na kome je proveo veći deo svoje službe. S jednog ostrva u jezeru Jelouston zapazio je dve pojave koje su ga zbunile. Prvo, jedan ponton, koji je ranije koristio za prelaz, našao se pod vodom. I drugo, na južnom kraju jezera stabla drveća utonula su u jezero za oko 30 centimetara. Začudio se, jer je znao da nivo vode u jezeru nije mogao da se promeni.

I dok su se geolozi mučili da nađu tragove vulkana, pukim slučajem umešala se Nasa. Odabrala je Jelouston da bi ispitala svoju novu infracrvenu kameru namenjenu za ispitivanje Meseca. Prvi put Jelouston je viđen na drugačiji način. Nešto kasnije njegove slike dobijene su i pomoću satelita „Lendsat”.

Ako Kristijansen nije mogao da uoči kalderu vulkana, to je bilo samo zato što je ona obuhvatala gotovo čitav park! A to se videlo tek iz vazduha, s velike visine. Kaldera je bila ogromno ulegnuće između planinskih lanaca i pružala se sa severoistoka ka jugozapadu neverovatnih 70 km x 30 km. Profesor Smit zatražio je od Nase da detaljno izuči celo područje. Milimetarski tačna ispitivanja pokazala su da se površina parka, od prvih merenja izvedenih 1923. godine, podigla za čitavih 74 centimetra! Postojalo je samo jedno objašnjenje za takvu pojavu – veliki rezervoar magme pod zemljom Jeloustona. Supervulkan koji drema! Do tada niko nije mogao ni da zamisli da je Jelouston jedan od poslednjih aktivnih supervulkana na Zemlji. Da, zapravo, mnogobrojni posetioci hodaju po njemu!
Kristijansen je zatim otkrio ostatke čak tri kaldere. Različite starosti, bile su doslovno naslagane jedna preko druge. Došao je do dokaza da se poslednja erupcija Jeloustona odigrala pre oko 630.000 godina i da je tada pepelom zasula polovinu površine današnjih SAD. Druga erupcija bila je pre 1,2 miliona, a treća pre 1,8 miliona godina. Ali, ovo neverovatno otkriće postalo je još neverovatnije i zloslutnije kad se shvatilo da se upravo nalazimo u vremenu kad bi trebalo da dođe do nove erupcije u Jeloustonu! Odnosno, da je ona već trebalo da se dogodi, ali nekim čudom kasni. A radi se o erupciji koja bi svojom snagom mogla da uništi ne samo SAD, već da, možda, ugrozi i celo čovečanstvo.

Potom su stručnjaci utvrdili da se ispod Jeloustona, na dubini od 8000 metara, nalazi najveća komora magme koja je ikada otkrivena! Ispunjena magmom i gasom pod velikim pritiskom, polagano gura tlo kaldere naviše. Smit je zatim otkrio da je na dubini od 5000 metara temperatura oko 350 stepeni Celzijusa (temperatura magme je oko 1500 stepeni). Hidrotermalni izvori i gejziri, rasprostranjeni po gotovo čitavoj površini Jeloustona, nisu ništa drugo do pukotine kroz koje ovaj supervulkan diše – i oslobađa višak pritiska. Svake godine ovo područje pogode mnogi zemljotresi, na sreću slabi, što bi moglo da znači da će ovo čudovište još da drema. Ali, to bi tek trebalo dokazati mnogobrojnim ogledima.

Otkriveno je da je rezervoar magme dug 40–50 kilometara, 20–30 kilometara širok i oko 10 kilometara dubok. Kristijansen i Smit su otkrili zaista zastrašujućeg džina. Još niko od stručnjaka ne zna kad će se probuditi, ali su svi svesni kakva će mu biti ćud kad se to jednog dana ipak dogodi.

Toba je danas prelepo jezero na indonežanskom ostrvu Sumatra. To je omiljeno turističko odredište koje je ponelo i titulu da ima najveće ostrvo (Samosir) unutar ostrva (Sumatra). Ipak, za stručnjake je bilo veoma neobično da jezero poput Tobe ima takvo ostrvo. Postavilo se pitanje zašto – šta je Toba bila ranije?

Tako je postepeno otkriveno da je Toba bio supervulkan čija se erupcija odigrala pre oko 73.500 godina. Neki geolozi smatraju da je to bila najveća erupcija za poslednjih dvadeset miliona godina! O tome svedoče metrima duboke naslage pepela u zemljištu duž Indijskog potkontinenta. Pepeo je nađen i na dnu Indijskog okeana, tragovi erupcije čak u ledu Grenlanda! Erupcija je trajala dve nedelje i za to vreme izbacila u atmosferu oko 2800 kubnih kilometara magme i između 1000 i 10.000 metričkih tona pepela, prašine, sumpor-dioksida, hlora i drugih gasova. Ostrvo Samosir izdiglo se tokom poslednjih Tobinih erupcija. Zapravo, postalo je ostrvo tek kada je celu oblast prekrila voda.

Erupcije supervulkana dovoljno su snažne da pepeo i čestice prašine, koje izbace visoko u atmosferu, stvore debeo zastor. On upija i odbija Sunčeve zrake natrag u vasionu, a Zemlja se rashlađuje. Ova pojava nazvana je vulkanskazima. Pošto život biljaka zavisi od fotosinteze, smanjenje Sunčeve svetlosti imalo je pogubne posledice po vegetaciju. Padale su i otrovne, kisele kiše. To se dalje odrazilo na životinjski svet koji je mogao da preživi još samo nekoliko nedelja. Toba je nanela štetu svetskom ekosistemu od dna lanca ishrane pa sve do vrha. Smatra se da su neposredne posledice njene erupcije trajale punih šest godina, tako da je veliki deo planete, naročito onaj iznad ekvatora, pretrpeo velike štete.

Supervulkan Toba podržava teoriju da je čovek počeo da napušta Afriku pre oko 100.000 godina. Smatra se da se ljudska populacija tada naglo smanjila, doživela usko grlo i da se posle polako oporavljala. Vreme uskog grla podudara se s Tobinom erupcijom. I genetski dokazi potkrepljuju ovu teoriju. Pošto je Afrika smeštena uglavnom oko ekvatora, ostala je prostor gde su ljudi mogli da prežive vulkansku zimu. Zadržala je mnogoljudniju populaciju, koja zato danas ima veću genetsku raznolikost od ostalih ljudi u svetu