Викторија, краљица Уједињеног Краљевства и царица Индије, четрдесет година носила је црнину. То је био један од начина да изрази дубоку жалост због смрти свог вољеног мужа, принца Алберта који је умро 1861. године, кад је Викторија навршила четрдесет другу. Од тада је носила и наруквицу на којој је као привезак висио сићушни Албертов портрет из времена њиховог вереништва. Сваке вечери собарица је на кревет стављала принчеву спаваћу кошуљу, припремала му бокал свеже воде за умивање... баш као да је и даље жив.

Иначе, краљица Викторија (1819–1901) у младости је била врло љупка: висока тек метар и педесет три центиметра, имала је витак стас. Свирала је клавир и певала, обожавала музику Росинија, Белинија и Доницетија. Кад је родила децу, угојила се. Позната као жена патриотских осећања, венчала се, по сопственој жељи, у хаљини сашивеној у Великој Британији – подразумева се – од британских тканина!

Ипак, нешто на њој ипак није било британско... Наиме, краљица није мирисала „британски”. Иако није патила од уобичајених женских модних хирова, строгој краљици Викторији веома се допао мирис који је до ње доспео издалека. И очарао њена чула. Био је то пачули.

Онима који знају како мирише пачули, овај необичан податак из живота британске краљице деловаће помало смешно. Јер, пачули је био омиљени мирис оних који су, насупрот краљици, остали симбол неспутаног слободног понашања – хипи генерације. Пратећи индијску моду, „деца цвећа” мирисала су на источњачко етарско уље, на – пачули.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, уколико би се неко нашао на каквом скупу хипика или рокера, могао је, између осталих мириса, да осети и опојни, заводљиви мирис пачулија. На пачули су мирисале и девојке и младићи. Данашње госпође које су крајем шездесетих и почетком седамдесетих биле девојке и даље носталгично уздахну кад га неко помене. Тврде да момци никада нису тако дивно мирисали као онда кад су мирисали на пачули.

Лишће пачулија бере се неколико пута годишње. Неки тврде да се најбоље етарско уље добија од свежих листова, док други верују да је најмирисније уље добијено од осушених листова. У далекоисточним земљама етарско уље користили су за мазање рана од уједа змија.

У сваком случају, од времена ренесансе, азијски трговци у тубе свиле стављали су мирисно лишће пачулија како би, осим прекрасног изгледа, свила деловала на чуло мириса будућих купаца. Поред тога, коришћен је као најбоље средство против мољаца. Његов мирис годинама је био прави знак раскоши. И тако је једнога дана овај мирис стигао до ноздрва краљице Викторије. На шта то тако дивно миришу свиле које стижу с Далеког истока, питала се краљица. На пачули, одговорили су њени поданици. Уосталом, Викторија је била и владарка Индије. Стога би се могло рећи да је и пачулина известан начин под британском круном. Убрзо се мирисно лишће нашло у свим краљичиним орманима. И строге црне хаљине и доњи веш краљице одисао је његовим опојним мирисом. Па тако и краљица. Многи тврде да овај мирис делује опуштајуће, а то је потребно сваком владару који има велики број обавеза!

Године су прошле, краљица је склопила очи, пачули је полако изашао из моде. Етарска уља као да више нису била занимљива. Нова мода парфема долазила је из Париза, али и из руске престонице. Козметичке куће нудиле су све већи број различитих мирисних нота у занимљивим бочицама... Међутим, с друштвеном, културном и музичком револуцијом шездесетих година, поново су искрсла источњачка етарска уља. Осим сандаловине, ту се нашао и мирис пачулија. Генерација хипика и бораца против рата, поклоника рокенрола и слободне љубави изабрала је свој мирис. Он се савршено слагао са индијском медитацијом и јогом. Тако су и они који се нису одважили да оду до Индије – што је била жарка жеља многих младих тог времена – могли на известан начин да осете мирис Истока. Остало је било ствар маште.

Уосталом, сличном варком својевремено се служио и Емилио Салгари, чувени италијански писац пустоловних романа. Купио би бочицу етарског уља пачулија или сандаловине, намирисао би се... а затим пуштао машти на вољу. Замишљао је да је негде далеко... Тврдио је да се преко чула мириса на известан начин буди списатељско надахнуће. Тако су настале пустоловине малезијског јунака – Сандокана.

Кад су хипици остарили, и пачули је још једном изашао из моде. Међутим, однедавно се поново често помиње. Да ли неки нови хипици поново ступају на сцену? Или, можда, приврженици строгог викторијанског начина живота? Толике супротности а само један мирис.