Византинци су са охолом разметљивошћу гледали на своје јужнословенске суседе на Балканском полуострву – Бугаре и Србе. Столећима су се преплитале њихове историје и столећима су Византинци имали ниподаштавајући став према комшијама.

Занимљив је зато начин на који је на Србе и Бугаре гледао један угледни Византинац на самом крају 13. века. Реч је о Теодору Метохиту и чувеним византијско-српским преговорима из 1299. године који су довели до склапања брака српског краља Милутина и византијске принцезе Симониде Палеологине. Као узорак биће узета у обзир двојица представника јужнословенских народа – један српски и један бугарски посланик.

До нас је дошао текст такозваног „Посланичког слова”, поверљивог извештаја који је Теодор Метохит упутио у Цариград с последњег од својих пет путовања у Србију. Основано се претпоставља да је настао у првој половини априла 1299. године кад су окончани дуги и тешки преговори византијског цара Андроника II Палеолога (1282–1328) и српског краља Милутина (1282–1321). Неопходно је нагласити да се ради о јединственом извору, тексту који је вероватно био упућен Нићифору Хумну, тадашњем месазону, „првом министру” Византијског царства.

Византијска делегација коју је предводио Теодор Метохит кренула је из Цариграда пут Србије, по свој прилици, у другој половини јануара 1299. године. С Метохитом је путовао и један српски изасланик – нажалост, његово име није сачувано, односно византијски великодостојник га не наводи. Он одмах наглашава да речени Србин није био неки од њихових првака. Већ негде на самом почетку пута, тек мало од Цариграда, српски посланик је упитао вођу византијске делегације како ће себи да набавља храну и све што је потребно на путу док буду пролазили кроз византијске области и да ли ће потрепштине добијати од житеља. Такав обичај, наиме, постојао је у средњовековној Србији. Реч је о такозваном „оброку”, то јест обавези давања хране владару, његовој пратњи, његовим службеницима.

Међутим, Теодор Метохит предочио је српском емисару да у Византији не постоји такав обичај и да ће за путне трошкове имати с две стране: од цара и од њега. Исписујући ове редове, Теодор Метохит као да испољава благу нервозу због Србиновог помало ситничавог иступа.

Као да је предосетио предстојеће невоље, предводник византијске делегације одмах је упозорио српског посланика да не би било умесно да сам покушава нешто што не би било у складу с обичајима земље кроз коју су пролазили. Међутим, Метохиту је било јасно да у то није успео да га убеди, што се убрзо и показало, па је своју слутњу пропратио заједљивом пословицом „Глупан се опамети тек пошто надрља”, која као да је наговештавала будуће узбудљиве и нимало пријатне догађаје.

Ускоро су стигли до места где је требало да коначе. Теодор Метохит је отишао у манастир, а српском изасланику је одредио сеоску кућу бољу од других. При том се постарао да све буде у најбољем реду, па је домаћину заповедио да госту буде на услузи. У настојању да избегне било какав непредвиђен догађај са српским изаслаником, послао је и двојицу слугу с наређењем да се побрину о свим појединостима. Тако су и учинили и ускоро се вратили у манастир, па се веровало да ће ноћ проћи мирно. Није било тако.

Тек што је византијски угледник ушао у манастир, из села је допрла чудна бука. Иако је било неизвесно о чему се ради, галама није слутила на добро. Тада су из села почели да „пристижу људи и некакве расплакане жене”, што је наговештавало да се догодило нешто страшно. Пошто се распитао о чему се ради, Метохит је схватио да се десило оно чега се и прибојавао. Српски посланик је, сјахавши с коња, ушао у кућу где је требало да преноћи и одмах покушао да се према домаћинима понаша другачије од онога што му је Метохит саветовао. Наиме, почео је да захтева и зановета, да тражи оно чега нити беше нити је било нужно, па чак, што би се рекло, и птичје млеко. Ако је веровати Теодору Метохиту, српски посланик понео се веома осорно према домаћинима који су га примили у кућу да преноћи. Своја тражења – набусита и непотребно прекомерна – није изнео учтиво и одмерено. Напротив, пропратио их је претњама које је требало да посеју страх код изненађених и затечених домаћина.

С обе стране су уследиле дрске речи. Разљућени српски посланик у једном тренутку изгубио је присебност и почео да насрће на све који су га окруживали. Изгубивши осећање самосавлађивања, обема рукама за главу је чврсто хватао окупљене сељане. Међутим, ни они му нису остајали дужни већ су га одгуривали од себе. Потом је српски посланик у наступу беса почео да дрмуса присутне, али је и сам бивао повлачен. Гушање се ускоро претворило у право песничење, па је унезверени Србин задавао ударце у главу и истовремено их примао. Тројица византијских слугу који су пратили српског емисара нису се усудили да се умешају у сукоб него су га мирно посматрали са стране. Опрезност им је налагала чињеница да је број придошлих сељака бивао све већи а њихова спремност да бране своје рођаке потпуна. Да би сцена попримила готово гротескне размере, побринуле су се присутне жене које су „јаукале, те се подигла силна граја”.

Теодор Метохит, коме је вече било покварено, послао је неколицину својих људи да некако изгладе непријатни испад, да сељацима упуте прекор а српског посланика примире и поуче да убудуће не поступа на овакав начин. Да би био сигуран да ће све бити ваљано обављено, заједно са својим пратиоцима послао је и групу монаха. Напослетку се тако и десило, па Метохит, не без олакшања, бележи да је спор био изглађен. Трибал се одобровољио пошто су му монаси предусретљиво подмирили све потребе. У наставку приповести учени Византинац не пропушта да дода како се српски посланик потом сасвим опаметио и како је касније, током читавог путовања, био учтив и питом. Узбудљива ноћна епизода пружила је Метохиту могућност да се подсмехне Србину, што он и чини речима да је овај сукоб открио миша уместо лава. Ипак, у византијској делегацији и даље је постојала бојазан „да овај човечуљак своју дрскост не понови и касније”. Наведени деминутив, као и неки други, код Метохита има погрдно значење. Ипак, показало се да је прибојавање Византинаца било неосновано.

Српски посланик био је толико уплашен да се понашао разумно и на дугом путу, који је потрајао много дана, није више учинио ништа слично. Напротив, као човек с лошим искуством, кад би улазио у неку кућу, најпре би укућане учтиво поздрављао и у свакој прилици понашао се врло љубазно. Сасвим је одустао од ранијих претераних жеља које је испољавао готово заповедно. Напротив, наступао је крајње скромно и пристојно: „нигде ништа друго за себе не би тражио осим лежаја и столице да седне и одмори се и мало ватре да му се уз укућане пружи; а од других потреба да штогод испече и потребну храну скува и, нарочито, да се загреје, што је неопходно свима који се толико замарају дугим путем по зими”.

Ваља нагласити да је зима 1298/1299. године била једна од најжешћих у византијској историји. Теодор Метохит помиње ледене трачке ветрове, огромне наносе снега, неподношљиву хладноћу, коње који посрћу на леду. Било је дана кад експедиција није ни путовала него су чланови посланства заједно са месним становништвом, окупљени око ватре, боравили у некаквим подрумима. Готово истоветне вести о зими 1298/1299. године доноси и други савременик Георгије Пахимер који каже да је тада „дошла зима, највећа од зима, па и од оних изузетних, какву ни старци још никада нису видели да је настала”. Земља се данима није видела, наноси снега потпуно су затрпали куће и уопште се није могло јахати.

Управо за велику хладноћу везана је још једна занимљива епизода о српском изасланику. Теодор Метохит описује како се делегација кретала бескрајним равницама, изложена ветровима и снежним олујама. У његовом узбудљивом извештају не недостају ни описи завејаних села, ватри око којих су се сви зимогрожљиво окупљали, уплакана нејач и становништво које се злопати због невремена. Према сопственом признању, Метохит је обукао све што је имао од одеће, а главу је добро умотао да би се некако заштитио. Упркос предузетим мерама, једва се држао јер су ветрови и мраз све пробијали.

Међутим, наставља Метохит – не без дивљења према српском изасланику – Трибал је био сасвим равнодушан према страшном невремену. Према његовим речима, изгледа да се Србин „поуздавао у некакву навику и у властиту телесну снагу, постојану, непоколебљиву и неокрњену пред било каквом тешкоћом и невољом и супротстављао се невремену а да уопште није бринуо о себи и о своме телу”. Штавише, српски изасланик није се бринуо ни о властитој глави. На њој је имао једино малу капу за коју би се могло рећи да својом површином ничему није служила. Она је заправо само малим делом покривала и штитила лобању док је отпозади глава била потпуно откривена. Рекло би се „у бој је улазио гологлав”.

У наставку Метохит вели да је српски посланик „свој врат истурао што је више могао насртљивој обести времена и ветрова”. И поменуту малу капу носио је само док је јахао, како је, изгледа, код Срба био обичај. Чим би сјахао, одмах је капу немарно бацао где год би стигао. Потом је уобичајавао да попут некаквог кипа дуго стоји на отвореном иако је био слабо одевен и гологлав. Чинило се да Трибал уопште није марио за снег и ветар који су осталима доносили толике невоље. Као да је донекле умекшао свој надмени став, Метохит ипак признаје да је, с једне стране, био задивљен посматрањем овог српског изасланика. С друге, пак, стране, византијски великодостојник срдио се на Србина који је њега, вођу византијске делегације, јавно презирао и јуначио се.

Међутим, уследио је преокрет о коме Теодор Метохит пише с приличном злурадошћу. Тог дана путници су се затекли у засеоку Тарханион, мало испред града Кипселе. Овај град налази се на знаменитом путу Via Egnatia (Драч – Солун – Цариград), и смештен је на источној обали реке Марице. Претходно су имали напоран дан и били исцрпљени јаком зимом, а ујутру је ваљало даље. Теодор Метохит наглашава да је Србин обично био хитар и да је ујутру био први кад је требало наставити пут. Штавише, бивао је толико бодар да се чак није либио да изазива људе из Метохитове пратње. Овога пута, међутим, ревносни раноранилац каснио је а да се за то није знао разлог. Онда је стигла његова молба да се тога дана не креће даље јер је провео веома рђаву ноћ и још је био малаксао. Једном речју, Трибал није био у стању да настави пут. Уз то, српски посланик малодушно је додао да можда ни касније неће моћи да настави пут будући да се боји да ће умрети јер му је јако лоше. Теодор Метохит је, наравно, обуставио путовање за тај дан. Трибала је веома „заболела глава која је била толико изложена и изударана ветровима, захватила га је реума и сипња а непце и душник му беху тако надувени и отекли да није могао да узима ни храну ни пиће”.

Очигледно ненавикнут на слично искуство, српски изасланик био је преплашен. Јер, нема сумње, одиста му је било тешко. Да би његова малодушност у новонасталим околностима била потпуна, и Метохит је почео да га грди и прекорева како не познаје добро византијску земљу и поднебље и да је стога требало да слуша савете. Овако, пренебрегавајући упутства и јуначећи се, запао је у велике невоље. У сваком случају, јасно му је поручио да се убудуће, кад невоља прође – а проћи ће – придржава савета како касније не би прекоревао ни себе ни друге. Упркос свему, потиштени болесник обрадовао се овим речима. Другог избора није ни имао, поготово кад би се присетио свог пркошења и хвалисања. Уследило је и добродушно признање да се овако нечему није надао и не би у то поверовао чак и да му је неко прорекао.

Ипак, Трибал није могао а да Метохиту не укаже како је и раније наводно толико времена проводио на исти начин, не само међу својима и у отаџбини, него је често у прошлости путовао у иностранство, наилазио на овако тешко време и код других. Побројао је Пеонце, Мизе и Ските, а иза ових архаичних етничких назива крили су се заправо Угари, Бугари и Татари. Ипак, Метохит проницљиво примећује да неумерено понашање у зимско доба није могуће или лакше ни тамо ни другде. Осим тога, Трибал се овим правио много важан и дичио се својим путовањима. Теодор Метохит, коме се чинило као да је Трибал из тамошње студени црпао ове ледене речи, додаје да му је српски изасланик поводом своје болести испричао много несувислости. Помињао је да је предузимао дуга путовања, те да је често био захваћен великим мразом и обичавао да остане го, необучен, а, све у свему, ништа не трпећи. На неки начин изгледало је да се опет јуначи и да настоји да Метохита увери како је имао и гора искуства од трачке зиме којој је ненадано подлегао.

Међутим, било је очигледно да изговорене речи нису оставиле снажнији утисак на византијског угледника. Он истрајава на једноставној чињеници да српски изасланик у Тракији није овако легао од уморних ногу већ од главе. Уз то је и исцрпљен, има запаљење не у жилама колена или ногу него у непцу и у грлу. Метохит у наставку бележи да је болесник био у тако лошем стању да је побуђивао смех, не само због онога од чега је трпео него, нарочито, због онога што је говорио. Као да је висока температура појачала његову благоглагољивост.

Како било, тог дана посланство није могло да настави пут. Штавише, није се кренуло ни сутрадан већ тек трећег дана, што је свакако значило да је Трибал био добрано болестан. Због тога су српског изасланика, који је после горког искуства био вољан да слуша, брижљиво опремили за наставак путовања. Метохит наглашава да су га претходно утуткали свим оделима која је имао и огрнули му и увили читаво тело од главе до пете. Једном речју, на њега су ставили сву одећу коју је имао. Одатле су после неколико дана стигли у Солун. Овим се и завршава опис догодовштина са Трибалом непознатог имена који се више не помиње у „Посланичком слову”.

Сводећи оцену о томе како је Теодор Метохит описао српског изасланика, можемо да нагласимо да је византијски преговарач дао веома упечатљив и живописан лик. Он га је приказао с врлинама, истина ретким, и манама, чини се посебно истрајавајући на овим другим. Тај опис, наравно, није лишен заједљивости својствене византијским писцима, али се понегде може видети и извесна симпатија коју човек показује према несташном и непослушном детету.

Будући да су преговори о којима је реч вођени између Византинаца и Срба, разумљиво је да је више пажње посвећено појединим од српских преговарача. Помен бугарског изасланика знатно је краћи, те је и његов портрет мање сликовит. За боље разумевање ондашњих прилика неопходно је нагласити да Бугарској није ишло у прилог да дође до споразума између Византије и Србије. Због тога су они на различите начине покушавали да осујете мировни споразум цара Андроника II Палеолога и краља Милутина. Међу бугарским изасланицима, који су настојали да подрију византијско-српске преговоре, био је један – нажалост, његово име такође није сачувано у расположивим изворима – према коме је Метохит био посебно нерасположен. Према његовим наводима, реч је о најважнијем бугарском емисару који се од доласка византијског великодостојника налазио на Милутиновом двору тако да су се стално сретали. Дрзник из суседства у свему је постављао противпредлоге и оно што би Метохит износио побијао је свакојаким незнањем, злобношћу и брбљањем.

Бујица погрдних речи устремила се на бугарског изасланика за кога Теодор Метохит саопштава да је ништавни, остарели и оседели човечуљак, поприлично глуп и неспособан да штогод збиља уради. Учени Византинац поново је употребио деминутив човечуљак у погрдном значењу, као и у случају српског изасланика. Потом прилично разочарано наставља како с њим често мора да се сусреће и да буде заједно код српског краља, као и да обедује приликом гозби или неких других сличних окупљања. Ипак, Метохит подвлачи чињеницу да он и бугарски изасланик нису били примљени на исти начин. Разумљиво је да је у овим преговорима, толико важним за краља Милутина и Србију, посланик византијског цара имао боље услове него бугарски емисар. У тренутку искрености, Метохит износи опаску да не би издржао да је било другачије.

Ипак, на лукаво краљево захтевање каткад се догађало да Милутин позове бугарског посланика да непосредно присуствује византијско – српским преговорима. Све су то била надмудривања у дугом и тешком дипломатском рвању ромејског василевса и српског владара. Милутинова намера била је да бугарски изасланик саслуша предлоге византијске стране како би онда покушавао да одговори српског краља од наума. Јер, бугарско посланство настојало је да убеди српске преговараче да су сви византијски предлози заправо лажни. То је, отприлике, све што Теодор Метохит саопштава о бугарском изасланику непознатог имена с којим се обрео на српском двору у првим месецима 1299. године. Његов опис мање је подробан и мање живописан него опис српског изасланика кога је приказао са свим људским врлинама и манама, као да је сишао са страница неког романа. Као и у случају српског емисара, опис бугарског прожет је презиром и кипти нетрпељивошћу, па и својеврсном мржњом. Утисак је да је то више исход бојазни да бугарски изасланик Теодору Метохиту не поквари велики државнички подухват, за који се византијски интелектуалац здушно заложио и који је привео скоро до краја, а да је мање обојена етничком мржњом.

Вишевековни ниподаштавајући став Византинаца према њиховим јужнословенским суседима Бугарима и Србима, почео је да се мења тек после битке на Марици, 1371. године. У то време поједини међу Ромејима – разочарани латинофил Димитрије Кидон пре свега – почели су да увиђају да им њихови православни суседи можда могу бити од користи пред наступајућим Турцима.