Sandro Filipepi, najčuveniji firentinski slikar 15. veka, ostao je u umetnosti poznat po nadimku nastalom po podrugljivom nazivu za malo vinsko bure – botticello. Ovaj nadimak čak nije ni bio njegov, već njegovog znatno starijeg brata Đovanija. Često je bio s bratom, pa se o malom Sandru zabunom govorilo kao o Botičelovom sinu – Sandro Botičeli, da bi na kraju ostalo samo Botičeli. Učio je kod čuvenih slikara Filipa Lipija i Verokija. Po nalogu pape Siksta IV, firentinski slikari, među kojima i Botičeli, učestvovali su u oslikavanju kapele koja će se kasnije po papi zvati Sikstinska. Radio je najviše za porodicu Mediči.

Jedna od najpoznatijih i najlepših slika na svetu urađena je upravo za jednog Medičija. Naziv slike je „Proleće” ili „Alegorija proleća”. Na slici je simbolički prikazano rađanje ovog godišnjeg doba. Sliku treba gledati zdesna nalevo na sledeći način: uvijen u plavičasti plašt, Zefir, bog proleća, prati i grli neplodnu zemlju (figura Floris) koja se pretvara u raskošnu Floru – simbol proleća. Dolasku proleća pomaže Merkur (na levom kraju u crvenom plaštu) koji svojim štapom – kaduceusom – rasteruje poslednje oblake. Na slici su još Venera, iznad nje Kupidon i tri gracije koje svojom igrom ističu radost i klicanje prirode zbog povratka proleća.

Sama scena buđenja proleća koju nam dočarava Botičeli, postavljena je u vrt pomorandži. Plod pomorandže možemo posmatrati kao simbol venčanja (ako ga gledamo kao mogući dar Hesperide Jupiteru na dan njegovog venčanja sa Juno), ili kao rajsku voćku saznanja, ali i kao voćku ljubavi i greha. Takođe može da se posmatra i kao težnja, ili čežnja ka nedostupnom i nemogućem (po legendi Tantal je mučen i tako što mu se nad glavom nadvijala grana pomorandže, a čim posegne rukom da ih ubere, vetar ih oduva). Primetićemo da je Kupidon sa svojom strelicom usmerenom ka jednoj od tri gracije smešten u krošnju, među plodove pomorandže, kazujući nam da se božanstvo koje odapinje strele ljubavi nalazi na drvetu ljubavi. Sva ova višeznačna tumačenja imaju potporu i oslonac u mitologiji i svakako da je Botičeli, inače nadahnut antičkim duhom i kulturom, sve to znao. Drugim rečima, Botičeli nam i kroz prikazane biljke nagoveštava i upućuje nas na neka događanja i neke ljude ili neke manje-više javne tajne Firence u drugoj polovini 15. veka.

Citrus aurantium – pomorandža, kao i druge vrste roda Citrus (limun, gorka pomorandža, grejp...) od davnina se koriste kod poremećaja apetita i lošeg varenja, znači kao aperitiv i stomahik. Novija istraživanja ukazuju da zbog sadržaja kompleksa flavonoidnih heterozida povoljno deluje kod poremećaja perifernog krvotoka i na sniženje povišenog krvnog pritiska. Lekoviti deo je kora ploda (Citri pericarpii flavedo et albedo). Plod je omiljeno voće, bogato vitaminima, lako iskoristljivim šećerima i voćnim kiselinama i izuzetno je značajno za održanje dobrog zdravlja, ali i lepote, jer kozmetička industrija sve više traži ovu biljku i preporučuje je za dobar i lep ten.

Jedna od legendi kaže da se boginja Venera (u grčkoj mitologiji Afrodita) rodila iz morske pene i da je jašući na talasima stigla do obale, gde je izašla i svoju nagost prekrila mirtom. Stoga je mirta posvećena Veneri, a preko grčke mitologije u vezi je i s ružom, gorocvetom (adonisom) i narcisom. Ona je boginja ženske lepote i ljubavi, ali i probuđene prirode i proleća. Najdražesnija je među boginjama i u sebi skriva sve čari ljubavi. U njenoj pratnji nalaze se ljupke gracije i njen sin Amor ili Kupidon (u grčkoj mitologiji Eros). Mnogi čuveni slikari ogledali su se u slikanju scena s Venerom, a u Botičelijevom „Proleću” zauzima središnje mesto, čak malo uzvišeno, kao da vlada nad svima. Čini se jasnim da je ona na ovoj slici vrhunac humanističke ideje lepote, sklada, ravnoteže i ljubavi. Iza nje je žbun njene biljke, mirte.

Myrtus communis, mirta, tipičan je grm sredozemnih makija i šuma, a u upotrebi su list i plod mirte, Myrtus folium, et Myrtae fructus. Upotreba u medicinske svrhe ograničena je na zemlje Sredozemlja, gde se najviše koristi i to kao antiseptik, stomahik, adstringens i aromatik. Značajna je upotreba ove biljke u kulinarstvu (kao začin), te u proizvodnji etarskog ulja koje se koristi u parfimeriji.

Još jedna biljka zapada za oko, a nalazi se ispod Venerinih nogu. To je kukurek, vesnik proleća, ali i biljka koja je u to vreme ponovo počela da se upotrebljava u medicinske svrhe. Opisao ga je Hipokrat skoro dve hiljade godina ranije i nakon toga do kasne renesanse nije se mnogo pominjao. S obzirom na to da je Botičeli pripadao humanističkim krugovima koji su se napajali antičkim mislima i znanjima, izvesno je da je o lekovitosti pojedinih vrsta koje je naslikao ponešto i znao.

Zašto je kukurek baš tu, zašto uz Veneru? A odmah do njega su i lisičji rep (Echium vulgare), ljutić Ranunculus acer), ptičje mleko (Ornithogalum umbellatum). Desno je jedan Anthemis, malo niže ljubičica (Viola sp.), pa podbel (Tussilago farfara), do njega mačkov brk (Nigella damascena), pa bulka (Papaver rhoeas). Neverovatno…

No, vratimo se kukureku. U našoj zemlji postoji nekoliko vrsta roda Hellebours. Najpoznatiji i najrasprostranjeniji je Hellebours odours, a na slici je najverovatnije prikazan njegov zapadni srodnik Hellebours niger. To je višegodišnja biljka do 50 centimetara visine, sa snažnim, gotovo crnim rizomom. Ima jedan prizeman list na dugoj dršci, kožast, prstasto deljen na 7–11 režnjeva. Cvetovi su svetlo žutozeleni i mirišu. Cveta od februara do aprila. Rasprostranjen je u jugoistočnoj Evropi, uglavnom u šumama cera, kitnjaka, graba i bukve. Drogu (biljni deo koji se koristi) čini rizom s korenjem i u apotekarskom prometu vodi se kao Rhizoma hellebori, a raniji naziv je bio Radix Hippocratis, što nam govori o značaju ove biljke za Hipokrata. Rizom sadrži bufadienolidne heterozide, steroidne saponine, laktone, alkaloide... Veoma je otrovan. Znači, kukurek je otrovna biljka koju ne treba koristiti u samolečenju. Josif Pančić (1873) piše „…koren od mladog kukureka upotrebljen je za lečenje stoke...” Slične navode imamo kod S. Petrovića (1883) „…narod i neki veterinari uvlače koren od kukureka pod kožu marve, te tu izazivaju gnojenje u nekim opasnim bolestima...”, ili kod J. Tucakova (1971) „…narod upotrebljava korenčiće za zatravljivanje obolele stoke, a negde i ljudi. U Vojvodini taj posao zovu uvlačenje spreža...” Po tragovima koje nam je ostavio Hipokrat, kukurek je u trećem i četvrtom veku pre naše ere korišćen za lečenje duševno obolelih, protiv ludila (pazzo), a u 14. veku čuveni firentinski plemići i bankari bili su iz porodice Pazzi, koja vodi poreklo od poznatog krstaša iz opsade Jerusalima po imenu Pazzo. Bili su protivnici Medičija, učestvovali u zaveri i ubistvu Lorencovog brata Đulijana.

Znajući da su simboli i skrivena značenja sastavni deo Botičelijevih slika, da nijedna sitnica nije slučajna i da iz njegovih slika može štošta da se sazna o Firenci 15. veka, budućim istraživačima ovog remek-dela ostaje da odgovore na pitanje zašto pazzi ispod Venerinih stopala. Da bi se bolje razumelo skriveno značenje „Proleća”, odnosno bolje razaznali prikazani likovi, ali i za bolje razumevanje celokupnog Botičelijevog slikarstva treba razjasniti neke događaje vezane za osobu po imenu Simoneta Kataneo. Godine 1474–1475. Botičeli je dobio zadatak da oslika barjak za Đulijana Medičija, brata Lorenca Veličanstvenog i unuka osnivača porodice Kozima. Za Atenu Paladu koja je trebalo da bude na barjaku, uzeo je lik svoje komšinice Simonete Kataneo. Kažu da je bila najlepša devojka u Firenci tog doba i veoma mlada se udala za Marka Vespučija (iz stare, moćne firentinske porodice Vespuči, rođaka čuvenog moreplovca Ameriga). Nije bila tajna da je Đulijano bio zaljubljen u Simonetu, nije bila tajna ni da su mnogi drugi Firentinci bili potajno zaljubljeni u Simonetu, no zanimljiv je odnos Botičelija prema njoj. On se nije ženio i za žene izgleda nije mnogo mario. Međutim, kako je među renesansnim umetnicima, još od Dantea i Beatriče, bilo važno imati muzu koja će umetnika nadahnjivati i ushićivati, nameće se pomisao da je Simoneta bila Botičelijeva muza. Umrla je veoma mlada 1476. godine, a Botičeli nadahnuto uzima njen lik za gotovo sve likove dama koje će kasnije naslikati.

Zefir je bog vetra i simbol proleća, pri čemu se misli na zapadni vetar, kao i na zapad uopšte, a u starom Rimu nazivan je i latinskim imenom Favonije. Donosi vlagu, pa ga smatraju i zaštitnikom biljaka. Zefir je prikazan ispod grma lovora, koji takođe ima neobičnu priču. Znamo da lovor označava pobednike i slavljenike i da se lovorovim vencem kite slavodobitnici. Međutim, mitologija mu pripisuje nešto drugačije značenje. Jednom prilikom, Apolon je uvredio Erosa koji ga je iz osvete pogodio strelicom ljubavi, dok je istovremeno strelicom koja ubija ljubav pogodio prelepu nimfu Dafne. Apolon se zaljubio u Dafne koja ga je prezirala i, bežeći od njega, zamolila bogove da joj promene lik. Oni su joj uslišili želju tako što su je pretvorili u žbun lovora. U znak ljubavi prema Dafne, Apolon je prvi upleo venac od lovora i nosio ga na glavi. Stoga lovor može da se tumači i kao znak neuzvraćene ljubavi. Znači, Zefira ispod lovora možemo opisati i kao nekoga iz Botičelijevog okruženja ko je pobednik, ko je slavan, i prema kome neko sa slike gaji neuzvraćenu ljubav. A ko bi to mogao da bude do Lorenco (Veličanstveni) Mediči. S druge strane, istorijski izvori kažu da je Đulijano bio zaljubljen u Simonetu, ali da ni sam Lorenco nije bio ravnodušan prema ovoj lepotici. Laurus nobilis, lovor, slično mirti, grm je sredozemnih makija i šuma, a u upotrebi su list i plod lovora, Lauri folium, et Lauri fructus. List je snažan rubefacijens, deluje antimikrobno i repelentno (odbija insekte). Plod je karminativ, emenagog i diuretik. Iz ploda se hladnim ceđenjem nekada dobijalo ulje koje je korišćeno za lečenje čireva. List se koristi kao začin i kao dragocena sirovina za proizvodnju etarskog ulja.

Još jedno drvo skriveno je iza Zefira i Hloris. To je tisa, koja važi za svetu biljku u keltskoj, grčkoj i slovenskoj mitologiji, pri čemu se uvek povezuje s besmrtnošću, ili dugovečnošću i snagom. Tisa je otrovna, moćna u magijskim obredima, i postoji verovanje da se ne sme seći, jer je tada simbol smrti. S druge strane, predmeti od tise su relikvije koje imaju magijsku moć. Sigurno da je deo ovih mitova prenet i u hrišćanstvo, tako da je i dan-danas često rezbarenje različitih relikvijara u tisovini. Yaxus baccata, tisa, veoma je stara i retka biljka, takozvani tercijarni relikt, što znači da je u klimatski pogodnim i zaštićenim staništima preživela od tercijara do danas. Svi delovi biljke su otrovni osim crvenog omotača ploda (arilus). Posebno je otrovan unutrašnji deo kore koji sadrži diterpene taksanske tvorevine (taksol ili paksitaksol i srodne derivate). Upravo ova velika otrovnost pobudila je zanimanje farmaceutske industrije, pri čemu je utvrđeno da je taksol moćni lek protiv raka, pa je Svetska zdravstvena organizacija odobrila primenu taksola/paksitaksola u lečenju. Poslednjih trideset godina najveće farmaceutske kuće ispituju ovu biljku, a zbog ugroženosti sve je više gaje (Taxsus brevifolia, pacifička tisa).

Ako se sa ovim saznanjem vratimo tumačenju slike, mogli bismo zaključiti da je Zefir, ili onaj koga Zefir prikazuje na slici, neko koga Botičeli smatra snažnim i dugovečnim i koga poštuje i uvažava. Još jedan dokaz da je to možda sam Lorenco Veličanstveni, njegov zaštitnik.

Hloris je nimfa povezana s prolećem koja se udaje za Zefira i imaju sina Karpusa (Carpus = u botanici plod). Na slici joj iz usta izlaze najpre anemona, potom vinka (zimzelen), pa ruža i različak. Slikajući ovu scenu, čini se da je Botičeli imao na umu stihove poznatog pesnika Medičijevog dvora, svog prijatelja Anđela Policijana: „...i dok je govorila, njen dah se pretvori u ružu...”

Anemone nemorosa (anemona ili breberina), biljka ljutog ukusa i mirisa, deluje nadražajno na kožu (naročito sveža biljka) i izaziva plikove. Otrovna je i veoma je neobično zbog čega baš anemona prva potiče iz usta Hloris. Moguće da razlog treba tražiti u grčkom korenu reči (anemos = vetar), jer je i dah blagi vetar, kao i sam Zefir, koji pokušava da je obgrli. Ili možda u etrurskom poimanju da je anemona cvet smrti, naime, zima – Hloris umire i pretvara se u raskošno proleće – Floru. Vinca sp. (zimzelen), nežna biljka ljubičastih cvetova, simbol nevinosti, stavlja se u postelju mladoženja. Pored toga, označava večno prijateljstvo. Otrovna je zbog sadržaja alkaloida (vinkamin) i heterozida (vinkozid). Koristi se isključivo za izradu fitopreparata sa antikancerogenim delovanjem.

Rosa canina (divlja ruža, šipak), simbol večne ljubavi i lepote, ali i dobro poznata lekovita biljna vrsta. Čaj od šipka je napitak mnogih naroda. Centaurea cyanus (različak) zanimljivo je grčko poreklo naziva roda, a potiče od grč. kentaurion jer je posvećena kentauru Hironu koji je lečio sokom ove biljke. Vodi poreklo iz istočnog Sredozemlja, a u lekovite svrhe se koristi cvet. Sadrži gorku materiju centaurein, antocijanske heterozide (cijanin i pelargonin), kumarinski glikozid cikorin i tako dalje. Koristi se kao blagi diuretik, tonik i kod dispepsije.

Pored opisanih biljaka u okruženju Hloris uočavamo i: Iris florentina(bela perunika), Viola sp. (ljubičica), Taraxsacum officinale (maslačak), Myosotis arvensis (spomenak), Bellis perennis(bela rada), Fragaria vesca (jagoda) i mnoge druge.

Flora je u rimskoj mitologiji boginja proleća i cveća. Haljina prekrivena cvećem takođe je nadahnuta stihovima Policijana: „...Bela je ona i odora joj bela, mada ružama i cvećem i travom oslikana...” Ovi stihovi potiču iz jedne poeme u kojoj pesnik opisuje Simonetu Kataneo-Vespuči, tako da je opravdano verovanje da je, slikajući Floru, Botičeli mislio na Simonetu. Od mnoštva cvetova upletenih u njenu kosu i biljaka naslikanih na haljini prepoznaju se Fragaria vesca (jagoda), Ranunculus sp. (ljutić), Viola odorata(mirisna ljubičica), Centaurea cyanus(različak), Bellis perennis(bela rada), Convallaria majalis (đurđevak), Dianthus superbus(ibrišim karanfil), Primula veris(jagorčevina), Rosa gallica(ruža mesečarka) i neke druge. Okruženje je takođe bogato biljkama pri čemu se neke ponavljaju, a od novih tu su Hyacinhus orientalis (zumbul), Papaver rhoeas (mak, bulka), Tussilago farfara (podbel)...

Merkur (u grčkoj mitologiji Hermes) bog je trgovine i trgovaca, ali i božji glasnik. Atributi su mu krilata kapa i krilate cipele. U ruci nosi krilati štap kaduceus. Simbol je pomirenja, sunca i proleća. O pojasu mu visi mač, a drška mača na Botičelijevoj slici ima oblik šišarke bora (Pinus sp.). Upravo ova šišarka upućuje na Đulijana Medičija na šta nam opet ukazuje jedna poema Policijana.

Biljke, kao što vidimo, imaju svoj jezik i mogu da ispričaju svoju priču, pri čemu su moguća različita tumačenja, samim tim i različiti ishodi. Koliko je govor bilja bio Botičelijeva namera, koliko je to slučajnost ili, pak, naše naknadno zapažanje i umišljanje, ostaje zagonetka koju će svako ko se udubi u ovu sliku protumačiti na svoj način. Možda je veličina Botičelija i njegovog „Proleća” upravo u tome što nas neprestano tera da na različite načine gledamo sliku, da je istražujemo i tumačimo u nedogled .