Сандро Филипепи, најчувенији фирентински сликар 15. века, остао је у уметности познат по надимку насталом по подругљивом називу за мало винско буре – боттицелло. Овај надимак чак није ни био његов, већ његовог знатно старијег брата Ђованија. Често је био с братом, па се о малом Сандру забуном говорило као о Ботичеловом сину – Сандро Ботичели, да би на крају остало само Ботичели. Учио је код чувених сликара Филипа Липија и Верокија. По налогу папе Сикста ИВ, фирентински сликари, међу којима и Ботичели, учествовали су у осликавању капеле која ће се касније по папи звати Сикстинска. Радио је највише за породицу Медичи.

Једна од најпознатијих и најлепших слика на свету урађена је управо за једног Медичија. Назив слике је „Пролеће” или „Алегорија пролећа”. На слици је симболички приказано рађање овог годишњег доба. Слику треба гледати здесна налево на следећи начин: увијен у плавичасти плашт, Зефир, бог пролећа, прати и грли неплодну земљу (фигура Флорис) која се претвара у раскошну Флору – симбол пролећа. Доласку пролећа помаже Меркур (на левом крају у црвеном плашту) који својим штапом – кадуцеусом – растерује последње облаке. На слици су још Венера, изнад ње Купидон и три грације које својом игром истичу радост и клицање природе због повратка пролећа.

Сама сцена буђења пролећа коју нам дочарава Ботичели, постављена је у врт поморанџи. Плод поморанџе можемо посматрати као симбол венчања (ако га гледамо као могући дар Хеспериде Јупитеру на дан његовог венчања са Јуно), или као рајску воћку сазнања, али и као воћку љубави и греха. Такође може да се посматра и као тежња, или чежња ка недоступном и немогућем (по легенди Тантал је мучен и тако што му се над главом надвијала грана поморанџе, а чим посегне руком да их убере, ветар их одува). Приметићемо да је Купидон са својом стрелицом усмереном ка једној од три грације смештен у крошњу, међу плодове поморанџе, казујући нам да се божанство које одапиње стреле љубави налази на дрвету љубави. Сва ова вишезначна тумачења имају потпору и ослонац у митологији и свакако да је Ботичели, иначе надахнут античким духом и културом, све то знао. Другим речима, Ботичели нам и кроз приказане биљке наговештава и упућује нас на нека догађања и неке људе или неке мање-више јавне тајне Фиренце у другој половини 15. века.

Citrus aurantium – поморанџа, као и друге врсте рода Цитрус (лимун, горка поморанџа, грејп...) од давнина се користе код поремећаја апетита и лошег варења, значи као аперитив и стомахик. Новија истраживања указују да због садржаја комплекса флавоноидних хетерозида повољно делује код поремећаја периферног крвотока и на снижење повишеног крвног притиска. Лековити део је кора плода (Citri pericarpii flavedo et albedo). Плод је омиљено воће, богато витаминима, лако искористљивим шећерима и воћним киселинама и изузетно је значајно за одржање доброг здравља, али и лепоте, јер козметичка индустрија све више тражи ову биљку и препоручује је за добар и леп тен.

Једна од легенди каже да се богиња Венера (у грчкој митологији Афродита) родила из морске пене и да је јашући на таласима стигла до обале, где је изашла и своју нагост прекрила миртом. Стога је мирта посвећена Венери, а преко грчке митологије у вези је и с ружом, гороцветом (адонисом) и нарцисом. Она је богиња женске лепоте и љубави, али и пробуђене природе и пролећа. Најдражеснија је међу богињама и у себи скрива све чари љубави. У њеној пратњи налазе се љупке грације и њен син Амор или Купидон (у грчкој митологији Ерос). Многи чувени сликари огледали су се у сликању сцена с Венером, а у Ботичелијевом „Пролећу” заузима средишње место, чак мало узвишено, као да влада над свима. Чини се јасним да је она на овој слици врхунац хуманистичке идеје лепоте, склада, равнотеже и љубави. Иза ње је жбун њене биљке, мирте.

Myrtus communis, мирта, типичан је грм средоземних макија и шума, а у употреби су лист и плод мирте, Myrtus folium, et Myrtae fructus. Употреба у медицинске сврхе ограничена је на земље Средоземља, где се највише користи и то као антисептик, стомахик, адстрингенс и ароматик. Значајна је употреба ове биљке у кулинарству (као зачин), те у производњи етарског уља које се користи у парфимерији.

Још једна биљка запада за око, а налази се испод Венериних ногу. То је кукурек, весник пролећа, али и биљка која је у то време поново почела да се употребљава у медицинске сврхе. Описао га је Хипократ скоро две хиљаде година раније и након тога до касне ренесансе није се много помињао. С обзиром на то да је Ботичели припадао хуманистичким круговима који су се напајали античким мислима и знањима, извесно је да је о лековитости појединих врста које је насликао понешто и знао.

Зашто је кукурек баш ту, зашто уз Венеру? А одмах до њега су и лисичји реп (Echium vulgare), љутић Ranunculus acer), птичје млеко (Ornithogalum umbellatum). Десно је један Anthemis, мало ниже љубичица (Viola sp.), па подбел (Tussilago farfara), до њега мачков брк (Nigella damascena), па булка (Papaver rhoeas). Невероватно…

Но, вратимо се кукуреку. У нашој земљи постоји неколико врста рода Hellebours. Најпознатији и најраспрострањенији је Hellebours odours, а на слици је највероватније приказан његов западни сродник Hellebours niger. То је вишегодишња биљка до 50 центиметара висине, са снажним, готово црним ризомом. Има један приземан лист на дугој дршци, кожаст, прстасто дељен на 7–11 режњева. Цветови су светло жутозелени и миришу. Цвета од фебруара до априла. Распрострањен је у југоисточној Европи, углавном у шумама цера, китњака, граба и букве. Дрогу (биљни део који се користи) чини ризом с корењем и у апотекарском промету води се као Rhizoma hellebori, а ранији назив је био Radix Hippocratis, што нам говори о значају ове биљке за Хипократа. Ризом садржи буфадиенолидне хетерозиде, стероидне сапонине, лактоне, алкалоиде... Веома је отрован. Значи, кукурек је отровна биљка коју не треба користити у самолечењу. Јосиф Панчић (1873) пише „…корен од младог кукурека употребљен је за лечење стоке...” Сличне наводе имамо код С. Петровића (1883) „…народ и неки ветеринари увлаче корен од кукурека под кожу марве, те ту изазивају гнојење у неким опасним болестима...”, или код Ј. Туцакова (1971) „…народ употребљава коренчиће за затрављивање оболеле стоке, а негде и људи. У Војводини тај посао зову увлачење спрежа...” По траговима које нам је оставио Хипократ, кукурек је у трећем и четвртом веку пре наше ере коришћен за лечење душевно оболелих, против лудила (паззо), а у 14. веку чувени фирентински племићи и банкари били су из породице Паззи, која води порекло од познатог крсташа из опсаде Јерусалима по имену Паззо. Били су противници Медичија, учествовали у завери и убиству Лоренцовог брата Ђулијана.

Знајући да су симболи и скривена значења саставни део Ботичелијевих слика, да ниједна ситница није случајна и да из његових слика може штошта да се сазна о Фиренци 15. века, будућим истраживачима овог ремек-дела остаје да одговоре на питање зашто паззи испод Венериних стопала. Да би се боље разумело скривено значење „Пролећа”, односно боље разазнали приказани ликови, али и за боље разумевање целокупног Ботичелијевог сликарства треба разјаснити неке догађаје везане за особу по имену Симонета Катанео. Године 1474–1475. Ботичели је добио задатак да ослика барјак за Ђулијана Медичија, брата Лоренца Величанственог и унука оснивача породице Козима. За Атену Паладу која је требало да буде на барјаку, узео је лик своје комшинице Симонете Катанео. Кажу да је била најлепша девојка у Фиренци тог доба и веома млада се удала за Марка Веспучија (из старе, моћне фирентинске породице Веспучи, рођака чувеног морепловца Америга). Није била тајна да је Ђулијано био заљубљен у Симонету, није била тајна ни да су многи други Фирентинци били потајно заљубљени у Симонету, но занимљив је однос Ботичелија према њој. Он се није женио и за жене изгледа није много марио. Међутим, како је међу ренесансним уметницима, још од Дантеа и Беатриче, било важно имати музу која ће уметника надахњивати и усхићивати, намеће се помисао да је Симонета била Ботичелијева муза. Умрла је веома млада 1476. године, а Ботичели надахнуто узима њен лик за готово све ликове дама које ће касније насликати.

Зефир је бог ветра и симбол пролећа, при чему се мисли на западни ветар, као и на запад уопште, а у старом Риму називан је и латинским именом Фавоније. Доноси влагу, па га сматрају и заштитником биљака. Зефир је приказан испод грма ловора, који такође има необичну причу. Знамо да ловор означава победнике и слављенике и да се ловоровим венцем ките славодобитници. Међутим, митологија му приписује нешто другачије значење. Једном приликом, Аполон је увредио Ероса који га је из освете погодио стрелицом љубави, док је истовремено стрелицом која убија љубав погодио прелепу нимфу Дафне. Аполон се заљубио у Дафне која га је презирала и, бежећи од њега, замолила богове да јој промене лик. Они су јој услишили жељу тако што су је претворили у жбун ловора. У знак љубави према Дафне, Аполон је први уплео венац од ловора и носио га на глави. Стога ловор може да се тумачи и као знак неузвраћене љубави. Значи, Зефира испод ловора можемо описати и као некога из Ботичелијевог окружења ко је победник, ко је славан, и према коме неко са слике гаји неузвраћену љубав. А ко би то могао да буде до Лоренцо (Величанствени) Медичи. С друге стране, историјски извори кажу да је Ђулијано био заљубљен у Симонету, али да ни сам Лоренцо није био равнодушан према овој лепотици. Laurus nobilis, ловор, слично мирти, грм је средоземних макија и шума, а у употреби су лист и плод ловора, Лаури фолиум, ет Lauri fructus. Лист је снажан рубефацијенс, делује антимикробно и репелентно (одбија инсекте). Плод је карминатив, еменагог и диуретик. Из плода се хладним цеђењем некада добијало уље које је коришћено за лечење чирева. Лист се користи као зачин и као драгоцена сировина за производњу етарског уља.

Још једно дрво скривено је иза Зефира и Хлорис. То је тиса, која важи за свету биљку у келтској, грчкој и словенској митологији, при чему се увек повезује с бесмртношћу, или дуговечношћу и снагом. Тиса је отровна, моћна у магијским обредима, и постоји веровање да се не сме сећи, јер је тада симбол смрти. С друге стране, предмети од тисе су реликвије које имају магијску моћ. Сигурно да је део ових митова пренет и у хришћанство, тако да је и дан-данас често резбарење различитих реликвијара у тисовини. Yaxus baccata, тиса, веома је стара и ретка биљка, такозвани терцијарни реликт, што значи да је у климатски погодним и заштићеним стаништима преживела од терцијара до данас. Сви делови биљке су отровни осим црвеног омотача плода (арилус). Посебно је отрован унутрашњи део коре који садржи дитерпене таксанске творевине (таксол или пакситаксол и сродне деривате). Управо ова велика отровност побудила је занимање фармацеутске индустрије, при чему је утврђено да је таксол моћни лек против рака, па је Светска здравствена организација одобрила примену таксола/пакситаксола у лечењу. Последњих тридесет година највеће фармацеутске куће испитују ову биљку, а због угрожености све је више гаје (Taxsus brevifolia, пацифичка тиса).

Ако се са овим сазнањем вратимо тумачењу слике, могли бисмо закључити да је Зефир, или онај кога Зефир приказује на слици, неко кога Ботичели сматра снажним и дуговечним и кога поштује и уважава. Још један доказ да је то можда сам Лоренцо Величанствени, његов заштитник.

Хлорис је нимфа повезана с пролећем која се удаје за Зефира и имају сина Карпуса (Carpus = у ботаници плод). На слици јој из уста излазе најпре анемона, потом винка (зимзелен), па ружа и различак. Сликајући ову сцену, чини се да је Ботичели имао на уму стихове познатог песника Медичијевог двора, свог пријатеља Анђела Полицијана: „...и док је говорила, њен дах се претвори у ружу...”

Anemone nemorosa (анемона или бреберина), биљка љутог укуса и мириса, делује надражајно на кожу (нарочито свежа биљка) и изазива пликове. Отровна је и веома је необично због чега баш анемона прва потиче из уста Хлорис. Могуће да разлог треба тражити у грчком корену речи (anemos = ветар), јер је и дах благи ветар, као и сам Зефир, који покушава да је обгрли. Или можда у етрурском поимању да је анемона цвет смрти, наиме, зима – Хлорис умире и претвара се у раскошно пролеће – Флору. Vinca sp. (зимзелен), нежна биљка љубичастих цветова, симбол невиности, ставља се у постељу младожења. Поред тога, означава вечно пријатељство. Отровна је због садржаја алкалоида (винкамин) и хетерозида (винкозид). Користи се искључиво за израду фитопрепарата са антиканцерогеним деловањем.

Rosa canina (дивља ружа, шипак), симбол вечне љубави и лепоте, али и добро позната лековита биљна врста. Чај од шипка је напитак многих народа. Centaurea cyanus (различак) занимљиво је грчко порекло назива рода, а потиче од грч. кентаурион јер је посвећена кентауру Хирону који је лечио соком ове биљке. Води порекло из источног Средоземља, а у лековите сврхе се користи цвет. Садржи горку материју центауреин, антоцијанске хетерозиде (цијанин и пеларгонин), кумарински гликозид цикорин и тако даље. Користи се као благи диуретик, тоник и код диспепсије.

Поред описаних биљака у окружењу Хлорис уочавамо и: Iris florentina(бела перуника), Viola sp. (љубичица), Taraxsacum officinale (маслачак), Myosotis arvensis (споменак), Bellis perennis(бела рада), Fragaria vesca (јагода) и многе друге.

Флора је у римској митологији богиња пролећа и цвећа. Хаљина прекривена цвећем такође је надахнута стиховима Полицијана: „...Бела је она и одора јој бела, мада ружама и цвећем и травом осликана...” Ови стихови потичу из једне поеме у којој песник описује Симонету Катанео-Веспучи, тако да је оправдано веровање да је, сликајући Флору, Ботичели мислио на Симонету. Од мноштва цветова уплетених у њену косу и биљака насликаних на хаљини препознају се Fragaria vesca (јагода), Ranunculus sp. (љутић), Viola odorata(мирисна љубичица), Centaurea cyanus(различак), Bellis perennis(бела рада), Convallaria majalis (ђурђевак), Dianthus superbus(ибришим каранфил), Primula veris(јагорчевина), Rosa gallica(ружа месечарка) и неке друге. Окружење је такође богато биљкама при чему се неке понављају, а од нових ту су Hyacinhus orientalis (зумбул), Papaver rhoeas (мак, булка), Tussilago farfara (подбел)...

Меркур (у грчкој митологији Хермес) бог је трговине и трговаца, али и божји гласник. Атрибути су му крилата капа и крилате ципеле. У руци носи крилати штап кадуцеус. Симбол је помирења, сунца и пролећа. О појасу му виси мач, а дршка мача на Ботичелијевој слици има облик шишарке бора (Pinus sp.). Управо ова шишарка упућује на Ђулијана Медичија на шта нам опет указује једна поема Полицијана.

Биљке, као што видимо, имају свој језик и могу да испричају своју причу, при чему су могућа различита тумачења, самим тим и различити исходи. Колико је говор биља био Ботичелијева намера, колико је то случајност или, пак, наше накнадно запажање и умишљање, остаје загонетка коју ће свако ко се удуби у ову слику протумачити на свој начин. Можда је величина Ботичелија и његовог „Пролећа” управо у томе што нас непрестано тера да на различите начине гледамо слику, да је истражујемо и тумачимо у недоглед .