Viševekovno susedstvo i suparništvo, različito poreklo, drugačija vera, kao i politički interesi koji su se međusobno isključivali, imali su za posledicu da su Turci i Vizantinci najčešće zazirali jedni od drugih.

Međutim, postojala su razdoblja i okolnosti kada odnosi dveju civilizacija, na neki način smeštenih na suprotnim frontovima istorije, nisu bili ispunjeni mržnjom i ostrašćenom isključivošću. Na primer, vizantijski istoričar Nikita Honijat naglašava kako je krajem 12. veka, u neredovnim prilikama kad je Carigrad vodio malo računa o pograničnim područjima, vizantijsko stanovništvo čitavih oblasti Male Azije dragovoljno biralo život u susednom Ikonijskom sultanatu koji su u drugoj polovini 11. stoleća utemeljili Turci Seldžuci. Privučeni popustljivošću i razumevanjem koje su u to vreme Turci pokazivali prema hrišćanima, tamošnji pravoslavci napustili su u velikom broju zemlje tek nekoliko godina ranije vraćene pod skiptar vizantijskog cara, kako bi se nastanili u oblastima koje im je vladar Turaka Seldžuka stavljao na raspolaganje. Vizantijski istoričar donosi jednostavno objašnjenje da su oni nastojali da uteknu od nepravdi carigradske vlade, pa se nisu libili da promene otadžbinu i opredele se za život s varvarima.

Isti pisac beleži da je sultan Ruknedin Sulejman II (1196–1204) krajem 12. veka nekim vizantijskim zatvorenicima – kojih je bilo pet hiljada na broju – na seldžučkom području dodelio zemlju i seme. Istovremeno, obećao je da će u slučaju da sklopi mir s carigradskom vladom, sve zarobljenike pustiti bez bilo kakve naknade. Do daljeg je trebalo oni da žive u Ikonijskom sultanatu i prvih pet godina uopšte ne plaćaju porez, a zatim da budu opterećeni razumnim obavezama koje se neće uveličavati kao što se ponekad događalo u Vizantiji. Sultanova razborita i čovekoljubiva obećanja ne samo da su uticala da zarobljeni vojnici prestanu da razmišljaju o povratku u otadžbinu nego su u ovu oblast privukla i mnoštvo Vizantinaca koji nisu bili zarobljeni, ali su čuli kako se postupa s njihovim rođacima i sunarodnicima. U nastavku, Nikita Honijat jadikuje nad opadanjem rodoljubivog duha kod Vizantinaca koje je bilo prouzrokovano neomiljenim merama vlasti i gramzivošću državnih funkcionera.

Dešavalo se i to da pojedini Turci postanu žitelji Vizantije i budu čak vrlo bliski i verni prijatelji i saradnici vizantijskih vladara. Navešćemo dva veoma zanimljiva primera. Najbolji i najodaniji prijatelji dvojice vizantijskih careva dinastije Komnina (1081–1185), Aleksija I (1081–1118) i Jovana II (1118–1143) bili su Turci, sinovi ratnih zarobljenika njihovih očeva.

Tatikije je bio sin jednog turskog ratnika koga je najpre zajedno s porodicom zarobio, a potom primio u svoju ličnu službu Jovan Komnin, visoki dostojanstvenik vizantijskog dvora, rođeni brat cara Isaka I Komnina (1057–1059) i otac budućeg cara Aleksija I Komnina. Nije moguće tačno odrediti kad se to desilo, ali s obzirom na činjenicu da je Jovan Komnin preminuo 1067, a da je Tatikije bio približno istog uzrasta kao Aleksije Komnin, koji je rođen 1056/1057. godine, porodica seldžučkog ratnika mogla je biti dovedena u Carigrad negde između ta dva datuma. Sin turskog zarobljenika i sin vizantijskog velikodostojnika odrastali su zajedno i među njima je stvoreno prijateljstvo koje je nepomućeno potrajalo čitav život. Kad je vreme odrastanja prošlo, dva mladića započela su vojničke karijere. Tek što je Aleksije Komnin navršio dvadeset godina, uspešno se uhvatio u koštac s najtežim zadacima koje jedan vojskovođa može da dobije.

Sedamdesete godine 11. veka u istoriji Vizantije ostale su upamćene po čestim pokušajima uzurpacije carskog prestola. Tako je 1078. godine mladi Aleksije Komnin, uz koga se borio njegov odani prijatelj Tatikije, ugušio pobunu Nićifora Vasilakisa. U narednim godinama usledio je i uspon mladog Turčina, pogotovo posle 1081. godine kad je Aleksije Komnin postao vizantijski car. Tatikije je s titulom velikog primikirija najpre ratovao 1081. godine protiv Normana, najopasnijih vizantijskih protivnika na zapadnom ratištu. Zatim je u razdoblju od 1086. do 1090. godine uspešno predvodio vizantijske pohode protiv Turaka i Pečenega. Izuzetnu prisebnost i sposobnost pokazao je prilikom gušenja zavere Nićifora Diogena, uperene protiv Aleksija I, do koje je došlo u blizini grada Sera.

Ana Komnina u istorijskom spisu „Aleksijada”, koji je posvećen očevoj vladavini, o Tatikiju piše s velikom naklonošću i uvažavanjem. Iz teksta učene princeze vidimo da njegova bezrezervna odanost, poštovanje prema dinastiji i služenje vizantijskoj carskoj kruni ni u jednom trenutku nisu bili dovedeni u pitanje. Ana Komnina ističe da je najbolji prijatelj njenog oca bio veoma uravnotežen i staložen čovek, da je bio razuman u rečima, a iskusan u delima, i da je ovladao darom da predviđa događaje. Osim toga, kao neposredan učesnik i očevidac mnogobrojnih važnih zbivanja, Tatikije je dostavljao čitav niz podataka koji su Ani Komnini bili dragoceni za sastavljanje istorijskog spisa, inače remek-dela vizantijske književnosti.

U toku Prvog krstaškog rata Tatikije je zajedno s latinskim ratnicima napadao Nikeju koju su držali Turci Seldžuci, pomažući zapadnim vitezovima. I zapadni pisci ističu da je ovaj Turčin – vizantijski vaspitanik imao veliku moć u carstvu. S malim odredom vizantijskih vojnika, a u carevo ime, Tatikije je pratio krstaše koji su preko Male Azije hitali u Siriju. Za vreme opsade sirijske prestonice Antiohije (decembar 1097–jun 1098), Tatikije se udaljio od krstaških vođa Boemunda i francuskog grofa Rajmunda od Tuluza. Zbog pogoršanih odnosa s krstašima, on je bio primoran da se početkom februara 1098. godine povuče na ostrvo Kipar. Učinio je to pod izgovorom da treba da osigura životne namirnice i obezbedi pomoć za krstaše. Međutim, budući da se nije vratio, u zapadnim izvorima mogu se sresti optužbe da je izneverio dotadašnje savezništvo i da se poneo kao izdajnik. Tatikije se u izvorima poslednji put pojavljuje kao komandant vizantijske flote u sukobu s brodovljem italijanske pomorske republike Pize 1099. godine. Valja podvući činjenicu da su članovi Tatikijeve porodice imali zapaženu ulogu za vlade cara Aleksija I Komnina. Ana Komnina pominje Tatikija u zanimljivom nastojanju da objasni uzroke kostobolje od koje je bolovao njen otac. Jednom prilikom, dok se nadmetao sa svojim takmacem i prijateljem Tatikijem, ovaj je pao s konja pravo na carevu nogu. Aleksije I Komnin izdržao je jak bol u čašici na kolenu i duž cele noge, ali mu nije pridavao značaj. Štaviše, malo je zalečio nogu, bol se smirila i on se vratio svojim uobičajenim delatnostima. Ovaj slučaj, naglašava Ana Komnina, bio je prvi uzrok očeve boljke, a onda navodi i ostale.

Zapadni izvori za Tatikija vezuju i jednu neobičnu pojedinost. Oni tvrde da je njegov nos bio odsečen, što možda nagoveštava da je karijeru u Vizantiji počeo kao rob. Međutim, sin nekadašnjeg turskog zarobljenika imao je veštački zlatni nos koji je njegovu pojavu ratnika od zanata činio naročito zastrašujućom.

Poučen vlastitim primerom besprekorne saradnje s turskim prijateljem Tatikijem, Aleksije I Komnin želeo je da svom najstarijem sinu i nasledniku prestola Jovanu II Komninu nađe sličnog saradnika. To nije trebalo da bude neko ko je pripadao uskom porodičnom krugu carskog doma Komnina jer bi mogao da poželi vizantijsku krunu. Budućem vladaru Vizantije bio je potreban prijatelj, savetnik i saveznik u koga bi mogao da ima potpuno poverenje. Izbor je pao na sina turskog zarobljenika po imenu Aksuh, koji je dopao krstaškog ropstva 1097. godine. I u ovom slučaju radilo se o vršnjacima koji su od najranijih dana vaspitavani i odrastali zajedno. Kasnije se pokazalo da je stari car veoma dobro procenio okolnosti i da je sinu našao najboljeg mogućeg prijatelja i saborca u najtežim državničkim obavezama. Po svom vizantijskom „sabratu” mladi Turčin je dobio hrišćansko ime Jovan i usledila je njihova višegodišnja saradnja. Čak bi se moglo reći da je u slučaju Jovana I Komnina i Jovana Aksuha neobično komninsko „pobratimstvo” uzdignuto na viši stupanj nego u slučaju Aleksija II Komnina i Tatikija.

Tokom čitavog života cara i imenjaka Jovana Komnina, Jovan Aksuh je ostao njegov najpoverljiviji saradnik, ali je, za razliku od Tatikija, i stvarno bio na najvišim položajima u Vizantijskom carstvu. Tu je pre svega reč o dostojanstvu velikog domestika, to jest vrhovnog zapovednika vizantijske vojske, što je Jovan Aksuh bio i u vreme smrti Jovana Komnina, 8. aprila 1143. godine. Međutim, ne manje značajna bila je funkcija nosioca carskog pečata koja je ovom vizantijskom „janičaru”, kao najbližem carevom saradniku, davala pravo da u ime Jovana II Komnina potpisuje i overava sve carske dokumente. Bez bilo kakvog preterivanja može se reći da je za carevanja Jovana II njegov prijatelj Jovan Aksuh bio drugi čovek Vizantijskog carstva. On je imao neke veze i s našom istorijom: posle uspešnog pohoda protiv Srba 1149. godine, veliki domestik Jovan Aksuh odneo je u Carigrad pismo da žitelje prestonice obavesti o vizantijskoj pobedi.

Vizantijski velikodostojnik turskog porekla pokazao je širinu i plemenitost time što je na neki način „izmirio” cara Jovana II i njegovu stariju sestru Anu Komninu. Uvek ljubomorna na mlađeg brata, a i sama s carskim ambicijama, ona je posle očeve smrti pokušala da zaverom preotme presto Jovanu II. Pokušaj nije urodio plodom i vidno potišteni car priznao je kako su mu se njegovi najbliži pokazali kao neprijatelji, a tuđinci kao prijatelji. Uz to, nameravao je da zapleni Aninu imovinu i daruje je odanom saradniku Jovanu Aksuhu. Okolnost da je careva sestra bila veoma bogata, što znači da se radilo o veoma primamljivoj mogućnosti, nije pokolebala Aksuhovu plemenitost, pravednost i odanost carskom domu Komnina. On je učtivo odbio carev predlog i u sjajnom govoru uzeo u zaštitu Anu Komninu, predočivši njenom bratu da će se ona iskreno pokajati zbog dotadašnjih nedostojnih postupaka. Očito dirnut ovakvim nastupom najboljeg prijatelja, Jovan II Komnin prešao je preko sestrinog lošeg držanja i njenu imovinu ostavio je netaknutu.

Ma kako to izgledalo neuobičajeno, a u svakom pogledu u neskladu s porodičnim i klanovskim načinom vladanja kuće Komnina, prijateljstvo dva Jovana zapravo je pružalo sigurnost vlasti carskoj dinastiji. Nije naodmet podsetiti se da je Jovan II Komnin, koji je dugo bio opterećen mnogobrojnim osporavanjima vodeće uloge u rodu Komnina, u Jovanu Aksuhu video jedinu osobu u koju je imao bezgranično poverenje. On je mogao da bude sasvim siguran da će se njegov turski „sabrat” bezrezervno boriti da vizantijski presto pripadne onom koga sam car odredi za naslednika. Otuda ne treba da iznenađuje da je Jovan II Komnin odlučio da svog „pobratima” orodi s carskim porodicom. Tako je sin Jovana Aksuha oženjen carevom unukom, kćerkom najstarijeg sina i nesuđenog naslednika prestola Aleksija. Na taj način samo je potvrđena ogromna politička težina ovog sina nekadašnjeg turskog zarobljenika i njegovo mesto nezvaničnog savladara samog cara Jovana. Jovan Aksuh bio je uz cara u burnim danima, u aprilu 1143. godine, kad je Jovan II, ranjen otrovnom strelom, preminuo u lovu. Budući da je znao da su mu trenuci odbrojani – nije dao da mu odseku ruku koja je otekla i postala debela kao bedro – car je grozničavo brinuo o nasledniku prestola. Ogromnu pomoć pružio mu je Jovan Aksuh koji je zahvaljujući pribranosti i okretnosti pomogao da smena na prestolu prođe bezbolno. Njegovom zaslugom vojska je prihvatila poslednju želju Jovana II Komnina da ga nasledi najmlađi od četvorice sinova – Manojlo I Komnin (1143–1180). Prva dvojica carevih sinova Aleksije i Andronik preminuli su prethodne 1142. godine, a treći sin Isak, koga otac nije baš cenio, nalazio se u Carigradu. Da je i novi car Manojlo I imao poverenja u Jovana Aksuha pokazuje činjenica da ga je žurno poslao u vizantijsku prestonicu. Želeo je da ga i na Bosforu prihvate kao cara, ali se istovremeno pribojavao starijeg brata Isaka. Jovan Aksuh pohitao je u prestonicu i Isaka, koji u međuvremenu ništa nije doznao o najnovijim zbivanjima, zatvorio u manastir. Kad je Isak postao svestan šta se dogodilo, bilo je kasno da se bilo šta preduzme.

Jovan Aksuh umro je oko 1150. godine, a pisac Nićifor Vasilakis izrekao je o njemu pregršt laskavih reči. Kći Jovana Aksuha Evdokija bila je udata za Stefana Komnina, a, kao što je rečeno, njegov sin Aleksije, kome je dao ime po svom dobrotvoru Aleksiju I Komninu, bio je oženjen unukom Jovana II Komnina. Aleksije Aksuh komandovao je brojnim vojnim poduhvatima i bio jedan od najbogatijih velikaša u carstvu. Međutim, oko 1167. godine, zbog sumnje da je umešan u zaveru protiv cara, pao je u nemilost Manojla I Komnina i oteran je u manastir. Savremenici su mu zamerili što je jednu od svojih kuća u predgrađu Carigrada oslikao prizorima iz ratnih pohoda čuvenog seldžučkog sultana Kilidž Arslana II (1155–1192), a ne, kako je bilo uobičajeno, onima koji su veličali vojne podvige vizantijskih careva. Ova zanimljiva i neobična podrobnost pokazuje da Aleksije Aksuh nije zaboravio svoje tursko poreklo. Za sobom je ostavio dva sina od kojih je jedan, koji je po majci nosio prezime Komnin i ostao poznat kao Jovan Komnin Debeli, 1200. godine pokušao pobunu protiv cara Aleksija III Anđela (1195–1203), ali je bio ubijen. Porodica Aksuh, koja je imala važnu ulogu u vizantijskoj istoriji 12. veka, ne pojavljuje se u 13, 14. i 15. stoleću .