Прича о медвеђем грожђу почиње пре скоро 2000 година, кад чувени римски лекар и апотекар Гален почиње да користи ову биљку. Гален (Claudius Galenus) живео је у другом веку и оснивач је прве апотеке у старом Риму. Он је у својим списима описао више од триста дрога биљног порекла. Овде под појмом дрога мислимо на осушени биљни материјал који се користи у фармацији, што је иначе уобичајен назив у овој науци. Гален је у својој апотеци справљао сложене лекове. И дан-данас различити, углавном сложени фармацеутски облици – приправци – по њему носе назив галенски облици, а део фармације који се бави формулацијом лекова назива се галенска фармација. Нажалост, од Галена нам је остао само мали део списа, јер је пожар уништио његову апотеку у Риму. Латински, односно научни назив за ову биљку је Arctostaphylos uva ursi и потиче од грчких речи arktos – медвед и staphyle – грозд. Српски назив је медвеђе грожђе, медветка, или планика. На албанском медвед се каже шаља, тако да је за масив Проклетија, где иначе ова биљка расте и где може да се види, уобичајен назив шаљунско грожђе. Немци је зову barentraube, а Енглези bearberry, тако да је јасно да је већина народа једноставно преузела и превела грчко име. Медветка расте у северној и средњој Европи, на надморским висинама преко 1800 метара. Врло често обраста саме врхове планина, градећи густе и простране „епихе”. Тражи суво, песковито и каменито земљиште. Један врх Чакора који се зове Планиница, изнад Лијепог Дола, у потпуности је обрастао медветком. То је иначе вишегодишњи, зимзелени, полегли жбунић с гранчицама које се закорењују. Доњи део стабљике је дрвенаст. Листови су кожасти, сјајни, голи, јајасти, с мрежастом нерватуром. Цветови су у гроздовима, бели с црвенкастим ободом. Цвета од маја до јула. Плод је округласта, црвена бобица величине грашка.

Лековитост ове биљке одавно је позната. У терапеутске сврхе употребљава се лист, сакупљен преко лета, осушен у хладу, очишћен од гранчица и нечистоћа. Квалитетна дрога, биљна лековита сировина, има лепу тамнозелену боју. Званичан назив овако припремљене дроге је Uvae ursi folium, а стари назив Folia Gurjubae. Дрога је озваничена по најновијој европској фармакопеји, што указује на оправданост њене употребе. Лист медветке познати је уроантисептик. Користи се код циститиса, уретритиса, дисурије, пијелитиса, литурије, а посебно код акутног катаралног циститиса с киселим урином. Другим речима, чај припремљен од листова медветке незаобилазан је у лечењу упале мокраћних канала. Уобичајена је примена након лечења антибиотицима или уроантисептицима. Препоручује се углавном у комбинацији с другим дрогама. Чај од „чисте” медветке не треба користити дуже време, док се чајне мешавине с медветком могу употребљавати и дуже, највише да би се спречило обнављање болести, што је чест случај. За деловање планике неопходна је алкална реакција урина, па се пацијенту саветује одговарајућа дијета, а уз чај треба узети и пола кашичице, или мање, соде бикарбоне .

Хећим на турском значи лекар. У Србији с почетка 19. века народни видари називали су се хећими, а најчувенији су били Кира Мана, што значи госпођа мајка, и њен син хећим Тома који је био београдски кафеџија, а постао је славнији од мајке, па му је кнез Милош за заслуге доделио пензију. У то доба широм Београдског пашалука постојали су путујући лекари, најчешће Грци, или Цинцари. Називани су калоијатри, што на грчком значи добри лекари. Сами су припремали лекове користећи при том различито лековито биље. Наш горепоменути хећим Тома био је калоијатар. У делу о српском санитету др Линденмајер изражава се веома похвално о хећиму Томи: „...у јуришу на Ужице 1807. године млади војвода Милош Обреновић био је смртно рањен у груди на левој страни и лежао је беспомоћно. Пошто хећим Тома није могао да дође из Београда, Милоша су у Београд донели на разапетом платну између два товарна коња – да га он лечи. На дивно чудо, рањеник и болесник лечен је и сасвим излечен...” Поред излечења Милоша Обреновића, хећим Тома и Кира Мана успешно су излечили Бимбашу Конду, који је при јуришу на Београдску тврђаву задобио пет рана, затим капетана Радича Петровића, па војводу Лазара Мутапа и тако даље. Тома и његова мајка наставили су да видају и у време владавине кнеза Милоша. Кира Мана је умрла 1833, а хећим Тома 1848. године од пегавог тифуса, у Панчеву, где је био послат да лечи рањенике из Мађарске буне.

Данас нам није познато које је мелеме користио хећим Тома, али засигурно су били справљани од лековитог биља. У то име, односно у част излечења младог Милоша Обреновића, поменимо лековито биље које у корену речи има предложак рана-, односно биље за које по називу може да се наслути да је коришћено за лечење и превијање рана.

Anthyllis vulneraria – рањеница, раница, раноцелна, рањеник, белодун, детелина камењарка… За фармацеутске намене користи се цвет ове биљке, а забележићемо само употребу екстракта од цвета биљке у препаратима за акне (у Немачкој).