„Трговина ствара опште веровање да људи треба сваке године да се одевају на мало другачији начин.”

Овај мудри закључак славног аргентинског писца Хорхеа Луиса Борхеса (1899–1986) наводи нас на помисао да смо сви у извесном смислу „жртве” моде, то јест – трговине, односно, да је мода само повод за нешто сасвим друго. Ипак, све то не искључује могућност нашег уживања у „терању” моде. За неке људе, без обзира на то да ли су имућни или не, мода је заиста права страст. Доказ да се добро проводе, да уживају у животу. Да су истински живи.

У Етнографском музеју у Београду недавно је отворена изложба „Мода у огледалу шездесетих” Снежане Шапоњић-Ашанин. Реч је о изложби (трајаће до 6. маја) која је првобитно приказана у Народном музеју у Чачку. Уосталом, поставка је највећим делом посвећена модним збивањима у Чачку шездесетих година прошлог века. Пре него што кажемо како су се наши сународници одевали у то доба (дакле, само петнаест година после Другог светског рата), требало би да се подсетимо како се живело у Југославији и једној од њених република – Србији. За почетак, рецимо да се од 1963. године наша тадашња земља звала Социјалистичка Федеративна Република Југославија. (Пре тога била је ФНРЈ – Федеративна Народна Република Југославија и ДФЈ – Демократска Федеративна Југославија.)

Много тога десило се тих шездесетих година. Између осталог, у септембру 1961. године у Београду је одржан први скуп држава и влада такозваних несврстаних, ванблоковских земаља... Домаћин великог састанка био је доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито (1892–1980).

Љубав и мода

Беба Лончар у филму ''Љубав и мода''

Редитељ Љубомир Радичевић снимио је 1960. године филм „Љубав и мода”. Овај догађај одиграо је важну улогу у историји југословенске кинематографије. После читавог низа ратних филмова, као и филмова из радничког живота, београдски редитељ одлучио је да направи филм према модерној градској причи. Ни речи о рату, партизанима, ни о радничкој класи у уобичајеном смислу. Напротив: сви брину само о моди! Како да обуку што лепше хаљине, балетанке и шими–ципеле, возикају се веспама, моторима и једрилицама. После филма Владимира Погачића „Суботом увече” (1957), „Љубав и мода” био је потпуно „градски” филм. Поврх свега, одисао је нескривеним безбрижним расположењем. Томе је недвосмислено допринела прелепа глумица Беба Лончар и одлична глумачка екипа, као и музика Дарка Краљића и Бојана Адамича чије су песме у извођењу легендарног Квартета Предрага Ивановића и Ђузе Стојиљковића („Девојко мала”) учиниле да филм „Љубав и мода” постане нека врста музичког симбола Београда шездесетих година.

Легенда каже да је Јосип Броз Тито (познат као љубитељ вестерна) побеснео кад је видео овај филм и одлучио да га забрани. Међутим, његовој супрузи Јованки филм се веома допао, па је наводно успела да га одврати од те намере. Али, случајно или не, то је био последњи играни филм редитеља Радичевића...

Удаљавање од Совјета

Брионска мода - Тито и Софија Лорен.

У ствари, шта год да се код нас дешавало током тих година, разлике од совјетског (комунистичког) модела друштва сваког дана су се повећавале. Тако је отворен простор за неке друге утицаје, пре свега оне са Запада. Ово се посебно тицало разних облика популарне културе – моде, филма и музике. Те исте, 1961, године у Београду је основана прва домаћа рок група која се звала „Аласи”. Међутим, права поплава нове музике везује се тек за састав „Силуете”, којима су узор били Клиф Ричард и група „The Shadows”. Према званичној верзији, будући чланови овог београдског састава имали су прилику да виде мјузикл „Весели клуб младих” (The Young Ones, 1961. Сиднија Фјурија) у коме су главне улоге играли управо Клиф Ричард и „Шедоузи”. После тога они су наводно одлучили да оснују групу. Ускоро је њихов плавокоси први човек Зоран Мишчевић постао велика звезда, омиљен, као што се може наслутити, нарочито код женског дела публике. Атмосфера на концертима „Силуета” није се много разликовала од оних са свирки великих светских рокенрол састава: вриштање публике, ломљење инструмената и слично...

Овај пример врло сликовито дочарава расположење које је владало међу југословенским младим градским становништвом. Није тешко препознати исти онај бунтовни дух који је обузимао њихове вршњаке у САД, Енглеској, Немачкој. Ни одговор друштва на продор рокенрола није био другачији од оног у западним земљама: старија генерација згражавала се над дугом косом и одећом музичара (фармерке), неуобичајено гласним, електричним звуком, понашањем на сцени и безмало хистеричним одушевљењем обожавалаца. Али, они се на то уопште нису обазирали. На гитаријаде одржаване на београдском Сајмишту долазило је и по петнаест хиљада људи.

У „Политици” је почетком 1967. године писало да само у главном граду постоји „230 оркестара који свирају уз напон од 220 волти”... Земунац Мишчевић добијао је на хиљаде писама. Једна девојка му је написала: „Ти си најбољи, најфеноменалнији, највечнији, најчаробнији, најлепши, најпривлачнији, најгенијалнији, најамбициознији, најтраженији и најсавременији бит певач света! Љиљана.”

Од музике до одеће, из села у град

Мада су домаћи састави имали и неке своје песме, репертоар су им углавном чиниле обраде хитова америчких и британских бендова. Због тога, али и због могућности да окупи толико људи на једном месту, рок музика је била можда најизразитији и најнепосреднији пример утицаја западне поп-културе на младе људе у Југославији. Тај утицај био је приметан и у другим областима – моди, филму, сликарству, а упоредо с тим стизале су и нове социолошке, филозофске, политичке и остале замисли. Земљу је постепено захватао талас либерализма (баш као и велики део света), а то се најпре осетило у друштвеним наукама, култури и уметности.

Граница слободе говора и ауторског изражавања стално се померала и зато нимало не изненађује да је касније познати филмски редитељ и писац Живојин Павловић више пута поновио да ће шездесете године – уз све недостатке – бити упамћене као наше Периклово доба у уметности.

Према попису становништва из 1961. године, Југославија је имала осамнаест и по милиона становника. На следећем попису, оном из 1971. године, у Југославији је било више од двадесет милиона становника, тачније 20,523 милиона, или за око 10,6 одсто више. У истом раздобљу становништво СР Србије увећало се са 7,642 на 8,447 милиона. Упоредо с повећањем броја становника и смањењем удела пољопривреде у друштвеном производу земље, текло је и пресељење људи из села у градове. Они којима је пољопривреда била основна делатност чинили су 1948. године 67,2 одсто од укупног броја становника. Године 1961. тај број спустио се на 49,6 одсто, а 1971. године на 38,2 одсто.

До појаве телевизије, или боље речено њеног ширења средином шездесетих година, одлазак у биоскоп био је најчешћи облик културне забаве. Примера ради, 1960. укупан број посетилаца биоскопских представа износио је 130,124 милиона, од тога 51,563 милиона у Србији! После тога људи су све ређе ишли у биоскоп, што се готово поклапа с повећањем броја оних који су имали телевизор. Од тридесет хиљада претплатника 1960. године, само деценију касније стигло се до 1,796 милиона! На програму су преовладавале емисије информативног, културно-уметничког и забавног програма. Од половине шездесетих ТВ станице су почеле да приказују и велики број филмова – око 150 годишње, као и многе популарне серије, најчешће америчке и енглеске производње. Ето модних узора које је било лако искористити.

Утицаји који су путем музике и филма допирали из иностранства не могу се мерити с данашњим приликама и условима комуникације, што не значи да нас дух времена није једнако обузимао, баш као и данас кад су нам рачунари такорећи повезали живот са свим осталим становницима планете. А пре педесетак година с тридесет хиљада телевизора и с радио-апаратима („космај” је био један од најчешћих) долазили смо ипак до сазнања како да променимо начин одевања и постанемо модерни. Могли смо да путујемо у иностранство. Бар до Трста. Да не изгубимо корак с модом, помагале су нам кројачице, плетиље, везиље... што је данас ретка појава. А ко није имао новца да плати кројачицу, куповао је домаће модне магазине, пре свега „Базар” или „Свијет”, часописе који су по угледу на немачку „Бурду” доносили кројеве најмодерније одеће. Осим оделаца за децу, блуза и џемпера, вредне плетиље правиле су од конца чак и бикиније! Тешко су се сушили и многе девојке су због тога добијале упалу бешике. Али, за лепоту и моду све се трпи – каже једна искрена и тачна изрека!

Предузеће „Црвена звезда” имала је у Кнез-Михаиловој улици у Београду продавнице одеће и текстила, међу којима су били „Избор” „Нама”, „Универзал” и „Рубин”. Ако је неко успео да у часопису нађе модел који му се допадао, сместа би с тканином одлазио својој кројачици. То је важило и за жене, и за децу, као и за мушкарце који су носили равне панталоне, кошуље, пуловере и сакое. Испод одеће жене су обавезно носиле комбинезоне, који су били израђени од вештачког влакна, перлона или полиестера, и често украшени чипком. И спаваћице су биле од полиестера или најлона, баш као и мушке кошуље. Одушевљење тим новим, вештачким материјалима трајало је и током седамдесетих година 20. века.

Осмог марта 1967. године, на Дан жена, у Галерији фресака у Београду креатор Александар Јоксимовић приказао је колекцију под називом „Симонида”. Модели израђени од танког штофа и свиле били су надахнути средњовековним костимима, мотивима с фресака. Пастелне боје дочаравале су патину старих фресака, а проширени рукави били су спој између модерног и старинског. Један од највећих догађаја у историји домаће моде било је приказивање колекције „Проклета Јерина” Александра Јоксимовића у септембру 1969. године у Паризу у склопу југословенске привредне изложбе. Том приликом француски модни часопис „Елле” објавио је прилог о Јоксимовићу и његовим моделима. Убрзо су уредници на насловну страну овог часописа ставили манекенку Гордану Живић одевену у Јоксимовићев модел. У социјалистичкој земљи Александар Јоксимовић створио је високу моду и први је код нас од модне ревије направио кореографски спектакл. Био је то велики и неочекиван модни подухват.

Кринке, гумишке, балетанке

Александра Мандић у одећи коју је Александар Јоксимовић направио за њен наступ на избору мис света у Лондону

Што се тиче обуће, шездесетих година у нашој земљи носиле су се кринке, гумишке, мокасине, гондолирке, али и балетанке, исусовке, апостолке… Омиљене фризуре биле су с „мачкицама”, паж, „тифус” (кратка коса), пунђе, а у време процвата хипи покрета фризуре „Џоан Баез” (дуга коса с раздељком на средини). Осим златног накита, у моди су били и украси од разноразних семенки, од пасуља, лешника… Минђуше су биле безмало обавезне, налик бомбонама, а ташне „на преклоп”, „на маказе” или „писмо”. Један од најугледнијих произвођача женске кожне галантерије био је „29. новембар”.

Мери Квант је 1965. године у светску моду унела промену равну револуцији. Била је то кратка, мини сукња. Ми смо мини моду с одушевљењем прихватили. Уз кратку сукњу, која није баш свима добро пристајала, ишла је и нова шминка: ајлајнери (туш за очи са четкицом), црвени руж и црвени лак за нокте. Из иностранства су стигле и вештачке трепавице. Биле су толико уочљиво вештачке да је само страст према моди наводила жене да на капке наносе лепак, а затим стављају пластичне трепавице које су личиле на неку врсту лепеза. Данас нам се то чини смешним. Можда и детињастим. Али ко зна чему ће се за педесетак година смејати наши потомци. Ако бисмо размислили, већ сада бисмо праснули у смех.