Марија Трандафил рођена је 1811. или 1816. године у угледној ћурчијској породици Поповић. Веома рано остала је без родитеља, па се о њој бринуо рођак Хаџи Кири Николић из Осијека, који је био богати трговац онога доба. Записи говоре да је Марија била писмена, као и да је „са особитим разумевањем” читала књиге на немачком језику. Још за живота своју велику имовину завештала је Матици српској и Црквеној општини. Вредност њеног завештања процењена је на тадашњих 700.000 форинти. Упамћено је да је њено највеће завештање Заводи Марије Трандафил за српску православну сирочад у Новом Саду, којима према тестаменту руководи Матица српска. У тој згради данас се налази седиште Матице српске. Многи људи не знају и да су куће у новосадској Змај-Јовиној улици с бројевима 8, 16 и 17, Пашићевој 1, Дунавској 16 и Милетићевој 17, били заправо власништво Марије Трандафил.

Марију Поповић су рођаци – старатељи удали већ са шеснаест година за свог деловођу Јована Трандафила, који је од ње био старији читавих двадесет година. Како историчари наводе, Трандафили су били посрбљена породица грчког порекла. Марија је у брак донела леп мираз који је Трандафиловима помогао у ширењу трговине крзном. Осим тога, њен муж је овим браком стекао право за насељавање у Новом Саду и положај слободног грађанина те вароши. Купио је кућу у Главној улици у коју су се уселили он и супруга, а убрзо је трговином удвостручио капитал. Зарађено је породица Трандафил улагала у некретнине, купујући куће, али и обилато поклањајући новац сиротињи и установама културе. Но, насупрот гомилању богатства, код Трандафилових се населила несрећа. Једно за другим умрла су им деца Софија и Коста, а недуго за њима умрла су и Маријина браћа, па је она постала наследница читаве имовине Поповића. Убрзо потом, умро јој је и муж. Све те силне несреће нису је омеле у збрињавању сиромашних у чему је налазила смисао живота. Иначе, брачни пар Трандафил је још 1860. године тестаментом завештао велики део имовине у добротворне сврхе. После мужевљеве смрти Марија се преселила у своју родну кућу „Код иконе”, где је остала до краја живота. Тела њених најмилијих покопана су у крипти Николајевске цркве у Новом Саду, која је за време бомбардовања 1849. године срушена до темеља, али је Марија саградила нову, као и јерменску цркву, која се налазила у данашњем Булевару Михајла Пупина. После Маријине смрти, у локалу њене куће „Код иконе”, у данашњој Змај-Јовиној улици број 16, отворена је апотека „Код спаситеља”. Ова апотека била је надалеко чувена, а од 1913. године ту је била, такође чувена, Поповићева апотека, која је половином 20. века национализована.

Задужбина Марије Трандафил намењена сиромашној деци имала је и свој фонд из кога су се школовали многи ђаци новосадске гимназије. Према тестаменту, градња задужбине требало је да почне оног тренутка кад капитал нарасте на 300.000 форинти, али је тек 1908. године изабран пројекат новосадског градитеља Момчила Тапавице. Пројекат је својим потписом оверио тадашњи председник Матице српске Антоније-Тона Хаџић. Трошкови за изградњу с првобитних предрачуна од 397.000 круна попели су се на пола милиона. На конкурс за извођење радова стигло је тридесет пет понуда, али је посао поверен Ференцу Рајхлу за 420.600 круна.

Велелепна зграда у псеудокласицистичком стилу, саграђена на углу старог Житног трга и Хан улице, завршена је 1912. године. Због изгледа и репрезентативности често је збуњивала грађане, јер нису могли да споје своје схватање о сиротишту с њеном раскоши. Намењена сиромашној деци и деци без родитеља, ова установа била је уприличена као колеџ, каквих је у то време било широм Европе. Директор сиротишта старао се о реду и дисциплини, а његов стан, такође раскошан и простран, налазио се поред улаза у сиротиште. У приземљу зграде и на спрату налазиле су се сале за гимнастику и пригодне свечаности, као и више великих спаваћих соба с купатилима и гардеробама. Одмах поред, на спрату, били су станови васпитача, као и свечани салон, а постојала је и соба која се користила као карантин за болесне малишане. После избијања Првог светског рата у сиротишту је било мало питомаца, али се зграда користила за смештај војника различитих војски.

На седници одржаној 1928. године Скупштина Матице српске одлучила је да се ова установа смести у, како су га звали, Трандафилкин завод. За потребе Матице знатно је измењена унутрашњост, а за потребе смештаја библиотеке згради је са спољашње стране придодат један део и то тек после Другог светског рата. Да жеља коју је Марија Трандафил оставила тестаментом не би била изневерена, одлучено је да се, уз сагласност градских власти, на задужбинском плацу од 30 јутара на Сајлову подигне ново уточиште за сиромашну децу без родитељског старања. Пројекат за цео комплекс – кућа за смештај деце, економска зграда и стан за управитеља – потписао је инжењер Миливој Матић, а првих дванаесторо малишана уселило се 1930. године.

Многи историчари сматрали су Марију Трандафил за највећу добротворку српског народа, а она је разлоге своје племенитости и широке руке овако објашњавала: „Ја сам у читавом свом веку само један дан била сиромашна, а то је било кад смо 1849. године при пожару новосадском бежали, те смо у Варадину граду, при затвореним капијама морали гладовати, јер ни за које новце не могасмо ништа од јела набавити. Кад се сетим тог дана, онда осетим шта је глад и сиротиња и зато ја чиним и помажем сиротињу.” Тако је ова племенита жена у време кад еманципација жена ни као појам није била позната, самостално стварала, радила, увећавала породично богатство и делила га са онима који немају. Уступала га је за потребе школовања и просвећивања оних којима живот није много подарио.


ПОКЛОНИ ЗА АКАДЕМИЈУ И УНИВЕРЗИТЕТ

Држава Србија је 1896. године усвојила Закон о задужбинама који је за то време био веома напредан иако је задужбина било и много пре њега. Оснивачи фондова и задужбина, који су стварани углавном при Академији наука (Српска краљевска академија) и Универзитету (Великој школи), били су људи из свих друштвених слојева Србије и других српских крајева. Једно им је било заједничко – финансијски су помагали културна друштва, школске заводе, научне установе и то су сматрали својим родољубивим задатком. Забележено је да је на списку дародаваца Београдског универзитета до 1939. године било 76 особа и група, укључујући краљевске породице, али и обичне грађане. Архив Србије има документацију о 490 задужбина и фондова.


ДАРОДАВЦИ – ПОЛИТИЧАРИ, СЛИКАРИ, КРАЉЕВИ

До Првог светског рата у списак добротвора српских културних установа и школа уписали су се разни грађани. Поменимо, поред раније већ поменутих, и сликарку Катарину Ивановић, политичара Лазара Арсенијевића Баталаку, архимандрита Нићифора Дучића, научнике Михајла Пупина и Јована Цвијића, краљевске породице из династија Карађорђевића и Обреновића. Посебно се међу њима истакла краљица Наталија, о којој ће „Забавник” посебно писати. Она је Универзитету у Београду оставила значајне непокретности, а у Ректорату је у знак захвалности стајала њена позлаћена биста. Да није било ових и других добротвора, многи значајни аутори не би могли да штампају своја дела. Захваљујући задужбинарима своје радове штампао је лингвиста Александар Белић, историчар Стојан Новаковић, правник Слободан Јовановић, етнолог Сима Тројановић и многи други.