Ове речи Јована Златоустог могу да се примене и на наше време у коме постоје различите групације хришћанских верника, почев од оних беспрекорно оданих и одлично упућених у богословље, преко неких који су колебљиви и несигурни, до оних који прихватају веру и њене празнике само због обичаја или, чак, из неке врсте помодарства.

Празник над празницима

Ускрс је највећи хришћански празник јер га црква доживљава као средишњи део победе Исуса Христа над смрћу. Григорије Богослов, велики хришћански отац 4. века и светитељ, каже да је Ускрс „царица дана, празник над празницима и славље над слављима, који као сунце звезде превазилази не само човечанске и земаљске празнике, него и празнике у част самога Исуса Христа”. И Јован Дамаскин, знаменити хришћански мислилац 8. столећа и светитељ, такође наглашава да је Ускрс „празник над празницима и свечаност над свечаностима”.

Учени теолози подсећају да је васкрсење Господа Исуса Христа темељ хришћанства и при том се позивају на једно место у Новом завету које каже: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша.” Реч је о Првој посланици коју је апостол Павле упутио житељима Коринта (XV, 14). Управо на истини да је Христос васкрсао темељи се и нада хришћана у сопствено васкрсење, а у истој посланици апостол Павле вели: „Јер како по Адаму сви умиру, тако ће и по Христу сви оживети” (XV, 22). Отуда се за Ускрс с разлогом каже да је врхунац хришћанске црквене године јер су се на тај велики дан испунили очекивања и жеље свих праведника и пророка, почев од Адама до Јована Крститеља.

Ускрс се још назива и Пасха – у грчком pasha, руском пасха, италијанском Pasqua, француском Paques – по угледу на истоимени старозаветни празник који су Јевреји празновали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. Сама реч Пасха значи прелазак или пролаз, и нема никакве везе с грчким глаголом пасхо у значењу трпим, страдам, патим се, како су својевремено сматрали неки хришћански писци. Није на одмет подсетити да се светковина васкрсења прослављала код многих древних ратарских народа у време кад се, после зиме, на земљи изнова јавља растиње. Тако су Канаанци на празник пролећа обележавали почетак прве жетве. Од њих су га преузели Јевреји, а од Јевреја хришћани, тако да је Ускрс заправо хришћанска Пасха која означава својеврстан прелазак из смрти у живот, односно са земље у вечни небески живот, а са Исусом Христом. Додајмо да су сличне празнике имали многи земљораднички народи, од којих су поједини повезивали васкрсење с поновним рађањем бога: египатски Озирис, вавилонски Тамуз, феничански Адонис, фригијски Атис и други.

Исус Христос је осуђен, разапет на крст и преминуо у петак, а његово васкрсење уследило је после два дана – у недељу. Он је лежао мртав читаву суботу, а сагласно јеванђељима жене које су дошле да погледају његов гроб затекле су анђела и он им је објавио Христово васкрсење. На ову вест оне су се вратиле у град и о свему обавестиле ученике којима се касније и сам Христос јавио. Будући да је Исус васкрсао у недељу, хришћани га се управо тог дана сећају и славе како његово васкрсење, тако и своје ослобођење од греха и смрти. На тај дан је новозаветни празник Ускрс и тада православна црква пева: „Овај је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему.” Четрдесет дана после Ускрса хришћани прослављају Вазнесење, празник посвећен Христовом узношењу на небо.

Они који прихватају хришћанство усвајају и веру у опште васкрсење, а то значи и уверење да је Исус Христос заправо победио и уништио смрт. Отуда на сваком ускршњем јутрењу хришћани свечано узвикују речи Јована Златоустог: „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? ... Васкрсе Христос и ни једнога мртвога у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!” У вези с тим треба нагласити да је прихватање или неприхватање Исуса Христа и хришћанства у ствари прихватање или неприхватање вере у Христово васкрсење. Другим речима, ради се о веровању у поновно сједињење душе и тела у Христу, у победу над смрћу, јер, како су били убеђени људи у средњем веку, смрт није била ништа друго до одвајање душе од тела, односно разарање њиховог јединства. Хришћани очекују и верују да ће на крају историје, приликом другог Христовог доласка, уследити опште васкрсење мртвих.

Расправљајући о васкрсењу, Јован Дамаскин бележи следеће: „Јер, ако нема васкрсења, онда једимо и пијмо (алузија на једно место у Првој посланици Коринћанима: ... каква ми је корист ако мртви не устају? Да једемо и пијемо јер ћемо сутра умрети. XV, 32), и одајмо се животу уживања и задовољства. Ако нема васкрсења, у чему се разликујемо од бесловесних животиња? Ако нема васкрсења, блаженима назовимо звери пољске које воде беспечалан живот. Ако нема васкрсења, нема ни Бога ни промисла божјег, те све бива вођено и управљано случајем. Јер, гле, видимо многе праведнике да су убоги и да трпе неправду, а опет видимо грешнике и безаконике како пребивају у богатству и благују у сваком изобиљу. И који благоразуман човек ће то примити као дело праведног суда или мудрог промишљања? Биће, дакле, заиста ће бити васкрсења. Јер Бог је праведан и узвраћа платом онима који уз њега остају. Ако се душа сама подвизавала у борбама врлине, сама ће бити украшена венцем победе. А ако се сама ваљала у уживању, сама ће бити достојно кажњена; али пошто се душа не обраћа ни врлини нити злоби одвојено од тела, обоје ће заједно и награде примати.''

Кад се слави Ускрс?

Голгота, црква Светог гроба у Јерусалиму

Кад је реч о хришћанском празнику васкрсења, треба разликовати прослављање недеље и Ускрса. Као дан господњи, недеља је седмично слављење Христовог васкрсења, а Ускрс је годишње обележавање његовог васкрсења. Занимљиво је напоменути да је седмично слављење васкрсења старије од годишњег, јер је недеља прослављана већ од апостолских времена. У хришћанској цркви постоји и такозвани Васкрсан, црквена песма која слави Христово васкрсење, а пева се сваке недеље јер је недеља посвећена Ускрсу. На другој страни, Ускрс је важан покретни годишњи празник – не слави се у исти дан, као, на пример, Божић – и његова историја, замагљена шароликим изворним сведочанствима, није једноставна.

У прва три века постојања хришћанства долазило је до великих несугласица око датума кад би требало славити Ускрс. Реч је о познатим разликама у опису Христовог живота између такозваних синоптика, прве тројице јеванђелиста, Матије, Марка и Луке, с једне стране, и јеванђелисте Јована, с друге стране. Они нису били сагласни кад је у питању био и датум смрти Исуса Христа. Синоптици су сматрали да је Спаситељ са ученицима 14. нисана јео закониту пасху и да је разапет на крсту умро 15. нисана. Нисан је први месец јеврејског календара, има тридесет дана и означава почетак пролећа, а одговара раздобљу март-април. Насупрот синоптицима, јеванђелист Јован наводи да је Исус Христос пре Пасхе – додуше не каже се колико тачно пре – држао последњу вечеру коју он не назива пасхалном и да је преминуо 14. нисана. Због тога су његови следбеници, пре свега реч је о обичају малоазијских цркава, успомену на смрт Господа славили 14. нисана. Израчунавање Ускрса додатно је било отежано и чињеницом да се јеврејска лунарна година није подударала с грађанском соларном годином.

Дакле, разлика између ова два схватања у погледу слављења Пасхе била је у датуму, па с тим у вези и у посту, али, што је врло важно, не и у садржини празника и његовој суштини. Обе стране су уочи празника имале пост и бденије, обе су после бденија имале евхаристију, након које је прекидан пост, и, напокон, на обе стране је после евхаристије долазило педесетодневно време ускршње радости. Напоменимо да се под евхаристијом у ужем смислу у старој хришћанској цркви подразумевала молитва захвалница пре освећења хлеба и вина приликом причешћивања, а у ширем смислу света тајна причешћа. Обе стране славиле су смрт и васкрсење, само што је прва нагласак стављала на васкрсење, а друга на смрт.

У 4. веку питање датума слављења Ускрса потресало је хришћанску цркву на сличан начин као и појаве појединих јеретичких учења. Како је забележио Сократ, црквени историчар 5. века, премда хришћани нису делили заједницу, ипак су због речених неслагања проводили празник с једном врстом туге. Тако се догађало да док су једни завршавали пост и препуштали се весељу, дотле су други још били у покајању и посту. Римска црква је у обележавању Ускрса каснила недељу дана за малоазијским црквама. Да би се разрешило питање аријанског учења, али и да би се прекинула поменута разлика у празновању Ускрса, цар Константин И Велики (324–337) сазвао је Први васељенски сабор у малоазијском граду Никеји 325. године. Том приликом донета је одлука која је била обавезна за све хришћане, према којој цела хришћанска црква треба истога дана да слави васкрсење Христово, док се истовремено осуђују они који су славили Пасху у исти дан као и Јевреји и, уопште, не одобрава се зависност од Јевреја кад је у питању одређивање хришћанске Пасхе.

Тачније речено, Ускрс треба да се празнује у прву недељу после пуног месеца који долази после пролећне равнодневице, а коју је требало тачно да израчунају астрономи у Александрији. Пошто је у време сабора у Никеји пролећна равнодневица била 21. марта, то се, према наведеном правилу, Ускрс имао славити најраније 22. марта, а најкасније 25. априла. Међутим, иако је 325. године донета јасна и недвосмислена одлука о празновању Ускрса, проблем није био одмах решен. Неки хришћани се нису придржавали оног што је договорено у Никеји и на томе су истрајавали упркос осудама на црквеним саборима у каснијим временима. Тек је 526. године успостављена равнотежа у погледу датума празновања Ускрса. Тада је утаначен и тачан начин за његово израчунавање који и данас важи у православној цркви. У средњем веку су и римокатолици и православци славили Ускрс истог дана, то јест исте недеље. Међутим, разлика је настала крајем 16. века кад је папство напустило јулијански и прихватило нови грегоријански календар.

Пост и шарена јаја

Са фреске Мироносице на гробу, анђео на камену, детаљ из наоса цркве манастира Милешева.

Великом хришћанском празнику Ускрса претходи ускршњи пост за који се још користе и називи Часни, Велики, Велигдански. Овај пост траје седам недеља, односно 49 дана и најдужи је пост у православном календару. У народу се одомаћио и назив Часни зато што овај пост обухвата време страдања Исусовог и његовог разапињања на Часни крст, а у употреби је и назив ускршњи пост јер се окончава празником Ускрснућа Исуса Христа.

Прва седмица ускршњег поста зове се Чиста, док се за Другу недељу усталио назив Пачиста. Трећа седмица је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста износи Часни крст на јутрењу како би му се они поклонили и свечано га целивали. Четврта недеља је Средоносна јер је то време средине поста. Пета седмица назива се Глува и у току те недеље се не пева, не игра и не свира, а уврежено је веровање да тада не треба започињати послове. Шеста седмица је Цветна, а тај придев везан је за цвеће и зелене гранчице којим су деца и грађани засипали Исуса Христа кад је улазио у Јерусалим. Седма, последња седмица пред Ускрс, назива се Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој седмици је Велики петак, једини дан у години кад у православним богомољама нема јутрења нити богослужења, већ се само по подне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у току године, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања с крста.

Неки обичаји које су европски народи повезали с празником Ускрса имају велику старину и сматра се да потичу из прехришћанских времена. Тако се код хришћана развио обичај да се за Ускрс припремају обојена и шарена јаја на којима се цртају хришћанска обележја и исписује поздрав: „Христос васкрсе.” Будући да се из јајета рађа ново живо биће, оно симболизује сам живот, а у овом случају означава Исусово васкрсење из мртвих. Чувена је приповест везана за Марију Магдалину, следбеницу Исуса Христа која је наводно била и очевидац Христовог распећа. Она је дошла у Рим како би проповедала јеванђеља и изашла је пред цара Тиберија (14–37). У складу са обичајем да се римском императору нешто дарује, Марија Магдалина га је поздравила речима: „Христос васкрсе” и на дар му пружила обично јаје. Цара је изненадио необичан поздрав и он је рекао: „Како може неко да васкрсне из мртвих? У то је немогуће поверовати као што је немогуће поверовати да ово бело јаје може постати црвено!” И док је Тиберије то говорио, казује предање, на његово велико изненађење јаје је почело да мења боју и постало је црвено.

Међу Србима се усталио обичај да се ускршња јаја фарбају на Велики петак, а постоје и многобројни локални обичаји везани за овај празник. Тако се у воду у којој се кувају јаја ставља и освећена ускршња водица. Утемељен је и обичај да се прво јаје – такозвани чувар, чуваркућа – одлаже и чува чак до следећег Ускрса. На сам дан Ускрса, а после свечане литургије, православни верници се „куцају” јајима уз уобичајени поздрав: „Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!”

Неки важни догађаји у средњем веку, као што су, на пример, крунисања владара, били су уприличени на празник Ускрса. Тако је Алексије И Комнин (1081–1118) крунисан за византијског цара у цркви Свете Софије у Цариграду на Ускрс 4. априла 1081, док је српски владар Стефан Душан (1331–1355) био крунисан за цара у Скопљу на Ускрс 16. априла 1346. године. Васкрсење Исуса Христа, велики догађај из библијске историје, није оставио равнодушним многе уметнике. Он је ликовно приказиван почев од 5–6. столећа, а на особит начин надахнуо је ренесансне сликаре и вајаре, као што су Рафаело Санти, Јакопо Тинторето, Лука дела Робија, Паоло Веронезе, Пијетро Перуђино, Јакопо Сансовино, Донатело или Матијас Гриневалд.