Има негде један Златан дворац и у њему прекрасна и мудра велика Истина са очима тамним и сјајним у исти мах. Дворац је на врху високог брега који се уздиже нагло усред једног чаробног предела. Свуда унаоколо је неизмерно зачарано пространство у коме и сам ваздух подрхтава од свакојаких чуда и чаролија.

А дечак који ово сања, испуњен жељом да види ону необичну лепоту Истине, кренуо је у непознату даљину да тражи предео са високим брегом и Златним дворцем на његовом врху. Ступао је између џиновских столетних стабала, а онде је владала самотна тишина, па је и сам нечујно корачао шумом. Но чинило му се једнако да га однекуд вреба нечији злуради поглед. Стрепео је од тога и трнуо све више, па не издржа и крикну и одмах се нађе на неком другом месту.

Али ту је од видика надирала према њему велика мутна вода и пропињала се преко самог неба, силовито прелећући простор. Сада се праштао са животом, а талас огроман стиже и као какав горостасан плашт прекри сву земљу. У тај мах он виде да то није вода већ лака магла, прозирна и светлуцава, и када је радосно и захвално раширио руке, са његових прстију разлетеше се смарагдне капљице. Њему се тад учини да и сам постаје као ова лагана магла – па је ваљда неко време тако и било. Ходао је опет једном шумом, а ова беше безазлена и са толико ретким младим дрвећем да се надалеко прозирала у плавој јутарњој светлости. Спазио је недалеко и једна кола са запрегом како се лагано крећу. Преносила су високу статуу од белог камена, па када се приближише пресецајући му пут, он се загледа у ону белину – а срце му се занесе. Јер виде да је то сен његове мајке и он заплака тужном, претужном милином и похита да јој обгрли ноге понављајући кроз сузе: а кола намах ишчезоше...

Сада му је летња топла киша квасила лице. Полако је ишао даље, а узнемирени лептири лепршали су му око главе и слетали и приањали му на чело и око очију, и он је уморан ходајући уснуо. Зауставио се изненада код стаклене палате која је искрсла пред њим и одмах је знао да ће ту нешто грозно угледати. Заиста, чим је крочио унутра, он виде како насред оне грозне дворане стоји нешто као велика лутка од крпа, са мало опуштеном главом и дугом црвенкастом и сувом косом. Беше то млад човек кога је други човек ножем убио. Тело овога цептело је и повремено се силно стресало уз пригушено њиштање, а и лице грчем унакажено и са откривеним зубима одавало је опаку жудњу за осветом. Дечак се ужурба да што пре промакне поред убијенога, па онако у хитњи окрзну га мало а овај уздрхта још јаче и претећи гласом зајеча мукло. Једва се дечак домогао стаклених степеница које су водиле ка многобројним галеријама, кад одозго похрлише ка њему, као у лудорији некој, нека чудна бића, ни људи ни животиње, али се он досети па испружи руке као да баца чини и запева танким сребрнастим гласом: „Ја сам младић чаробник, ја сам младић чаробник”, и духови се разбежаше.

Прелазио је сада преко зелене висоравни под самим Сунцем, а у сусрет му је долазио пријатељ, крупан Циганин са добрим осмехом. Обојица се зарадоваху руђењу и у пролазу се загрлише, а онда мимоиђоше, и дечак настави пут. Прође кроз полутаму дубоке куле и у њој виде једну жену саму како због нечега немо очајава, а велики жути пас који је чучао на њеном рамену шапатом је лајао на њега да не би узнемирио своју господарицу. А када се поново обрео на оној висоравни, угледа у самом плаветнилу ваздуха грдне неке стене које само што се не сурвају са неба. Ни сам не зна како се потом нашао под аркадама каменог града сурог од сутона. Али ту га снађе горе зло. Иза многобројних стубова аркада, као да су само на то чекали, устремише се на њега неки пакосни бедуини на бесним хатима, па јуришаху грдосије, и као да се у сенке претвараху, пролетаху му кроз груди, па му се дах пресецао и срце застајало и једва жив оста од злотвора. Треперео је сада као птичица нека, а око њега смркавало се нагло и он је лутао опустелим улицама непознатог града и залутао.

У тој глувој самоћи зачуо је слаб преболан дубоки јаук и тада је приметио велику белу, као осветљену главу мачке која је упирала у њега молећив, људски поглед бледих огромних очију. Осим главе имала је само још четири патрљка који једва да су личили на шапе, и њима је брижно и грчевито обухватала нешто, али он виде да међу шапама ничега нема. На то се глава забачена спусти на дно подубоке барице, прозирне као стакло, гледајући га стално и још два пута зајаукавши отуда... иијаааоооо... ииијааааооооо... и онда допусти да је смрт однесе. Беше се већ навукла мркла помрчина када је као слеп ступао каменим плочником улице без кућа, а пратио га је из даљине бат нечијег корака који је небеским сводом злослутно одјекивао. Онда осети да више и не додирује плочник, већ педаљ-два изнад њега клизи ваздухом док му се непознати створио ту одмах за леђима, нечујан, невидљив и неопипљив. Укочен од ужаса, дечак мољаше не окрећући се: „Дај руку. Дај ми твоју топлу руку”, а тама је односила аветињско лелујање његовога гласа и онда му се у грудима нешто одузе и понор се створио пред њим.

Но, сада одједном би му лако. Лебдео је у безданој празнини сам, и као да тело не имађаше. А кроз црну магловитост мрака указа се слаби пламичак као када свећа гори. И не би се могло рећи да ли то у даљини светли или је овај тихи пламен на домаку, близу. Дечак је само знао да је то оно вечно сећање велике љубави нечије, које се понекад овако у бездану виђа. Нико не зна колико неко време уистину траје, а камоли у бездану где времена можда и нема. Могао је то бити само тренутак, а можда су онде и векови протекли док се дечаку опет није указала јава.

Беше сада праскозорје и он се налазио до изнад појаса у бистром тамном језеру. Вода беше као сенка, мека и равна. По миру и благости који владаху овде, дечак је знао да се налази у близини предела у коме борави лепа Истина.

Тада крену кроз воду и шуму сеновитих стабала која су расла из тамноплавог језера и нађе се на другој обали, и није поверовао својим очима када је угледао лепоту овога предела. У том и сунце грану иза његових леђа и ваздухом се огласи једва чујно треперење као да сама прозирност звучи уз понеки ситан звон росе. А у средини, према светлом небу, брег се уздизао величанствен као стојећи бог.

Задивљено је гледао дечак и полако ишао напред, а онда и небо само увећа лепоту призора када су над врхом брега као блиставе стреле синули Сунчеви зраци. Но, он се тад сети да му је Сунце већ било за леђима, па се брзо окрете да се увери. Заиста, беше већ доста одскочило. Као опчињен гледао је час у једно, час у друго Сунце, а онда намах схвати да је ово друго одраз Златнога дворца.

Од радости ускликну па похита као да на белим крилима језди. А одблесак се ширио све сјајнији и јачи, и сад је засењујуће поигравао и већ није могло никуд да се гледа јер се силна светлост просипала на све стране, Он се заклањао рукама од златног блештања, а оно је и даље расло и распламсавало се и муњама све жешћим засипало простор и парало и жегло. „Ево последњег и најстрашнијег искушења”, мислио је дечак са великом тугом, „ослепећу пред самим вратима Истине и нећу угледати њену лепоту.” Посустајао је и саплитао се, и све више успоравао ход, када му се наједном учини да је светлост нешто уминула, па полако отвори очи и виде да већ ступа међу сенке високога брега, док је и сам одсјај лагано мењао правац следећи уздизање Сунца. И сада поново срећан и чио, као вилењак неки, полете ка врху брега, и пре него што се надао, нађе се пред златним вратницама Златнога дворца Истине и одмах је стаде дозивати.

Нестрпљиво је погледао према балкону дворца, а ускоро виде заиста како се врата на балкону мало одшкринуше, а онда лагано отворише. Али још не дође тренутак Њу да угледа, јер се појавила дружбеница њена, или служавка, девојка увела лика и у скромном руху, те јој он довикну да зове Господарицу дворца. Но, ова није разумевала, или је била нема, или глува, те он сада повика јаче: „Зови Господарицу. Зови лепу Истину.” А девојка је и даље стајала, у недоумици некој, па онда слабим покретом руке, и више као да пита, показа према себи. Дечак изгуби стрпљење и хтеде да викне на малоумницу, када му се наједном поглед заустави на њеном. Гледале су га две звезде, тамне и сјајне у исти мах. Он као да у тренутку нешто схвати, а онда га снага нагло напусти. Паде ничице и зајеца као дете и плакао је тако, дуго и безнадежно. А када се најзад мало примирио и подигао главу према балкону, Истина је још стајала тамо и гледала га.

Сада је видео само њене очи. А поглед њихов као да је долазио из неке велике и непомичне даљине и казивао нешто недокучиво, а ипак блиско и као одувек знано. Дечак је примио овај загонетни поглед као да у њему наслућује последње сазнање. Онда се Истина, онако исто као што се била појавила, лагано и тихо повукла у одају дворца. Када је разабрао да је остао сам, дечак се осети напуштен и у беспућу, па сада скоро завапи према дворцу: „Истино. Истино, шта да чиним сада? И како да кажем људима?” Али, врата на балкону дворца беху већ затворена.

„Слажи, слажи”, зашумело је лишће узнемирено поветарцем који је прохујао шумом.

*

Дечак се пренуо.

Мајка га је пажљиво будила.

Он угледа над собом њене очи – тамне и сјајне у исти мах