Новац, нека платна картица, легитимација, сличица... у реду, али откуд стене? Метафорично, јер новац се чува у новчанику. А и то место с каменим новцем није веће од новчаника. Острво Јап у западном крају Микронезије (138,1 степен источно, 9,3 степена северно) велико је свега 18,2 квадратна километра, у архипелагу развученом на 1200 километара. Од петнаест острва, девет је насељено са свега десетак хиљада душа. Као кад би неко имао стан а да је свака соба у другом од суседних градова. Како на тако мали простор гледају људи с континента – провести цео животни век на 18 квадратних километара (ни две и по Аде Циганлије)? Без обзира на то шта се о томе мислило, Јап су сви посетиоци, без изузетка, назвали рајем на Земљи. С додатком да је то тропски рај на Земљи.

У новије време први су дошли рониоци с боцама да посматрају џиновске раже. Приметили су велике камене точкове свуда по острву, и с неверицом примили одговор да је то новац. Новац са именом – ража. Домороци су објаснили да је то камен какав они немају и какав цене, и да се по њега плови на кануима и сплавовима 400 километара до острва Палау. Тамо се из стена исклешу точкови који се потом пребацују на Јап. Највећи имају скоро четири метра у пречнику и тешки су више од четири тоне. Исклесани су и потом изглачани шкољкама. Много су вреднији од израђених металним алатом. Први исклесани каменови били су у облику кита или рибе, али се убрзо облик точка показао много погоднијим за преношење. У отвор у средини стави се греда помоћу које се точак лакше носи. До средине 19. века камени точкови сматрани су врло ретким, а тридесетих година прошлог века било их је преко 13.000.

Доношење каменова почело је у време великих сукоба поглавица око власти. Све ретко и необично, са стране донето на острво, а што би могло имати неку вредност, било је добродошло да послужи као монета у „ратној економији”. Вредност је мерена привлачношћу за оног коме је било намењено. Као и увек и свуда, подршка и војска морале су да се плате.

Људи с Јапа дошли су на Палау случајно – донела их је бура на њиховом трагању за рибом. Али, касније су одлазили и враћали се захваљујући изванредном познавању небеске навигације. Без помоћи иједне и најмање справице направљене људском руком. Звезде, морске струје, ветар, облаци и птице су оно што тим морепловцима треба да би се сигурно оријентисали. Они тврде да их на Јап није донела бура, већ да су ту дошли својом вољом пре више хиљада година.

За точак од седамдесетак центиметара у пречнику може да се купи свиња или педесет корпи воћа. Колико поједини „новчићи” стварно вреде? Њихови власници су врло јасни у одређивању вредности, и на тржишту нема спорова око тога. Осим величине, највреднији су они комади у чије је клесање и превоз уложено највише труда. Бурно море и јаки ветрови повећавају вредност. Она знатно расте и ако је неко од прегалаца погинуо на путу. На некима су уклесана имена оних који се нису вратили с пловидбе, и то чини додатну вредност. Ако камен има занимљиву шару или боје, више вреди. Они који су глачани шкољкама више се цене од глачаних гвожђем, или, далеко било, брусилицом. Правилност облика подиже цену. Ако је покровитељ пута био сам поглавица, тиме је знатно повећао вредност камена. У крајњем збиру мерила вредновања, мањи камен може бити вреднији од неког великог.

Они највећи стоје пред поглавичином колибом. Показују његову моћ и значај за заједницу. За један од њих може да се купи више села – све с колибама, народом и пловилима. Њима могу да се плате и ратна савезништва другим племенима или закуп за риболов у ловишту неког другог племена. Кад се власницима преда довољно рибе за „ушур”, камен се враћа. Мањи могу да послуже за поклон уз уобичајену купопродају имовине, као прилог уз извињење за неку увреду или неправду, куповину жене, куповину пријатељства, мираз удаваче...

Велики каменови су понос целе заједнице. Њима показују колико је труда уложено у стварање таквог предмета. Посебно се поносе власништвом каменова који леже у другом селу. То је доказ да су спретни у стицању и да су пожељни као сарадници.

Поглавица је гувернер народне банке, управник државних монетарних резерви и главни књиговођа. Он зна сва власништва и прати и памти све преносе и поравнања. Најзначајније камење има и лична имена. Тиме се лако нијансирају вредности и прати власништво. У свим променама камење се не помера – па, могло би да се поломи. Мења се само знање свих у племену, шта је код кога. Кад се нека купопродаја обави, а то се чини често и увек јавно, „радио-Милева” зачас разгласи по острву ново стање. Сви то прате и сви су сагласни.

Има тако и каменова потонулих у заливу, врло великих и врло вредних, које генерацијама нико није видео. И они су уредно „књиговодствено заведени” и користе се као и они видљиви на острву. Као што се ни злато у државним трезорима многих земаља не креће из руке у руку, већ се само у рачуновођиним записима мењају подаци. Уосталом, као и код кредитних картица – паре су биле моје, сад су твоје!

То се може сматрати незамисливом појавом. Осим велике физичке снаге, учешћа пуно „гангстера”, тражи и спремност да се поднесу велика општедруштвена брука, срамота и прекор. Ретки преступници били су приморавани да покрадене обештете с три до четири пута већом вредношћу. Плус презир околине. Нимало примамљив скуп средстава одговарања, васпитно убедљив. Велико искушење: новац лежи разбацан свуда унаоколо, без чувара и препрека, а узимање је забрањено.

Колико долара вреди стари точак од метра? Па, зависи од загрејаности колекционара. Сакупљачи ретких и необичних предмета радо откупљују овај новац и преносе га у своје нумизматичке збирке, раскошне салоне или уређене баште. Млађи с Јапа спремни су на ту трговину. Старији, а поготову вође племена, жестоко се противе томе, тако да је обим те трговине веома скроман. Иако свакодневно тргују доларима, камене котурове не желе да потисну јер чувају свој начин живота и историју. Не само да се противе продаји странцима, већ се противе и размени каменог новца за доларе мећу самим домороцима. Уз раже и доларе, тргује се и шкољкама, најстаријим новцем у људској историји. Млађи су склонији доларима јер за њих могу да добију индустријску робу која стиже из спољног света. Један од службеника навикао се на рад с рачунаром. Јесте да користи Yин95, стар 15 година, али је мало вероватно да ће се вратити на бројање и рачунање шљунком.

Нема новца без инфлације и дефлације. Исто важи и за камени. Бродолом је Дејвида О’Кифија избацио на Јап 1871. године. Ту је остао. Нашао је начин да с Палауа лакше и у већим количинама довози камење. „Није то то...”, закључили су домороци и знатно оборили његову куповну моћ. Касније се од лакшег начина сасвим одустало. За време јапанске окупације, нешто камења је изломљено за калдрмисање путева. Без сумње, велика увреда.

Око суверенитета над Јапом сукобљавали су се Шпанци, Немци, Јапанци, Американци. Крајем 19. века папа Лав ?ИИИ доделио је Јап Шпанцима, да би га они убрзо после тога продали Немцима. У домородачким језицима могу да се нађу речи сва четири окупаторска језика.

За време своје владавине Немци су кренули у изградњу путева. Људима с Јапа то није било потребно, нити од какве користи, па нису хтели да буду радници у том послу. Онда су Немци применили провидну смицалицу: обележили су неко камење као своје и њиме плаћали путаре. Сада су се људи с Јапа масовно покренули, не из похлепе за новцем, него да сачувају оно што је њихово.

Ако је новац: „...било шта што: 1. може бити средство размене, 2. јединица обрачуна вредности и 3. универзални чувар вредности...”, шта од свега камени новац звани ража задовољава? Тешко се прави поређење са уобичајеним схватањима новца, али 3. својство је за ражу највише изражено.

* * *

Закључак који нико не може оспорити – срели смо се с највећим новчаницама на свету. Ако неко понуди кусур у ражама, може се љубазно одговорити: „...Хвала лепо, то је за вас!” У садашњој финансијској олуји која хара планетом, ето бар једне тачке на Земљи са чврстим новцем