Пред крај живота, у десетој деценији, композиторка Љубица Марић настојала је да усаврши необичну вештину. Било је то умеће тачног утврђивања људске природе према – како је објаснила – тену! Као што се може наслутити, „тен” је за Љубицу свакако подразумевао много више него што ова реч иначе значи. Уосталом, без икакве сумње, Љубица Марић је свом животу непрекидно давала снажан печат чаролије. Али, чаролије се код ње нису догађале тек тако. До тих чаробних тренутака стизала је најтежим и најузвишенијим стазама духа: размишљајући, компонујући, сликајући, пишући... самујући.

Причу о овој чудесној стваралачкој личности почињемо готово од краја, кад је имала више од деведесет година и кад је лежала у свом стану и боловала. Била је позна зима, недеља вече. Веома узнемирена, из Француске ми се јавила телефоном певачица Миомира Витас. Миомира већ годинама живи у Аркеју крај Париза, месту у коме је живео Ерик Сати. Предаје певање на Конзерваторијуму.

– Слушај, мораш нешто хитно да учиниш... Знаш Љубицу Марић? – Како не бих знала!

Љубица је наш највећи живи композитор и професор Факултета музичке уметности. Писала сам о њој петнаестак година раније док сам радила у листу „Политика”. Том приликом чак се сагласила да разговарамо и да тај разговор буде објављен у новинама, погодба на коју је врло ретко пристајала. Академика Љубицу Марић виђала сам редовно и на концертима. Недвосмислено је стављала до знања да није налик већини. Између осталог, облачила се као приврженик панк покрета. Ко би је једном видео, а поготово упознао, никада је није заборавио.

Љубица је пре извесног времена пала, повредила је кук и не може да се креће. Да ли би могла да тркнеш и однесеш јој нешто да поједе? – речи Миомире Витас звучале су готово нестварно. Велика композиторка чека да јој донесем нешто да једе? Каква иронија судбине! Адресу сам записала готово у магновењу и кренула. Улица Џорџа Вашингтона 36, последњи спрат. Сетила сам се тог необичног места...

Кад сам стигла, приметила сам да су врата и даље одшкринута, као и ранијих година. Куцнула сам. Из стана је допро сребрнасти гласић. Гурнула сам врата и зачуо се звук мајушног звонца закаченог на траку. Служило је да обавести Љубицу да јој неко стиже у посету. Дочекала ме је мршава стара госпођа коју сам познавала, тамних светлуцавих очију и кратке косе. Насмејана. Лежала је у кревету, прекривена само својим црним капутом. Изгледало је као да је тек накратко прилегла. Пожурила сам да се представим:

Бескомпромисан живот

„Отац Данило из манастира Велика Ремета”, цртеж Љубице Марић

– Ја сам Мирјана Огњановић. Миомира ми је рекла да одмах дођем. Треба ли да Вас покријем? Да ли се Ви мене сећате? – Мииирјана! – рекла је високим и тананим гласићем отежући „и”. – Тако се радујем! Како да вас се не сећам! Приђите мало ближе да вам погледам тен... Није носила наочаре. И није јој било хладно. Била сам збуњена. Зашто прегледа кожу особа која је написала:

„Очи увек говоре истину, макар у трену трена, за онога ко уме да их чита...” Био је то почетак дружења у готово безизлазним околностима, дружења које је трајало све до тренутка кад је већ остарелој и болесној композиторки постала неопходна стална медицинска помоћ. Није било никакве сумње да Љубица нема лаку нарав. А и зашто би се тако нешто од ње очекивало? Доживела је дубоку старост и припадала је кругу најумнијих и најобдаренијих уметника свог времена. Живот је бескомпромисно посветила уметности, окренута „на унутра”, како је сама објаснила. Многи су због тога од ње зазирали, готово се плашили. Њен млађи колега Драгутин Гостушки својевремено је објаснио сличан став речима да после педесете године човек стиче право и обавезу да каже оно што заиста мисли и да ту више нема никаквих нагодби. Кад би Љубица у некој књизи или речнику (волела је да чита и речнике!) нашла неку погрешну реч, односно мисао коју је сматрала нетачном, свом снагом, из кревета, бацила би књигу на зид, захтевајући да се тај „непријатељ” што хитније изнесе из њене куће.

Стога је било јасно да неће бити никаквих притворних, скривених новинарских питања чији би одговори били материјал за какво будуће дело о композиторкином животу. Што не значи да није постојао искрен разговор о најнеобичнијим стварима. Јер, управо у то време Љубица Марић дошла је до коначног и горког закључка „да су искуства с људима бесконачна”. Под тим је подразумевала и разочарања у оне (срећом не све) које сматрамо пријатељима. У позним годинама то је без сумње представљало бол који се не може лако прецртати или поправити. Укратко, од тренутка кад је осетила то разочарање, Љубица је одлучила да успостави нов начин утврђивања добрих намера: тен, како је говорила. Односно, кожа. Узалуд сам у шали говорила да у мом случају то није веродостојно, наводећи разноразне козметичке „скривалице”... – Ваљда ја знам – одмахивала је Љубица Марић руком. – Видим ја какав је чији тен! Затим смо се смејале на досетке о „вампирској боји коже” и људима који можда не заривају дословце зубе у нечији врат, али ипак другима одузимају снагу на неки једнако страшан начин.

Од самоће до певања

Љубица Марић је рођена 1909. године у Крагујевцу. Још није пошла у школу кад је у Другом балканском рату изгубила оца, зубара Павла Марића. Живела је с мајком Катарином. Мајчину посвећеност и одлучност да кћерки омогући да се, док је она жива, бави оним чиме жели, композиторка је током читавог свог века доживљавала као најузвишеније постигнуће. Али и своју велику обавезу. Љубав и захвалност према мајци остали су оно што ни у једном тренутку није могло бити доведено у питање. Свако њено музичко дело носило је посвету мајци.

Својевремено је на новинарско питање кад је одлучила да се посвети музици, Љубица кратко одговорила: – На то се нисам одлучила. Само, од детињства нисам престајала да певам.

Касније је објаснила да је толика посвећеност музици имала одговарајући увод, неку врсту савршене припреме у детињству. Оставши сама на свету са кћерком у тешким временима ратова, мајка Катарина била је принуђена да напорно ради и обезбеди им оно што је неопходно за живот, остављајући кћи често саму код куће. Иначе, Љубица је веровала да ће човек тешко успети да икада сазна све о свом сложеном пореклу, али да је за свакога најпресудније детињство. Због тога је посебну нежност осећала према деци. Дакле, Љубица је остајала сама у кући, најчешће у једној соби, и сатима сама себи правила друштво, али није била усамљена. Њене прве пријатељице биле су муве, „мале, добре мувице” које су се окупљале крај прозорских окана. Сатима их је посматрала и с њима чак разговарала.

Још чешће им је певала. Као у бајци. Можда је већ тада била донета одлука да ништа од онога што буде радила неће зависити од временског теснаца, што је изазов који се у наредним деценијама испоставио као кључни. Осим тога, већ тада, у сиромаштву, изабрала је и своју животну аскетску дијету које се, уз мања или већа одступања, држала до краја живота: барени кромпир и млади сир. И тако наредних деведесет година. (Додуше, понекад и мало чоколаде или чоколадног кекса, који јој је готово до последњих дана доносио њен привржени некадашњи ученик Сава Јокановић.)

У десетој години Љубица Марић добила је виолину и почела да похађа Српску музичку школу у Београду. Дипломирала је 1929. године завршивши виолину и композицију којој су је подучавали Милоје Милојевић и Јосип Славенски. Њен дипломски рад из композиције била је Соната фантазија за соло виолину. Кад је ту композицију извела на пријемном испиту на Прашком конзерваторијуму, чланови комисије донели су одлуку: примиће је и на Мајсторску школу, у класу Јозефа Сука! Уписала је студије виолине, али и дириговања.

Љубица Марић била је прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија. За то време мајка Катарина напорно је радила по кућама имућних Чеха да би кћерки омогућила усавршавање. По Љубичиним речима, „било је то време заинтересованости у њој, као и у целом свету”. Катарина и Љубица Марић провеле су једно време у Берлину, где је Љубица студирала клавир, и поново се вратиле у Праг, затим отишле у Загреб, па опет у Праг и, најзад, 1938. године, у Београд. Љубица Марић написала је 1931. године Музику за оркестар, прву српску атоналну композицију. Њена дела су уз похвале извођена заједно с композицијама Стравинског. Доследна у својој упорности која се често граничила са аскетизмом, развијала је један облик скромности који није својствен баш свим уметницима, тврдећи да је уметност неспојива са себичношћу.

Необични поклони речи

Зора Петровић: Портрет Љубице Марић

Током читавог живота, Љубица се бавила и сликањем, вајањем, писањем кратких поетско-филозофских текстова у форми таблица. Те таблице, као и приче, преписивала је руком у неколико примерака и поклањала их пријатељима. Овај вид оданог, скромног издаваштва, даривања својих књижевних дела – униката пријатељима, сведочио је о томе до чијег јој је мишљења било стало. „Постоје различити типови стваралаца”, рекла је. „Једни нагињу светскости, а други су они који су више окренути на унутра и који чак имају потребу да буду у одређеном смислу сами. Не сами од свих. Већ сами од света. Потреба човека да буде сам не значи усамљеност.”

И није била усамљена иако се никада није удавала. Током узбудљивог старалачког живота, дружила се с познатим уметницима међу којима су били Љубица Сокић, Зора Петровић, Марио Маскарели, Петар Омчикус, Коса Бокшан, Иво Андрић, Васко Попа, Марко Ристић и многи из млађих генерација уметника... За собом је оставила Музику октоиху 1 за симфонијски оркестар, „Праг сна” – камерну кантату на поезију Марка Ристића, „Остинато супер тхема оцтоицха” за клавир, харфу и гудачки оркестар, Византијски концерт за клавир и оркестар и Песме простора, кантату за мешовити хор и симфонијски оркестар на епитафе средњовековних стећака. Њено последње дело био је клавирски трио Торзо (1996). На партитури је забележила Његошеве стихове: „Је ли јавје од сна смућеније?” Волела је сликарство – посебно Вермера – и обожавала филм. Музику је видела као део живота, нечег што је свеобухватно: оно што може бити и писана реч, и звук, и тон, и цртеж... па и филмска слика. Све је то била иста чаролија чији је део, можда и најмањи, а можда и најбитнији. Чаролија која се преноси напред и назад, јер ту време нема заправо никакву улогу.

„Тајна” Византијског концерта

Током једног од наших последњих сусрета, Љубица је сама почела причу о свом веома значајном делу, о Византијском концерту. Признала је како је непосредно надахнуће да напише ту музику био славни филм Франсоа Трифоа „400 удараца” – прича о дечаку који нема љубав родитеља и чезне за слободом. Поверила ми је да крај другог става Византијског концерта одражава последње кадрове тог филма: дечак Антоан бежи из поправног дома и долази до морске обале... Рекла сам јој да имам књигу на енглеском о Трифоу и да ћу јој сутрадан превести и прочитати један кратак део који говори о томе. Љубица је била одушевљена. Слушала је без даха следеће речи: „... али, потребно је много више да би се Антоан сломио. Жеља за бекством – која је симболично дата у наслову, не у смислу казне већ као својеврсна дивља жудња за потпуном слободом – најснажнији је инстинкт који дечак познаје. Антоан никада није видео море, те га због тога незадрживо привлачи. Последња сцена много је више него посвета Вигоовом филму ’Л’Атланте’. То је изнад свега сажимање средишње теме о суморности једном досегнуте слободе. Ова сцена је преломни тренутак, граничник у историји филма. Непрекинути дуги кадар кад Антоана који трчи дуж путељака прати спори, водоравни швенк ушћа Сене. Два наредна швенка приказују Антоана који трчи кроз шипражје, затим трчећи, гегајући се и помало храмљући преко пусте песковите обале. Музичку пратњу чине гудачи: музика потом постаје све спорија, испрекидана, прелазећи на самом крају у пицикато. Антоан успорава и стиже до мора, чини још неколико корака, зауставља се и окреће лице према камери. Слика се замрзава док нас он гледа. Ниједан проблем није решен. Међутим, осуда друштва је потпуна.”

– Мииирјана, хвала вам! – рекла је Љубица дрхтавим гласом, насмејана, сузних очију. – Баш сам и ја то желела да кажем. Вративши се кући и ја сам била узбуђена: имала сам утисак да сам дошла до невероватног музиколошко-филмског открића. Извукла сам стару грамофонску плочу на којој је снимак Византијског концерта. Погледала сам податке. Љубица Марић писала је концерт управо у време док је Франсоа Трифо снимао свој филм! Није присуствовала премијери на Канском фестивалу 1959. године, нити почетку приказивања у Лондону, новембра исте године. Откриће да је филм могла да види тек касније, пошто је Византијски концерт већ одавно завршила, говорило је о нечем сасвим другом. О свеобухватној чаролији чији део можемо постати, пре или касније. „Нико не зна колико неко време уистину траје, а камоли у бездану где времена можда и нема”, написала је Љубица Марић. Умрла је у Београду 17. септембра 2003. године и сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу.

Насловна страна компакт-диска с музиком Љубице Марић (издање „Chandos Historical” из Велике Британије)

СТОГОДИШЊИЦА ПОД ПОКРОВИТЕЉСТВОМ УНЕСКА

Унеско је стогодишњицу рођења Љубице Марић уврстио у свој календар значајних годишњица за 2009. годину. Током ове године у циклусу концерата биће изведена сва музичка дела Љубице Марић, као и дела домаћих и страних стваралаца на које је пресудно утицала. ПГП РТС објавиће четири компакт-диска композиторке која је тако савршено ујединила средњовековну и авангардну музику 20. века. У Галерији САНУ у новембру биће отворена изложба, а потом одржан и међународни научни скуп о њеном делу. Ко жели да сазна још нешто о Љубици Марић и њеном јубилеју, оже да посети Интернет адресу www.ljubicamaric.cом

Mирјана Огњановић