| |
| |
|
О Дагласвилу, месту недалеко од Атланте, главног града савезне америчке државе Џорџија, прича се већ неколико месеци у целој земљи. Тачније, прича се о двоје младих мештана који су својом пустоловином довели Дагласвил у жижу јавности. А то им никако није била намера.
Наиме, деветнаестогодишњи Адам Сатон и годину дана млађа Ерика Брас одлучили су да побегну од куће и да се венчају у оближњем Остелу. Наводно, родитељи су се противили њиховој вези, а они нису могли једно без другог. Изнајмили су лагани спортски двокрилац с пилотом и 24. јула полетели с малог аеродрома обавијеног тамним облацима. Пошто је знао да ће лет бити кратак, Адам је одлучио да одмах запроси Ерику. Из џепа је извадио прстен, нагнуо се према њој и само што је изговорио „Хоћеш ли да се...” осетио се удар и зачула се шкрипа. Због смањене видљивости пилот је, летећи ниско, закачио димњак оближњег магацина и авион се убрзо нашао на земљи.Срећом, и двоје младих и пилот прошли су само с лакшим повредама. Ипак су превезени у болницу где су задржани неколико дана. Речи просидбе које нису изговорене до краја у авиону чуле су се у болници. Ерика је рекла „да”, али свечани чин биће обављен касније јер се после несреће њихови родитељи више не противе њиховој вези.
|
МЈАУ = АВ, АВ!
У лондонском листу „Тајмс” 1957. године међу занимљивим вестима објављена је и ова: „Пас по имену Пуфи је мешанац стар око годину дана и власништво је госпође Лицлигхоф из околине Лондона. Уместо да лаје, Пуфи се оглашава мјаукањем. Госпођа Лицлигхоф каже да је то сасвим разумљиво јер је пса отхранила мачка, заједно са својим младунцима”. |
НЕОБИЧАН КРАДЉИВАЦ
| |
|
Током протеклог лета у граду Белвју, у америчкој држави Вашингтон, догодило се више необичних крађа аутомобила. Све су биле изведене на готово истоветан начин: власник би ујутро открио да му нема возила, а оно би касније било нађено у околини града, углавном испражњеног резервоара. То је била једина штета коју је лопов направио.
Градска полиција дала се на посао. Долазак непознатих, сумњивих лица није био забележен, на путу није било кола која су ноћу јурцала, а крађе су се ипак настављале. Чувари реда били су затечени. Такав случај још нису имали. Ступили су у везу с полицијским станицама из околних места, па чак и с колегама у Сијетлу, распитујући се о сличном искуству и тражећи савет. На питање постоји ли нека повезаност између власника или возила, одговор је био одричан. Кола су била различите марке, старости, боје...
А онда је једне ноћи, сасвим случајно, крадљивац откривен. Патролна кола лагано су обилазила град, а како је била несносна врућина, сви прозори на возилу били су отворени. Тако су, пролазећи поред једног паркираног аутомобила, чули мотор. За воланом није било никог, светла нису била укључена, па су стали. Тек кад су осветлили унутрашњост кола, видели су уснулог човека на задњем седишту. Убрзо се открило да је у питању скитница који је дошао из државе Илиноис и који спава у колима која украде и одвезе изван града. Да би лакше поднео врућину, бирао је само кола с расхладним уређајем. Само је на то трошио бензин.
Скитница је одмах ухапшен и задржан у притвору до изрицања казне у затвору без расхладних уређаја.
|
ДА ГА НИКО НЕ ПРЕПОЗНА
У аналима америчке полиције један провалник из двадесетог века води се као „посебан”. Нису га тако одликовала недела која је починио, а ни казна коју је добио. Јер, Роберт Мерлин, како је име преступнику из Вудстока, починио је седамнаест провалних крађа.
Посебним га чини начин на који их је изводио. Наиме, кад је ухваћен на делу, тада четрдесетогодишњи Мерлин био је сасвим наг. У крађе је увек ишао тако, неодевен.
– На тај начин желео сам да избегнем могућност да ме неко препозна по одећи и пријави полицији – објаснио је провалник. – Мислио сам да сам тако безбедан. Наг и обучен човек није исто.
|
ГЛАДОВАЊЕ КАО СПАС!
Кад је у једну болницу у Лиону, трећем граду по величини у Француској, допремљен изгладнели постарији мушкарац, особље је помислило да је у питању неки бескућник.
Али, убрзо су сазнали да изгладнели човек није луталица без крова над главом већ бивши професор у средњој школи Андре Ферар, с којим је у пратњи стигла његова супруга која је и упутила позив хитној помоћи.
Господин Ферар био је у тешком стању јер пуна 72 часа није ништа јео. Разлог није ни тешка материјална ситуација, ни болест, већ побуна. Бивши професор одбијао је да једе сплачине, како је рекао, које је спремала његова супруга сакупљајући рецепте у телевизијским емисијама.
– Некада је кувала фина и укусна јела, а сада она која ни на екрану не изгледају лепо. Настави ли тако, ја ћу радије да гладујем него то да једем – изјавио је господин Ферар кад се опоравио после неколико инфузија.
|
Илустровали студенти треће године ФПУ у Београду,
Одсек примењена графика,
на предмету Илустрација
код професора Растка Ћирића
|