Велики писац Николај Васиљевич Гогољ родио се 1. априла (по новом календару) 1809. године у украјинском месту Сорочинци. Новорођенче је било тако нежно да су његов отац Василије Афанасијевич Гогољ (32), ситни земљопоседник из оближњег села Васиљевке, и мајка Марија Ивановна Косјаровска (18) у прво време веома стрепели за његов живот.

После Николаја, Гогољеви су добили још једног сина, Ивана, и четири кћери. Ова велика породица располагала је скромним средствима за живот. Срећом, помагао их је даљи рођак Марије Ивановне, богати спахија Д. П. Трошчински који је живео недалеко од њих, на имању Кибинци.

Године 1818. Василије Афанасијевич је одвео Николаја и Ивана у Полтаву, где су почели да уче гимназију. Нажалост, годину дана касније Иван је умро, а Николај је толико туговао да су морали да га испишу из школе и одведу из Полтаве.

Некако у исто време, у граду Њежину отворена је гимназија виших наука кнеза Безборотка, па је Василије Афанасијевич одлучио да тамо упише сина. Али, пошто је школарина била превисока за Гогољеве, Василије је успео да Николај буде ослобођен плаћања. Ни ту се није могло без помоћи спахије Трошчинског. На његову молбу, Безборотко је наредио да се младић од 1. јула 1822. године води у списку ђака „издржаваних о трошку гимназије”. Тако је Николај од друге године па све до завршетка школовања похађао школу бесплатно. Марта 1825. године Николај је доживео другу породичну трагедију: умро му је отац. Као шеснаестогодишњак постао је глава породице у којој је требало да брине о мајци и четири млађе сестре.

Гогољ је у лето 1828. године завршио школовање у гимназији, а у децембру исте године настанио се у Санкт Петербургу. У престоницу је стигао с великим плановима, али су његови снови о раду за добро отаџбине потамнели чим је дубље сагледао „државну службу” тамошњих чиновника.

Николај није желео да уђе у ред тих ситних, ништавних људи. Остала му је још само једна могућност – да се бави књижевношћу. На том путу он ће се срести с великим Пушкином. О том сусрету Гогољ је маштао још у Њежину, а сада му је он изгледао лако остварљив јер се Пушкинов стан налазио недалеко од куће у којој је становао. И, Николај је једног дана отишао у посету великом песнику. Са собом је понео велику поему у стиховима коју је назвао „Ханс Кихелгартен”.

Славни песник га тада није примио, али то није обесхрабрило Гогоља. Иако за поему није добио Пушкиново мишљење, он је то дело ускоро штампао о свом трошку и под псеудонимом В. Алов.

Одзив критике био је поразан. Критичар часописа „Московски телеграф” своју негативну оцену закључио је реченицом: „Плата за овакве стихове требало би да буде чување истих у фиоци”, док је лист „Северна пчела” објавио још грубљи подсмех аутору и његовом делу. Гогољ је после тога одјурио свом књижару и још с врата га упитао да ли је распродао његову поему. Кад му је он одговорио да није, покупио је све примерке који су се затекли у књижари и код куће их уништио. Млади писац био је на ивици очајања. Изгледало му је да су сви путеви пред њим затворени. Зато је одлучио да некуд оде. Изабрао је да оде у иностранство и то с парама које му је мајка послала да плати проценат за заложено имање. Њој је у писму навео да га је безнадежна љубав према једној лепотици која га је одбила натерала на тај корак.

Паробродом је стигао до Либека и наредних неколико дана бесциљно лутао улицама тог немачког града. Кад му је постало јасно да за њега нема живота ван Русије, купио је бродску карту и истим путем вратио се у Санкт Петербург.

Тако је пропала још једна Гогољева нада. Ипак, по повратку у Русију, он се ухватио за последњу сламку – прихватио је предлог спахије Трошчинског да ради у департману „државне привреде и јавних грађевина”. Целу годину службовао је као чиновник у департману, али није престао да пише.

У фебруарској и мартовској књижици „Отаџбинских записа” за 1830. годину штампана је прва Гогољева приповетка „Басаврјук или Вече уочи Ивањдана”, заснована на украјинском фолклору. После тога, он смишља и два романа: један из живота – „Страшни дивљи вепар”, а други историјски – „Хетман”. Пошто су одломци ових романа штампани у зборнику „Северно цвеће” и у „Литерарним новинама”, у којима су сарађивали писци блиски Пушкину, Гогољу се одједном указала прилика да буде у друштву славног песника. Тако се Николај најзад упознао с великим песником и његовим утицајним пријатељима Жуковским и Плетњевом. Плетњев му је чак обезбедио место наставника историје у Патриотском институту, у коме је био инспектор.

Охрабрен успехом, Гогољ ускоро пише мајци: „Уместо мучног седења по читаво преподне, уместо четрдесет два часа недељно, ја сада радим шест часова, а плата је чак мало већа. Уместо глупог, бесмисленог рада чију сам ништавност увек мрзео, мој садашњи посао пружа ми неисказано душевно задовољство. Ја сада радим више него икада и весео сам више него икада...”

У то време он припрема за штампу збирку приповедака „Вечери на салашу код Дикањке” која је објављена у септембру 1831. године. Тим поводом Пушкин је у листу „Литерарни додаци ’руском инвалиду’” написао: „Овог часа прочитао сам ’Вечери код Дикањке’. Оне су ме задивиле. То је она права радост, искрена, неусиљена, без пренемагања. А местимице, каква поезија, каква осећајност. Све је то тако необично у нашој садашњој књижевности да се ја још нисам освестио.”

После овакве Пушкинове оцене нико више није могао да сумња да је руска књижевност у младом Гогољу добила новог изврсног писца. Николај Васиљевич имао је једну особину због које су му се сви дивили – пожудно је усисавао све утиске из околине. Зато је оно што је другима изгледало само занимљиво, у његовој души најчешће остављало дубок траг.

Једном су му тако испричали анегдоту о неком сиромашном чиновнику, страсном ловцу птица, који је дугом штедњом сакупио одређену суму новца и купио добру ловачку пушку. Кад је чиновник потом први пут отишао у малом чамцу у лов по ушћу Неве у Фински залив, десила му се незгода. Ставивши пушку испред себе преко чамца, толико се занео у сањарије да није приметио кад му је она склизнула у воду. Ојађени чиновник вратио се кући, легао у кревет и више из њега није устао.

Саслушавши ову причу, Гогољ се није насмејао као остали већ се дубоко замислио. Те анегдоте о злосрећном малом чиновнику он се дуго сећао. После неколико година (1842) објавио је приповетку „Шињел” којом је, у ствари, у руску књижевност уведена сасвим нова прозна врста. О тим пониженим и увређеним људима писали су многи, почев од Достојевског (једном је, наводно, изјавио: „Сви смо ми изашли из Гогољевог ’Шињела’”), па до Чехова.

Николај Васиљевич је патио због друштвених неправди којих је у реакционарном режиму тадашњег руског цара, а његовог имењака, Николаја И (1796–1855) заиста било много. Он је јасно видео поткупљивост судија, грубост великаша, подлост чиновника и против свих тих појава хтео је да се бори снагом својих књижевних остварења.

Зато су се многи изненадили кад се Гогољ од критике невеселе стварности царског режима окренуо јуначкој прошлости својих предака. Његова приповетка „Тарас Буљба”, први пут објављена 1835. године у збирци „Миргород”, с пуним правом може се назвати поемом љубави према отаџбини.

Слабости тадашњег режима Гогољ је изврсно осликао у комедији „Ревизор” коју је почео па пише одмах по објављивању „Миргорода”. Почетком 1836. године Гогољ је први пут читао „Ревизора” на вечери приређеној код Жуковског, где је био присутан и Пушкин. Успех је био изванредан, а Пушкин се, како је неко забележио, „за све време читања ваљао од смеха”.

Веран свом убеђењу да се комад мора одиграти на позорници, Гогољ је одмах почео да ради на извођењу „Ревизора”. Међутим, цензура је била толико уплашена смелошћу аутора који је одлучио да у својој комедији „сакупи на једну гомилу све што је рђаво у Русији... и једним махом да се подсмехне свему”, да је одмах забранила постављање комада на сцену.

Тада је, уз помоћ Жуковског, било приређено читање комедије у двору. Цару Николају И у „Ревизору” су се веома допале спахије Бопчински и Допчински па је дозволио да се комад изведе на позорници.

Тог 19. априла 1836. године Александринско позориште у Санкт Петербургу било је препуно. Дошао је чак и чувени баснописац Иван Крилов који већ годинама није посећивао позориште. Партер и ложе блистали су од раскошних хаљина дама и златом извезених мундира мушкараца.

Публика је била навикнута да на позориште гледа као на лаку забаву и уопште није била припремљена за комад какав је био „Ревизор”. Већ после првог чина на лицима присутних видела се велика недоумица. С позорнице је зрачила тако позната животна истина да је уобичајени став према позоришту ишчезао сам по себи. Смех који се с времена на време чуо у гледалишту при крају представе сасвим је утихнуо.

Кад је завеса пала, није било уобичајеног аплауза, али су се са свих страна чули гласови: једни су одушевљено хвалили аутора, а други су љутито викали: „То је немогуће, то је клевета, лакрдија!”

Почетком јуна 1836. године, сада већ чувени писац сео је у пароброд и напустио Русију. У његовом невеликом пртљагу налазио се и рукопис започетог дела које се звало „Мртве душе”.

Уочи Гогољевог одласка у иностранство, Пушкин је целу ноћ преседео код њега у стану. Велики песник слушао је ново Гогољево дело. Прве главе „Мртвих душа” натерале су Пушкина на необуздан смех. Али, он је постепено био све озбиљнији и мрачнији да би на крају, с тугом у гласу, узвикнуо: – Боже, како је жалосна наша Русија!

Идеју да напише „Мртве душе” Гогољу је, још пре него што је написао „Ревизора”, дао баш Пушкин. Он му је испричао како је неки пробисвет нашао начин да се брзо обогати. Наиме, тај паметњаковић је запазио да сваки спахија за своје сељаке, које је иначе могао да купује, продаје и залаже, плаћа порез између два пописа иако су многи од њих већ одавно мртви. Зато је одлучио да те мртве душе покупује будзашто и потом их заложи по много вишој цени. Тако су настали непоновљиви ликови: Чичков, Собакјевич, Манилов, Пљушкин...

Из Вевеја на Женевском језеру где се привремено настанио, Гогољ је отпутовао у Париз, у коме је тада живело много његових познаника. Ту га је почетком 1837. године затекла страшна вест о Пушкиновој смрти у двобоју. Како је на Николаја деловао тај догађај најбоље се види из овог његовог записа: „...Најсветлији тренуци мог живота били су испуњени стварањем. А кад сам стварао, пред собом сам видео само Пушкина...''

Његова туга за Пушкином била је толико велика да је одлучио да напусти Париз. Прешао је у Италију и настанио се у Риму, али му рад на делу „Мртве душе” ни ту није ишао од руке. Зато се 1839. године вратио у Русију.

Гогољ је у јесен 1841. године најзад завршио „Мртве душе”, али су тада настале тешкоће с цензуром око штампања. Писац је у Москви предао рукопис цензору Снегиреву који му је, након читања, рекао да треба да промени само неколико имена. Међутим, после дан-два исти цензор саопштио је Гогољу да рукопис мора да прегледа и цензурни комитет.

Чим је Голохвастов, председник тог комитета, чуо наслов „Мртве душе”, повикао је, по причању Гогоља, „гласом старог Римљанина”: – Не, ја то никад нећу допустити. Душа је бесмртна, мртве душе нема, аутор ратује против бесмртности. Једва су успели да му објасне да је реч о ревизијским душама, односно о пописаним а умрлим кметовима. И остали чланови цензорног комитета упорно су у рукопису тражили било какве зачкољице па су на крају једногласно одлучили да забране штампање рукописа.

Гогољ није могао да се помири са овом бесмисленом одлуком па се за помоћ обратио Висариону Бјелинском. Чувени књижевни критичар однео је рукопис у Санкт Петербург. Цензор Никитенко се сагласио да се књига штампа, али без приче о капетану Копејкину до које је Гогољу било веома стало.

Ипак, и за то је нађено решење. Писац је преправио причу, а Никитенко је потом одобрио њено штампање. Тако је крајем маја 1842. године ово дело најзад изашло из штампе.

Гогољ се разболео и отпутовао у Рим. Међутим, здравље му се тамо погоршало. Напушта Рим и путује из места у место по Швајцарској, Немачкој, Француској и Белгији. При том упорно покушава да пише другу књигу „Мртвих душа”, али тај посао му није ишао. Незадовољство радом код њега је изазивало хипохондрију. У лето 1845. године ова Гогољева болест се појачала. Он тада с тугом признаје: „Душа ми је измучена од страшне хипохондрије... Никакав умни рад није могућ јер појачава хипохондрију, а сваки други рад није рад и због тога такође појачава хипохондрију...” У таквом стању Гогољ је једног дан, спалио све написане главе друге књиге „Мртвих душа”.

После неколико месеци проведених на лечењу у Карловим Варима, Гогољ се у октобру исте године године вратио у Рим. Лечење му је мало помогло и он је, не обазирући се на своје тешко физичко стање, наставио да пише. Крајем 1851. године Гогољ се настанио у кући грофа Толстоја у Москви. Његово здравље се погоршало и сваког дана био је све слабији и потиштенији. Најзад је сасвим престао да једе, а ноћу је, немајући сна, стајао и молио се. По Москви су се пронели узнемирујући гласови да Николај Васиљевич умире.

У ноћи између 24. и 25. фебруара 1852. године Гогољ се дуго молио сам у својој соби. У три сата ујутру пробудио је свог слугу и с њим, носећи свећу у рукама, отишао у спаваћу собу. Наредио је слуги да отвори пећ, а затим је из ормана узео портфељ и из њега извадио свежањ свезака. Спустио је свежањ у пећ и потпалио га свећом. Гогољев слуга пао је на колена молећи га да то не чини, али ништа није вредело. У међувремену, ватра је почела да се гаси. Видевши то, Гогољ је цео свежањ извукао из пећи, развезао пантљику и почео да баца листове хартије тако да би их ватра лакше захватила. Кад су сви рукописи изгорели, Гогољ се прекрстио, вратио у прву собу, легао у постељу и заплакао. Вест о томе да је Гогољ спалио своје списе брзо се раширила по Москви. Друга књига „Мртвих душа” била је заувек уништена. Људи који су тих дана видели Гогоља схватили су да он неће преживети тај губитак. И заиста, од те ноћи он више није устајао из постеље. Николај Васиљевич Гогољ умро је 4. марта (по новом календару) 1852. године у осам сати ујутру.