Сматрали су их немилосрдним, злоћудним, неустрашивим. Једни су долазили с мора, на дугим бродовима, нешто већим од гондола, други су ишли копном, водећи своје породице са собом. Носили су килтове, копља, кратке мачеве и округле штитове. Најнеобичније су им биле кациге: од платна или испреплетаних пера, али увек с роговима попут оних викиншких. Харали су средоземним приобалним земљама око 1200. године пре наше ере. Ко су били ови ратници? Одакле су дошли? Куда су се упутили? Гусари пљачкаши, сурови ратници, незадрживи уништитељи великих народа и градова Старог истока, или борци за сопствени опстанак? Можда од свега помало.

Како бележе новија истраживања, око 1200. године пре наше ере политичка карта Леванта (простор данашњих држава Израела, Либана, Јордана, Ирака и делом Сирије) претрпела је значајне промене. Хетитско царство, до тада веома снажно, потпуно је нестало, док су микенска Грчка, Троја, Кипар, као и неколико околних јаких градова, попут Угарита и Емара, пропали отприлике у исто време кад се и краљевство Египта свело на најуже границе до тада, изгубивши власт над Нубијом и Синајем. У касном бронзаном добу нестанак неког народа или града, или чак и више њих одједном, није био ретка појава. Пољопривреда, а самим тим и опстанак, зависили су од природе: неколико неуспелих жетви у низу, природне катастрофе или једноставно исушивање природних извора могло је да буде повод променама. Ипак, кад је невоља прошла, јавило се неколико нових држава и нових народа што нас наводи на закључак да је нека трећа страна ту умешала прсте.

„Гомила народа, наоружаних најгорим намерама, долазила је с великог зеленила, са севера”, говоре египатски извори. „Зеленило” је за Египћане било море, па их зато и ми данас зовемо „народи с мора”. „Ради се о средоземним народима, морепловцима и ратницима, а о њима нам говоре неки записи између 14. и 10. века пре наше ере”, објашњава Ђовани Батиста Ланфранки, професор историје Блиског истока са Универзитета у Падови. А да су били неустрашиви, потврђује и углед који су уживали: у 12. веку пре наше ере хетитски краљ Шупилулиума II писао је Амурапију, краљу Угарита (града на обали данашње Сирије) да се чува „Шикалаја који живе на баркама”. Ништа није вредело: документи Хетита из нешто каснијег доба помињу пад античког сиријског града. Може ли се појавом ових народа објаснити мрачно раздобље Старог истока?

Продор „народа с мора” објашњава Леонардо Мелис, аутор једне књиге о пореклу ових народа. „Силовитим налетима народи с мора су 1200. године пре наше ере потпуно избрисали царство Хетита, Троју (у Турској), Угарит, Сидон, Библос и Тир (све на обали данашњег Либана) и неколико градова грчког полуострва и Египта, почистивши пред собом и микенско краљевство”, тврди Мелис. Међутим, многи историчари не мисле тако: „Сматрати да су ови ратници, ма колико способни, могли да делују попут атомске бомбе на нестанак читавих градова, пад Хетитског царства, прекрајање фараонове империје, просто није прихватљиво”, тврди Раимондо Зука, професор историје и археологије античког Средоземља на Универзитету у Сасарију. А шта кажу историјски подаци?

Њихово постојање бележе, између осталих, и два египатска фараона која су владала приближно у време тих великих политичких промена. Меренптах (1224–1204? пре наше ере) описује да је у бици с Либијом победио, поред Либијаца, и њихове савезнике који су долазили из разних земаља. Помиње имена неких од њих: Шерден, Еквеш, Тереш, Шекелеш и Лука. Неколико деценија касније, Рамзес III (1184–1150. пре наше ере), поред поменутих, навод и: Тјекер, Пелешт, Вешеш и Денјен. Рамзес се навелико хвалио победом над њима, а да победу нико не би заборавио, подигао је храм у близини Тебе, у Мединет Хабуу, с бројним натписима, рељефима и сликама својих победа. Китњастим књижевним језиком, као што је био обичај код фараона, каже да су „народи с мора” били незаустављиви – све док нису дошли до Египта.

„Египатске приказе не можемо увек да узимамо здраво за готово”, објашњава Ланфранки. „Често се дешава да противничку страну прикажу као губитника, чак и кад је битка имала нерешен исход.” Занимљиво је, међутим, што су на храму осликани различито обучени војници који припадају једној страни. То нам указује да је „народе с мора” чинила шаролика група различитих култура које су се понекад бориле и на различитим странама. Још од 14. века пре наше ере „народе с мора” помињу и као учеснике битке код Кадеша (између Египћана и Хетита) и то – на обе стране!

Шта се, заправо, може закључити из ових прилично оскудних података? Пошто су неки од њих нацртани како путују с породицама у теретним колима која вуку бикови, може да се закључи да су били земљораднички народ, вероватно номади у потрази за новим стаништем. Један опис Рамзеса III говори о њима као о плаћеничкој војсци коју је чак и Египат унајмљивао. То објашњава зашто су приказивани у различитим (туђим) ратовима на различитим странама. Из египатских извора такође може да се закључи да су неке групе народа (назване „народи с мора”), погођене низом економских потешкоћа у тринаестом и дванаестом веку, постале најамничка војска за средоземне државе. Неки од њих повели су са собом и породице у потрази за бољим стаништем, а други су били нека врста пљачкаша не само на мору, већ и у приобалним подручјима. Постоји и теорија да су склапали савезе са околним народима да би добили посед који желе, а онда би издали савез и уништавали читаве градове.

Данашњи историчари углавном су опрезнији кад говоре о уделу који „народи с мора” имају у ланчаном колапсу код тадашњих народа, и то највише зато што не постоји ниједан прави доказ који баш њих везује за било који од ових тајанствених нестанака градова и народа. „Пренасељавање, искоришћавање природних резерви и чести сукоби унутар владарских породица или са суседима, могли би да имају утицаја на пад ових великих и моћних држава”, додаје Ланфранки. „Али, чак и ако нису главни учесници пропадања источних краљевстава, не може се порећи да су „народи с мора” учествовали у неким сукобима који су од почетка 12. века пре наше ере задали завршни ударац великим силама Истока.”

И кад говоримо о њиховом пореклу, ствар није ништа јаснија. Рамзес III каже да су то народи који су се кретали из Сирије ка југу, морем и копном. Постоје назнаке које нам указују да потичу са источног Средоземља, можда из данашње јужне Турске или с Леванта. Научници покушавају да дођу до њиховог порекла тако што спајају називе забележене у египатским изворима с народима које бележи историја. Тек овде тумачењима никад краја. По томе, Шекелеши би могли да буду прастановници Сицилије, али исто тако и становници античког турског града Сагаласос. Тереш су онда заправо Етрурци, Пелештет Филистејци из Палестине, Лука становници Ликије (једна од области на средоземној обали данашње Турске), а Шерден у ствари Сарди, али неки не искључују ни могућност да могу да имају везе са Сардом, главним градом краљевства Лидије (данас Турска). Акаиваша (Еквеш/Аикваша) би онда по некима били Ахајци (антички Грци с Пелопонеза), а Тјекер Тројанци.

На пример, по мишљењу других истраживача, Шердени су настањивали Сардинију све до 15. века пре наше ере, о чему сведоче нураге, камене грађевине из тог доба. „Поред њиховог имена, које подсећа на име садашњих становника острва, постоји још један разлог због кога истраживачи сматрају да су Шердени населили Сардинију: војници приказани на зидовима храма код Мединет Хабуе у многим цртама подсећају на бронзане статуе из доба нурага”, објашњава Зука. Доиста, велико копље, округли штит и кациге с роговима због којих су Шердени уливали страх у кости својим непријатељима, истоветни су са опремом ратника коју су израдили од бронзе они исти мајстори који су подизали нураге од 9. до 8. века пре наше ере.

„Неки од ових народа пореде се с Филистејцима о којима говори и Библија, где су описани као опаки, подмитљиви трговци”, додаје Ланфранки. „Археолошка ископавања показала су да су у 14. веку пре наше ере на обале данашње државе Израел пристигли народи пореклом с Кипра и из Грчке. Сматра се да су били ратници којима је земља била додељивана као награда.” Филистејци су у Израелу пустили корен и одрекли се пљачкашког живота на мору. Антички Палестинци би стога били странци који су дошли из Грчке да окупирају хебрејске земље. Ово покушавају да докажу израелски археолози који желе да истраже истину о библијској причи по којој су Јевреји настањивали Обећану земљу вековима пре Палестинаца.

Користећи се истим изворима, многи историчари тврде да ови народи потичу са запада Анадолије. „Радило се о прилично развијеном друштву које је живело у западној Турској и на острвима микенског царства”, тврди Зука. „Чине их различити народи, вероватно источњачког порекла, који су често трговали са Истоком. На крају су се око 1. века стопили с народима Средоземља, нама познатим као Филистејци и Феничани.” Могуће је, такође, да су се ови народи селили са запада на исток привучени лаком зарадом (као плаћеничка војска) коју су нудила тамошња краљевства. „Мислим да су дошли са острва западног Средоземља које је у то време било велико тржиште размене робе и кретања људи”, усуђује се да каже Ланфранки.