Јозеф Хајдн био је ниског раста. Имао је рошаво лице, што је била последица прележаних богиња, и дуг и прилично крив нос. Упркос томе, овај весели, скромни и једноставни човек био је омиљен у друштву. Посебно су га обожавале жене. Па ипак, у љубави није имао среће. Било му је двадесет осам година кад се оженио Маријом Аном Алојзијом Аполонијом Келер. Укратко – нити је она волела њега, нити је он волео њу. У ствари, Хајдн се још као младић заљубио у њену музички обдарену сестру Терезу. Тереза Келер била је Хајднова ученица. Између љубави према музици и Хајдну, одлучила се за љубав према Богу. Кад је Тереза отишла у манастир, Хајдн је решио да ступи у брак са Алојзијом. Можда се надао да ће га Алојзија подсећати на Терезу? Испоставило се да је то била узалудна нада. Алојзија је једноставно презирала музику. Говорила је како јој је свеједно да ли је њен муж обућар или композитор.

Биографи Јозефа Хајдна описали су је као веома џангризаву и непријатељски расположену особу. Кад би Хајдн дуже одсуствовао од куће, Алојзија му је писала, али он није отварао њена писма. Током првог боравка у Лондону, у више наврата му је писала како им се пружа одлична прилика да купе лепу кућу с вртом надомак Беча. Молила га је да хитно пошаље новац. У писму је стајало и ово: „Биће то дивна кућа за мене кад постанем удовица.” Пошто није ни отворио писмо, Јозеф није послао новац. Вративши се у Беч, ипак је купио кућу. Ту је живео од 1797. све до смрти 1809. године. У ствари, он је остао удовац, јер је Алојзија преминула девет година пре њега, а не како се надала!

Али, кренимо редом. Композитор кога називају оцем симфоније и гудачког квартета, рођен је 31. марта 1732. године у малом аустријском месту Рорау, покрај мађарске границе. Јозефова породица била је сиромашна: мајка је била куварица, а отац колар. Ипак, били су довољно музикални да примете да је њихов син музички обдаренији од остале деце. Као шестогодишњака родитељи су га послали у Беч код строгог рођака који га је подучавао музици. Две године касније постао је члан хора бечке катедрале Светог Стефана. У седамнаестој години морао је да напусти хор јер његов глас више није био дечачки. С муком је зарађивао за живот. Држао је часове музике и био плаћени извођач серенада. Осим тога, био је пратилац и слуга Николе Порпоре, познатог учитеља певања, који га је увео у тајне компоновања. Касније је Хајдн истицао да све музичко знање дугује управо Порпори. Другим речима, славни композитор био је готово самоук. После двадесете године Хајдн је почео и сам да пише музику. Најпре клавирске сонате и гудачке квартете за забаве нижих племића. Кад је имао двадесет седам година, позван је да води мали оркестар једног чешког грофа. За тај оркестар написао је прве симфоније. Те композиције привукле су пажњу кнеза Антона Естерхазија и он га је позвао да буде помоћник његовог капелника. Следеће године кнез је умро. Наследио га је брат Николаус, поклоник уметности и склон раскоши због чега је уосталом и добио надимак Величанствени. По узору на Версај, саградио је у Мађарској прекрасни дворац и поставио Хајдна на чело музичког ансамбла у коме су свирали најбољи музичари.

Током следеће двадесет четири године Хајдн је био веома запослен компонујући оркестарску и камерну музику, црквена дела (за кнежеву капелу) и опере за позориште. Ту треба додати и музичке комаде за разне пригоде, а пре свега за непресушну реку кнежевих гостију. Дакле, као композитор Хајдн се развијао самостално и, како је написао, „одсечен од света присиљен да постане оригиналан”. Моцарт, Хајднов млађи колега, касније је истицао да је баш од Франца Јозефа Хајдна научио како се пишу квартети.

На двору Естерхазија, као и свуда где је гостовао, Јозефа Хајдна опседали су обожаваоци и обожаватељке. Композиторова жена ипак није била љубоморна без разлога. Испоставиће се да је Хајднова највећа љубав била једна удата дама с којом је размењивао љубавна писма. Била је то дубока али платонска љубав. Хајднова драга била је Марија фон Генцингер (1750–1793), супруга кнежевог лекара. Кад је умрла композитор је био очајан. Посветио јој је Варијације за клавир у еф-молу.

После смрти свог добротвора и господара, Хајдн је најзад могао слободније да пише. У два наврата дуже је боравио у Енглеској и током обе посете написао је по шест симфонија за лондонско извођење. Међу њима су и оне које су најпознатије: „Изненађење”, „Сат” и „Лондон”. Док је компоновао симфонију (деведесет четврту по реду) коју је назвао „Изненађење”, Хајдн је одбијао да открије због чега ће то дело бити изненађујуће. Само је казао: „То ће бити музика која ће натерати даме да вриште!”

Већ је био слављен и цењен ван граница своје земље кад је с одушевљењем открио дела Георга Фридриха Хендла. Музика овог барокног композитора надахнула га је да напише ораторијуме „Стварање света” и „Годишња доба”. У међувремену је компоновао шест великих миса за новог кнеза Естерхазија. Гудачки квартет број 3 из опуса 76 садржи варијације на Царску химну и тај комад постао је аустријска химна. Стар и болестан, свирао је ово дело сатима у свом дому у окупираном Бечу, знајући да француски стражари стоје пред његовим вратима. Наполеон је дао наредбу да стражари не узнемиравају славног уметника. „Док сам ја међу вама, не може ништа лоше да вам се деси”, уверавао је своје сународнике Франц Јозеф.

Јозеф Хајдн умро је 31. маја 1809. године. „Разведрите се, децо, сасвим се добро осећам”, прошапутао је изнемогли композитор лежећи у постељи.” То су биле његове последње речи. У почаст преминулом музичару, изведен је Моцартов Реквијем у шкотској цркви у Бечу. Међу ожалошћенима били су и многи француски официри, а посмртну стражу око ковчега држали су француски војници и угледни аустријски грађани. Хајдн је сахрањен у црквеном дворишту недалеко од куће у којој је живео. Једанаест година касније његови посмртни остаци ископани су по наређењу принца Естерхазија који је сматрао да Хајдн заслужује лепше вечно боравиште. Сахрањен је у цркви у Ајзенштаду.

Оно што следи, личи на неку од прича из пера Артура Конана Дојла. Наиме, кад је ковчег отворен како би се пренели посмртни остаци човека који је написао више од стотину симфонија, испоставило се да у сандуку нема Хајднове главе! У ствари, глава је украдена само два дана после сахране. Било као било, потурена је нека друга лобања. А сви су знали да су крадљивци Хајднове лобање били чланови некаквог мрачног Удружења пријатеља музике. Они су Хајднову лобању чували као фетиш. Естерхазијеви су годинама покушавали да уђу у траг Хајдновој лобањи како би је сахранили заједно са осталим посмртним остацима. Напослетку је 6. јуна 1954. године и лобања сахрањена у Ајзенштаду