Да ли сте чули легенду о Џекију Огњановићу? Вероватно нисте. Џеки Огњановић био је велики, црни ловачки пас који је живео у једном дворцу у Банату десетак година пре Другог светског рата. Многобројне лудорије и пустоловине везане су за овог пса. Укратко, Џеки је по свој прилици веровао да је он прави и једини господар дворца који је припадао породици његових пријатеља, двојице дечака, а некада давно барону Бајићу. Џеки се углавном понашао као човек, готово аристократски – с једном разликом: лајао је, није говорио као човек. Међутим, кад би понекад ноћу зачуо зов дивљине, у скоку од ког је застајао дах прескакао је велику капију од кованог гвожђа и одлазио „у живот”. Током тих излазака многим кокошкама би прекратио век. Зато је завршио свој необични псећи живот од метка ловца, иначе узгајивача живине.

Ако је у војвођанском дворцу један пас провео тако посебан и надасве узбудљив живот, како ли је тек било људима? Авај, безбрижни спахијски дани, слични онима које је тако дивно описао руски приповедач Николај Гогољ, вратити се више никада неће.

Али, ко може да нам забрани да сањамо неке фантастичне снове, на пример како смо власници неког тајанственог дворца из ког посматрамо, рецимо, гуске? Можда ипак негде, можда не ни тако далеко, лежи напуштени дворац и, заједно са свим својим тајнама, чека баш нас. На подручју Војводине постоји шездесетак старих двораца. Неки су обновљени и намена им је врло практична, а неки и даље сами и заборављени пропадају у равници. Грађени су као летњиковци, зимски дворци, или као стално боравиште власника – спахија. Спахилуци су настали у 18. веку кад су аустријски владари пожелели да та добра распродају. Имања су куповали ситни племићи и богатији грађани, углавном индустријалци и трговци.

Можемо да замислимо како се живело унутар тих углавном раскошних здања. Извесно је да је било великих базена за пливање, паркова с ретким растињем из далеких крајева света, балских дворана, паркета у интарзији, скупоценог старинског намештаја, винских подрума и млекара с најфинијим сиревима који су налазили купце у удаљеним земљама, као што је на пример Америка. Да је најукусније и најбоље хране било на трпезама, то је бар лако погодити. Уосталом, мађарске куварице и кувари, који су сматрани највештијима, располагали су безмало неисцрпним, врхунским материјалом за припремање насласнијих ђаконија.

На пример, у Чоки је у свом дворцу некада живела богата породица Марцибањи. Велепоседник Леринц Марцибањи подигао је овај дворац у класицистичком стилу. Гроф Марцибањи био је толико богат да је поседовао безмало целу Чоку, али и околину. Правио је добро вино – пре свега мерло – које је било тражено у читавој Европи. Према легенди, грофов син, познат као страствени коцкар, највише је волео да се коцка с друштвом управо у – бачви! Душан Видосављевић доноси занимљив податак који говори да се вино из некадашњег поседа грофа Марцибањија пило на свадби британског принца Чарлса и његове изабранице леди Дајане! Данас се у дворцу налази управна зграда пољопривредног добра „Чока”.

Јужно од Бачке Тополе, године 1846. гроф Арпад Фалционе одлучио је да подигне летњиковац. Легенда каже да је грофу за насеље царица Марија Терезија лично поклонила прекрасну каљеву пећ која се и данас налази у овом здању. У складу с легендама о бројним љубавним пустоловинама царице, прича се да је и гроф Фалционе био један од њених изабраника. Каљева пећ била је, дакле, нека врста љубавног дара. И зидови и врата овог летњиковца богато су украшени. У мањем делу куће налази се велика библиотека; ту је и намештај из времена грофа Арпада. Занимљиво је да су сачуване фотографије фудбалера и тенисера из 1925. године. Наиме, грофови наследници били су велики љубитељи спорта.

У селу Хајдучица, недалеко од Пландишта, 1829. године Иштван Дамаскин де Немети подигао је себи за душу дворац летњиковац. Богата породица Дунђерски купила га је седамдесетак година касније, тачније – 1901. године. Лазар Дунђерски одлучио је да здање преуреди у класицистичком стилу: уводи централно грејање и гради купатила. Међутим, дворац није остао у поседу Дунђерских. Купио га је београдски индустријалац Влада Илић. Иначе, улаз дворца украшавају четири стуба у дорском стилу; кроз двокрилна велика врата улази се у предворје, одатле у свечану дворану одакле се излазило у некада велелепни парк. Индустријалац Илић трудио се да из белог света донесе најлепше растиње. Парк је некада красио и велики базен за купање у коме су уживали његови власници. Данас је у дворцу у Хајдучици, како пише Душан Видосављевић, смештена зграда пољопривредног предузећа „Хајдучица”.

Зимски дворац Ладислава Данијела у селу Конак пројектовала је 1827. године жена: њено име је Ана Шилер. Ова велика кућа за одмор (димензија педесет два с двадесет пет метара) имала је властиту котларницу за централно грејање и струју из агрегата. Посебно је занимљиво да се водило рачуна да у винском подруму буде стална температура. Најлепша у целој кући била је балска дворана из које се преко терасе и степеништа силазило у раскошни и велики парк. И овај дворац се допао београдском индустријалцу Влади Илићу који га је купио уочи Другог светског рата да би ту боравио. Данас је у Данијеловом дворцу смештена основна школа „Вук Караџић”.

Некадашњи дворци нису само предузећа и школе. У Српској Црњи налази се Нојхаузенов дворац који је данас мотел „Каштел”. У њему често одседају ловци из Италије. Дворац носи назив по свом власнику, немачком генералу Нојхаузену који је уочи Другог светског рата био немачки конзул у Београду. Ово имање немачки генерал добио је лично од потоњег нацистичког злочинца Хермана Геринга. Летњиковац је завршен 1943. године, а пројектовао га је руски емигрант Пеђа Бера.

На Бисерном острву, јужно од Новог Бечеја, налазе се два дворца. Један је подигао племић Гедаон Рохонци. Једноставних, готово скромних линија, дворац Рохонци служио је породици као летњиковац. На Бисерном острву, Рохонци је почео да производи вино крокан. Од почетка је било јасно да ће крокан бити нешто посебно. Наиме, Рохонци је крокан правио од винове лозе донете из Алжира! А та лоза успевала је (осим у Алжиру) само на војвођанском тлу. У вину крокану уживали су и цар Фрањо Јосиф и генерал Шарл де Гол, као и комунистичке вође Стаљин и Тито. Један поред другог, у селу Кулпин, у близини Бачког Петровца, налазе се два дворца, некада власништво породице Стратимировић. Село Кулпин Стратимировићи су добили на поклон од Марије Терезије. Али не само село, већ и племићку титулу у знак захвалности због учешћа у борби против Турака. Није познато које године су дворци подигнути, али је извесно да су 1863. године продати мађарском племићу Семзеу. Двадесетак година касније (1889) Лаза Дунђерски одлучио је да већи дворац купи за свог сина Ђорђа. Данашњи изглед здања потиче из 1912. кад је обновљен по пројекту Момчила Тапавице.

Вероватно најпознатији од свих двораца које у својој монографији помиње Душан Видосављевић јесте Фантаст, бечејски дворац породице Дунђерски. Подигнут је поред пута за Бачку Тополу 1923. године по угледу на дворце европских богаташа. Стога и јесте мешавина најразличитијих стилова. Поред дворца је велики базен. За тај базен везују се многе занимљиве приче. Власник је базен понекад пунио млеком како би се у њему купале припаднице лепшег пола из ове угледне породице. У велелепном парку подигнута је 1923. године и капела у којој је Богдан Дунђерски сахрањен. Иконостас у овој капели осликао је један од наших највећих сликара – Урош Предић.