Код старих Римљана имена су доживљавала различите промене. У време краљева и ране републике, састојала су се од два, а доцније од три и више делова. У почетку су постојали само лично име и име рода, а временом се појавио и надимак који је означавао грану рода или се тицао само датог лица.Узмимо, на пример, Публија Корнелија Сципиона Африканца Старијег, чувеног војсковођу и победника над Ханибалом у бици код Заме 202. године пре наше ере. У његовом случају Публије је лично име, Корнелије име рода, Сципион надимак који се тиче гране рода, Африканац је почасни надимак, а придев Старији да би се разликовао од Публија Корнелија Сципиона Емилијана Африканца Млађег. Или, пример чувеног беседника Марка Тулија Цицерона. Његово лично име је Марко, име рода Тулије, док је Цицерон надимак који, према грчком писцу Плутарху, долази од речи цицер што значи грашак јер је неки његов предак на врху носа имао малу брадавицу која је подсећала на зрно грашка и по томе је добио надимак.

У касноримском раздобљу древни начин прихватања имена по роду, на пример Елије или Флавије, одржао се још извесно време. Овај обичај критиковали су хришћански писци. Тако је Јован Хризостом (Златоусти), велики црквени отац и цариградски патријарх (398–404), саветовао хришћанима да својој деци не дају имена предака, него светаца. Једно истраживање показало је да, са изузетком неких делова Африке, имена родова нестају после 4. века.

У првим столећима постојања Византије превладавало је само лично име и требало је да протекне доста времена док се није прихватио обичај да се уз име стави и презиме. Припадници виших слојева византијског друштва од 8. века почињу да додају презимена, што говори и о настанку првих великашких породица, а сељаци тек од 10. или 11. века. Тако породичних имена нема у Теофановој хроници, извору који је нарочито важан за 7. и 8. век. Она су веома ретка и за печате у раздобљу од 8. до 10. столећа. Породица Мелисена помиње се средином 8. века, а неколико племићких родова, као што су на пример Склири и Дуке, у 9. столећу. Први византијски цар који је носио презиме био је Михаило И Рангабе (811–813). Према неким тумачењима, реч је о презимену словенског порекла које у преводу значи „силноруки”. Међутим, као типична појава, презимена се масовно јављају углавном тек после 1000. године.

Док су превладавала само лична имена, међу племством појединац се из мноштва где су сви имали слична имена издвајао захваљујући достојанству које је носио. Управо је титула била јасан и недвосмислен симбол друштвеног положаја. Било је уобичајено да у писаним документима достојанство стоји испред имена, иза кога долази и државни положај на коме се наведена личност налазила. Тако се у изворима може срести патрикије Лав или Лав, патрикије, стратег теме Анатолика (тј. намесник области Анатолик у Малој Азији). Готово никад се није догађало да се државни положај наведе испред достојанства неког великодостојника.

Они који нису могли да се подиче неком титулом, уз своје име најчешће су додавали одреднице које су се тицале породичних веза: Лав, Георгијев син, или Михаило, Константинов брат. Кад је лепши пол у питању, може се приметити својеврсна неравноправност: удате жене више нису имале своје име, већ се о њима говорило као о жени или удовици тог и тог. Неопходно је нагласити да је за сељаке и, уопште, ниже слојеве овакво породично одређивање појединца дуго било и једино које су имали на располагању. Тек ће појава надимака који су у корену имали називе заната унети промене у означавању личности незнатног порекла.

У време кад су се појавила, презимена су често настајала од назива области из које је неко потицао. Уколико у изворима прочитамо да је извесни Лав Родије у 10. веку купио радњу у Цариграду, треба да знамо да му је породица највероватније била пореклом са острва Родоса. Судија и историчар Михаило Аталијат који је живео у 11. веку, био је пореклом из приморског малоазијског града Аталије (данашње чувено турско летовалиште Анталија). Међутим, упоредо с порастом угледа и утицаја појединих племићких породица, њихови чланови су уз лично име све чешће додавали и породично, што је систем умногоме сличан данашњем. Подударност у развоју породичних имена у Византији и на западу занимљива је и стога што заправо показује „европску” особеност византијског друштва упркос источњачким утицајима.

Током времена у Византији је растао број племићких породица које су све више ступале у међусобне родбинске везе, стварајући тако савез најугледнијих родова. То је нарочито дошло до изражаја у време владавине династије Комнина (1081–1185) кад је око царског дома створен читав један породични клан. У сваком случају, у касновизантијско време презимена су све више добијала на значају.

Није била непозната ни појава „сложених” презимена која су се састојала од низа славних патронима. Владар епирске државе Теодор И Анђео (1215–1230) гордо се називао Теодор Анђео Дука Комнин. Подсетимо се да су Дуке били прва византијска династија (1059–1067, 1071–1078) која је имала презиме. Први из породице Палеолога, последње византијске династије (1259–1453), славодобитно су се потписивали као Дуке Комнини Анђели Палеолози, стављајући до знања да су били у родбинским везама са сва три претходна царска рода.

Важно је нагласити да наслеђивање породичних имена није било никад строго одређено, што значи да су деца могла да носе мајчино презиме, или презиме бабе по мајци. Ирина Дукена, кћерка цара Алексија I Комнина (1081–1118) и Ирине Дуке, носила је мајчино презиме. Јован Дука и Ирина Дукена, деца учене принцезе Ане Комнине, кћерке Алексија I, и државника и писца Нићифора Вријенија, носила су презиме Дука по баби по мајци, Ирини. Никола Кавасилас, писац и богослов 14. века, узео је презиме по мајци, сестри чувеног теолога Нила Кавасиласа који је био митрополит Солуна (1361–1363). Могло се догодити чак и то да су у појединим племићким родовима рођена браћа носила различита презимена. Тако је, као што смо поменули, један син Ане Комнине и Нићифора Вријенија био Јован Дука, док је његов старији брат био Алексије Комнин.

Породична имена припадника владајуће класе из 11. и 12. века могу се поделити у две групе, на представнике војног и цивилног племства. Презимена војног племства често вуку корен од релативно непознатих топонима – имена села или тврђава – у Малој Азији или Сирији (Вотанијати, Арвандини, Даласени, Докијани итд.), док се међу цивилним племством могу срести она која потичу од професија (Пантехни – мајстори за све), од назива појединих четврти у Цариграду (Акрополити, Макремволити, Влахернити), провинцијских градова (Хонијати, Кантакузини) или манастира (Мануилити).

У византијским изворима сачувани су подаци о неколико стотина презимена, а веома је занимљива њихова етимологија. Тако једна велика група презимена наглашава позитивне особине људи као што су Аин (онај који не пије вино), Калоит (добрих особина), Панарет (онај који је овладао свим врлинама) или Ириник (миран, тих), док нека означавају физичке људске особине или делове тела, а могу бити и подсмешљива као што су Згур (коврџав, кудрав, гргурав), Мурзуфл (онај који има накострешене и спојене обрве), Спанопул (безбради), Пигонит (подбрадак), Макрохир (дугорук), Мавропод (црноног), Стравороман (криви Роман) или Кондостефан (кратак, односно мали Стефан). Поједина презимена веома су подругљива: Стравомит (кривонос), Лалакон (брбљивац, галамџија, дрекавац), Каматир (онај који тешко или силно ради, теглећи во), Маврозом (црна чорба). Понека презимена, на пример Диоген, имају античке корене.

У Византији велики број презимена настао је од појединих занимања: Критопули (синови судија), Метрити (они који мере), Амбели (виноградари), Апотири (трговци сиром), Зонаре (онај који израђује појасеве), Кампанарији (они који изливају звона), Метакси (ткачи свиле), Керуларији (они који праве свеће, воскари), Палеолози (антиквари, трговци старинама).
У Византијском царству је избор личног имена увек имао велики значај. Име првог владара – Константин – било је веома често. Носило га је једанаест царева. Деветорица су носила име Михаило, осморица Јован, шесторица Лав, петорица Алексије, четворица Роман, четворица Андроник и тако даље. У рановизантијском раздобљу неки цареви су у време крунисања променили имена, као што је, на пример, Артемије који је постао цар Анастасије II (713–715). Необичан је и случај цара Зенона који је у два маха (474–475, 476–491) седео на византијском престолу. Он је био вођа племена Исавријанаца из Мале Азије, а на позив цара Лава И (457–474) који је желео да сузбије германски утицај у престоници, дошао је у Цариград, оженио се најстаријом царевом кћерком и дотадашње рогобатно име Тарасикодиса заменио грчким Зенон. На другој страни, имена Георгије и Димитрије нису била „владарска” и више су могла да се сретну у обичном народу, али и код угледних великодостојника и интелектуалаца (Георгије Манијакис, Георгије Акрополит, Георгије Пахимер, Димитрије Кидон, Димитрије Палеолог). У документима светогорског манастира Велике Лавре светог Атанасија за раздобље од 13. до 15. века, најчешћа имена била су Јован, Георгије и Димитрије. Родитељи су својој деци понекад бирали име и под утицајем необичних околности које су пратиле њихово рођење. Тако су се један трговац и његова жена, који су дуго били у браку али нису могли да добију децу, непрестано молили Леонтију Јерусалимском да им помогне. Напослетку су добили девојчицу коју су из захвалности а и како би тиме потврдили да је Леонтије заштитник њиховог детета, назвали Леонто. У време иконоборства, кад је осуђивано поштовање икона и светаца, многе племићке породице својим кћеркама давале су имена цвећа. У неким византијским породицама одређена лична имена била су веома често заступљена. Тако је код рода Кондостефана омиљено име било Стефан, у династији Комнина Алексије, док су међу мушким члановима породице Вурцис превладавали они који су носили име Михаило.

Није увек могуће повући линију између крштеног и породичног имена јер су се нека имена, како страна тако и домаћа, преобразила у породична (Рогер, Рогерије). У 4. веку стара имена још су била многобројна, па се међу најомиљенијим именима код оновременог историчара Амијана Марцелина помињу Клаудије, Флоренције, Север, Јулијан, Марцел, Маурус, Максим и Салустије. У то време само се једно име – Евсевије – могло сматрати хришћанским. Стање се променило до времена Прокопија из Цезареје, историчара 6. века, код кога су највише заступљена имена Јован, Теодор, Павле, Теодосије, Петар, Леонтије и Александар.