Већ трећу ноћ заредом, професор А. Пераграш сањао је исти сан.

Док безбрижно седи негде на неком прекрасном месту у природи, у сусрет му иде необична дама. Лето је. На први поглед, види се да је свечано обучена. Жена се креће полако, можда због тога што на ногама има некакве свилене папучице. И њена хаљина му у први мах изгледа чудно. Дуга је, од зеленог броката, скројена по моди из, рецимо, 16. века. Професор се иначе врло добро разуме у моду, тако да му убрзо постаје јасно да је реч о прекрасно обученој госпи. Али, осим складног стаса, не назире јој се лице, што би за коначни утисак, по његовом мишљењу – било пресудно. Јер, глава јој је прекривена црном марамом. Или је то вео? Приближавајући се, дама као да покушава нешто да му каже. Нешто врло важно. Као да је реч о животу или смрти. Међутим, из њених уста не допире никакав звук. Заклео би се да је тајанствена жена покушала нешто да изусти, али је ипак остала нема, а исти неми ужас обузима и њега – професор се буди у зноју и схвата да је то био сан.

Срећом, у свом је кревету. Накашљао се тек да би проверио да је с његовим гласним жицама све у реду. Цео дан био је под утиском тог сна. Следећег јутра схватио је како мора жустрије да се расани – преко пиџаме пребацио је омиљени пончо, скувао кафу, сео испред рачунара и покушао да размишља о нечем сасвим другачијем.

Шта ли има на нету?

Крио се од политичких збивања. Погледавши најпре временску прогнозу, одлучио је да сврати на адресу научнопопуларног магазина „Фокус”. Као муња пред очима му је севнуо наслов:

Жена? Зашто да не? А. Пераграш је веровао да зна много тога о вампирима. Још 1989. године он је у свом познатом истраживању о алама и бауцима изнео закључак да је Балкан временом постао право легло вампира. И не само то – у Србији вампире доживљавају као национално обележје. Зато је спустио наочаре за даљину и утонуо у блистави екран. Ту је између осталог писало и ово: „Током археолошких ископавања на острву Лазарето Нуово у венецијанској лагуни пронађен је гроб различит од осталих. Различит због посмртних остатака који су у њему нађени. Сахрањена особа била је женског пола и над њом је, извесно, извршен окрутан обред. Нешто што је личило на истеривање ђавола, тачније упокојавање вампира. Археолози предвођени Матеом Боринијем утврдили су да је тај страшни обред обављен у време једне од најпогубнијих епидемија куге која је харала већим делом Европе. Наиме, ловци на вампире били су задужени да их убијају не само зато што су ширили своју врсту, већ и зато што су били непосредни преносиоци куге! Јер, вампирима није било важно да ли је особа у чији ће врат зарити зубе заражена. Једини циљ био је да утоле своју неподношљиву глад. Због тога су били још опаснији него иначе.”

Значи, жена чије су посмртне остатке нашли у ископаном гробу била је можда вампир! Сисајући крв смртника вероватно се и сама заразила кугом, закључио је у себи А. Пераграш. Јасно, будући вампирка, она није умрла од ове болести. Наставила је да шири заразу. Није правила разлику између здравих и болесних становника Венеције. Можда јој је свака крв била једнако укусна? Увече би излазила из свог гроба да би се у њега вратила сита, пре него што би свануло. Извесно време професор А. Пераграш размишљао је о томе који су је знаци могли одати. Можда нешто најпростије: бледило, мршавост, коса која опада или одшкринута капија вечне куће...

Дакле, кад су посумњали да је тајанствена Венецијанка заправо вампирка, шта је преостало? Јасно, да јој забране да се даље храни. Следећи, језиви корак био је веома добро познат професору А. Пераграшу.

Током дана, док је госпа спавала у својој гробници, дошли су егзорцисти који су са собом носили само два предмета: циглу и камени чекић. Онда су уснулој вампирки свом силином гурнули циглу у уста, кидајући јој усне и разбијајући зубе и вилицу. Потом би чекићем снажно ударали по цигли како би се забила до душника као нека врста чепа. То је у Венецији био уобичајени обред упокојавања вампира за које се веровало да шире кугу. Глогов колац, овде омиљен, у то језиво време заразе нико није ни помињао. Јер, разбијене вилице и зуба, уништеног грла и једњака, вампир је био онеспособљен да се храни. Изгладнео, коначно је умирао. Да се више никада не пробуди. Четири века после овог догађаја, с гробља на острву Лазарето Нуово истина о томе како се излазило накрај с вампирима изашла је на видело.

У 17. веку у Европи су веровали да постоји тесна веза између вампира и куге, а посебно између епидемија куге и вампира које су називали нацхзехрер. Чини се да се тај вампир – нацхзехрер – први пут појавио у Пољској почетком 14. века, размишљао је професор А. Пераграш.

Уз те страшне заразе које су од 1300. до 1600. године у размацима од десет до петнаест година погађале Европу и преполовиле њено становништво, јављале су се и друге, такорећи библијске, несреће: удари леденог времена и несташице које су после тога уследиле. Број мртвих био је застрашујући – први талас куге однео је најмање двадесет пет милиона људи. На крају тог раздобља, између 1630. и 1631. године, само у Венецији, тој космополитској вароши, од заразе је умрло педесет хиљада људи. А пре тога у граду је било сто педесет хиљада становника. Свака трећа особа нестала је с лица земље. Чинило се да ништа не може да заустави срп црне смрти. И природно је што се тада родила мисао да је сва та несрећа заправо дело самог ђавола и његовог следбеника вампира.

Дивно је имати визу за путовања, пљеснуо је рукама професор. Није оклевао ни трен да, не питајући, из синовљевог тајног скровишта позајми новац за пут до Венеције. То је иначе била уштеђевина намењена снимању музичког компакт-диска.

„Узео сам ти паре. Ово ће бити права готска прича, изворнија од било које хеви-метал музичке творевине. Воли те твој татица”, написао је на цедуљи професор и кренуо према београдској железничкој станици. А кад је, изашавши с венецијанске железничке станице, поново угледао омиљену варош у измаглици, А. Пераграшу су сви болови (које је само до пре који час у возу осећао), сместа уминули. „Ко штеди, не зна шта пропушта, а ћеф никада није скуп!”, промрмљао је и кренуо да потражи гондолијера. Била је зима, па није било много туриста.

На североистоку венецијанског залива, око три километра далеко од града, налази се острвце Лазарето Нуово. Простире се на површини од девет хектара. То је једно од неколико ненасељених острва које путник ипак може да посети. Није насељено, али има људи. То су археолози. Острво Лазарето Нуово познато је по археолошким ископавањима. Ту се налази и седиште Археолошког клуба Италије, а једног дана на овом месту биће подигнут национални музеј археологије лагуне и града Венеције. Трагови о животу на острву Лазарето Нуово потичу још из бронзаног доба, а најстарији писани документи из 1015. године.

Археолози су открили многобројне тајне око грађевине Тезон Гранде која је ту подигнута почетком 16. века, а можда и раније. У то време Лазарето Нуово био је карантин за посаде и бродове који су у Венецију стизали из далеких земаља. Постојао је сасвим оправдани страх да би морнари могли донети кугу у Серенисиму. Људи су смештани у Тезон Гранде, док су калуђери помоћу етарских уља, листова и плодова рузмарина и боровница с товара уништавали бактерије, преносиоце заразе. Верује се да је за време велике епидемије куге која је погодила Венецију 1576. године, на острву Лазарето Нуово изгубило живот бар десет хиљада људи. Кад је стигао на острво, професор је на бенедиктинском манастирском гробљу угледао повећу групу људи. Очито да је у току био састанак археолошког клуба. А. Пераграш се због свог крупног стаса бар начас осетио надмоћним над сићушним италијанским колегама. Чиме ли су их мајке храниле кад су били мали, па су мали и остали, помислио је. Стога се с лакоћом пробио до ископане раке. Била је празна. Италијански археолози причали су сви у исто време. Морао је да прекине то блебетање. Обратио се скупу званично, попут оперског певача: „Према сачуваним сведочанствима, један од главних доказа да је покојник заправо вампир, била је очуваност самог тела”, почео је своје излагање А. Пераграш. „Али, најважнији доказ био је око уста сажвакан Вероникин убрус, вео који је стављан преко лица покојника. Овом ’ђавољем знаку’ средњовековни теолози посветили су бројна дела. Једно од најпознатијих је Дисертатио хисторици пхилосопхица де мастицатионе мортуорум (1679) Филипуса Рора, протестантског теолога. Према Рору, вампири су били склони да у гробу жваћу свој посмртни вео. Том приликом правили су буку, тачније звук сличан гроктању. Поједини теолози веровали су да заразе долазе управо због тог страшног чина – жвакања посмртног вела. Трећи доказ да је преминула и сахрањена особа вампир, био је надути трбух. Људи су сматрали да је трбух испуњен крвљу прождрљивог вампира. Одатле проистиче и природа лека против крвопије – требало га је извадити из гроба, скинути посмртни вео који је већ делом сажвакао, па га заменити земљом, каменом или циглом.”

„Господо”, накашљао се А. Пераграш, „као што рече господин Џонсон – сумња је врло често бескорисна патња. Не знам по чијем налогу, али гробари су у време заразе кугом у Венецији несумњиво отварали вечне куће покојника само три-четири месеца после сахране. У том стадијуму тело покојника, а посебно трбух, надима се од гасова насталих труљењем. Ето, само због тога су мислили како се вампир прејео. А помисао да нацхзехрер покушава да сажваће сопствени вео потиче такође од гасова који су излазили из тела умрлог кроз уста. Гасови би влажили тканину која би пропадала у уста и тако се трошила... То би, господо, укратко било објашњење за ваше сумње. Али, слободни сте да верујете у шта год хоћете. Не би било лоше да имате у виду народну изреку из мог краја – Нема већег зла од зле памети!”

„А одакле сте ви? Како све ово знате?”, зачуо се један женски глас из клуба археолога.

„Ето, понешто и ја знам”, рекао је професор А. Пераграш. Поцрвенео је и спустио поглед ка земљи.

„Реците бар одакле долазите!”

„Из Београда”, одговорио је професор.

„Из Београда-Београда?”, заједљивост у гласу младе научнице било је лако препознати. „И ви ми говорите о суровом понашању према вампирима! Ви, ви који...”

„Нисте ни свесни колико имате среће што ми се уопште не допадате”, промрмљао је професор и журно се упутио назад. Није одмах отишао на воз. Осећао је малаксалост и жеђ. Морао је да попије чашицу свог омиљеног црвеног напитка. „Хвала ти, Гаетано Кампари, на овом изуму од тајних шездесет састојака. И најжеднији вампир био би задовољан!” Десетак минута доцније професор је хитао ка станици.

Труцкајући се у возу поново је размишљао о свом недавном сну. Не, тајанствена госпа која му се јавила у сну није могла бити венецијанска вампирка. Додуше, на известан начин му је помогла да дође до решења загонетке о сажваканом покрову. Ипак, више је волео да је та девојка била наговештај нечег што ће се десити у будућности. Можда нека дама има заиста нешто судбоносно да му саопшти? Али је остала без текста