Староградска песма коју су многи свакако имали прилике да чују пева о несрећној љубави због које је и живот могуће изгубити. А симбол тог љубавног бола управо је мајушни, нежни плави цвет – споменак.

Осим песме о несрећној љубави, о споменку говоре и легенде које долазе с различитих страна света: једна приповеда о томе како је Господ стварао свет, односно – цвеће. Кад је око себе окупио све биљке, сваком цветку наденуо је име. Међутим, није приметио плави цветић јер га је прекрило лишће крупнијих биљака. Узалудно је плави цветак чекао да добије име... У тренутку кад је Господ одлазио, цветић је најзад сакупио храброст и узвикнуо:

– Господе, Господе! Како ћу се ја звати?...

Господ је погледао цветић који је процветао већ првих дана марта.

– Молим те да ме се сетиш – промрмљао је цвет. Онда се Господ насмешио и пружио руку према цветићу:

– Сам си изабрао своје име. Зваћеш се споменак.

Друга легенда приповеда о срећном и богатом краљевству. У њему је са својом старом мајком живела лепа девојка по имену Даина. Њихова бела кућица налазила се на крају житног поља, у сенци столетног дрвећа. И кућица и башта око ње биле су призор какав се само може замислити у бајци. Даина и њена мајка свакога дана узимале су воду с оближњег поточића. На поток су долазиле и жене које су живеле недалеко од дворца. Често би ту среле Даину која је у пролеће и лето покрај потока ткала на разбоју најлепше тканине за угледне даме у краљевству. Даина је била љупка и увек насмејана: имала је крупне тамне очи и носила је дугу плетеницу.

Једнога дана до девојке стиже глас да ће господар краљевства обићи и тај део свог поседа, те да ће том приликом проћи и крај њихове кућице. Било је јасно да за то треба посебно да се дотерају. Али, пошто су биле сиромашне, о раскошним хаљинама нису могле ни да размишљају. Тада је Даини мајка први пут показала једино породично богатство – дуго скривани привесак од сафира. У ствари, драги камен био је дар једног племенитог господина који је некада био заљубљен у Даинину мајку. Нажалост, он је напустио кад се девојчица родила. Одлазећи, оставио је сафир као успомену.

Имајући у виду своју несрећну љубав, Даинина мајка била је забринута за своју лепу кћерку. Само да и она не привуче принчеву пажњу а онда осети раздирућу бол љубавног растанка. Мислећи на то како је свачија судбина већ одређена, расплитала је кћерки косу и чешљала је. Помогла јој је да обуче скромну белу хаљину, а онда јој је око врата закопчала ланчић са сафиром. Драги камен дивно је светлуцао, па се чинило како се читав небески свод у њему огледа.

И заиста, владар напослетку стиже до краја житног поља и мале беле куће. Међутим, обузет својим мислима, он није приметио ни кућу, ни мајку, па чак ни девојку. За разлику од замишљеног краљевића, Даина је њега помно посматрала. Угледавши младог владара на коњу, девојка је осетила како је преплављују најлепша осећања. Заљубила се на први поглед! Зар је могуће да ће младић проћи тек тако поред ње и можда се више никада неће срести? Одлучила је да нешто хитно учини. С врата је стргла једину породичну драгоценост – сафир и бацила га према краљевићу. Али, лепи господар ни на то није обратио пажњу! Коњска копита прегазише сафир и он пуче распадајући се у хиљаде мајушних кристала плавичасте боје. Господар је мирно наставио галопом не погледавши ниједном тужну Даину.

Видевши шта се догодило и приметивши очај на девојчином лицу, шумска вила сажалила се над Даином због њеног изгубљеног привеска (али и изгубљене љубави) и кристалиће сафира брже-боље претворила у ситне плавичасте цветове. У цветове споменка.

Још једна легенда говори о томе како је споменак добио име. Радња ове приче дешава се у Аустрији, на обали Дунава. Уз обалу реке шетао је једног пролећног дана млади заљубљени пар. Једно другом заклињали су се на вечну љубав и верност. Маштали су о срећној будућности за коју су веровали да их чека. Нису ни слутили шта ће се догодити... Јер, управо у том часу, пажњу су им привукли мали пољски цветови који су расли уз саму обалу реке. Младић се сагнуо да девојци убере цвет, али изгубио је равнотежу и пао у воду. Пре него што га је водена струја заувек однела, успео је да довикне својој вољеној да га не заборави, да га сачува у успомени: „Vergiss mich nicht!” (Не заборави ме!) Од тада, прича каже, споменак није само знак љубавне верности. Он је симбол вечне љубави.