У породици Миланковић чува се турски јатаган, дар последњег мухафиза Али Риза-паше, команданта Београдске тврђаве 1867. године, чува и печат војводе Стевана Шупљикца, првог Србина који је одликован француским орденом Легије части, а чуван је и несачуван златни џепни сат с почетка 19. века, лични дар Наполеона Бонапарте. Већ и ова три насумице побројана предмета, сваки за себе, део су не само породичне него и наше националне историје.
Па какав је био и какав је уистину историјат грађанске породице Миланковић из Даља, коју је у својим успоменама приказао др Душан Миланковић обухвативши раздобље дуже од три века?

Почев од родоначелника Миланка, по коме је и стечено породично име, Миланковићи су се више бавили сточарством него земљорадњом и највише трговином крупном стоком. Затим, већ у трећој генерацији Миланкови потомци стекли су највише, универзитетско образовање. Изгледа да би се понајпре у тој чињеници и могао наслућивати одговор.Онај први Миланковић, Тодор (1769–1841) који је у Бечу стекао диплому правника, вратио се у завичај, у Даљ, да би као управитељ патријаршијског властелинства помагао своме народу.

Тодор је имао шесторицу синова од којих су петорица прионула на науке и на универзитете. Урош, Тома и Георгије определише се за правне науке. Тома је по завршетку школовања био „фишкал дијецезе пакрачке и главне пожешке вармеђе присајединитељ” и доцније поджупан у Славонској Пожеги. Георгије се находио као „славног доминијума у Даљу рентмајстор и адвокат”. Његов млађи брат Марко, монах и учени теолог, постао је епископски протосинђел, „члан чесне конзисторије” и професор Богословије у Сремским Карловцима. Умро је у чину архимандрита манастира Ораховице не дочекавши, што му је било намењено, да га хиротонишу за владику.

Најстарији Тодоров син Урош и најмлађи Димитрије заслужују посебан осврт.
Урош је по завршетку права стекао високо филозофско образовање. Своје филозофске расправе писао је и објављивао на немачком и на српском језику. Захваљујући њему, како је приметио др Миодраг Поповић, први пут су на српском језику изложени принципи дијалектике. Његов савременик песник Сима Милутиновић Сарајлија сматрао је да је дело Уроша Миланковића достојно „словенске филозофије”.

И најмлађи међу браћом, Димитрије, школовао се, иако не на универзитету него у војној академији. После завршене Терезијанске војне академије у Винер Нојштату пред њим се указивала изгледна официрска каријера у богатој Хабзбуршкој монархији, уређеној војсци и у једној од најкултурнијих држава Европе. Шта га је навело да све то напусти и да, као двадесеттрогодишњи официр, пребегне из Беча у Београд, може се само нагађати. Тај његов корак, који је проглашен дезертерством, његова породица морала је да пропрати јавним одрицањем „преко новина”.

А он? Најпре је у престоници вазалне кнежевине био писар у Управи града Београда. Али под патронатом Илије Гарашанина и поготово од доласка на престо кнеза Михаила напредовао је, корак по корак, све до положаја начелника Военог попечитељства, професора Војне академије и начелника Ђенералштаба. Према породичном предању помињу се и његове заслуге за развој оружарства у Крагујевцу, па и то да је у Србији увео војну музику.

Каријеру му није омео ни породични удес када је остао удовац. У другом браку ородио се с породицом Шупљикац и постао зет пуковника Јована, чији је рођени брат био српски војвода Стеван Шупљикац, исти онај витез коме је лично Наполеон Бонапарте указивао почасти за потврђено јунаштво.
На себи својствен начин Димитрије Миланковић био је личност која импонује. С много разлога. Он је умео да задобије поверење већ остарелог књаза Милоша онда када је важан државни посао успешно обављао између Београда, Беча и Брисела; умео да буде десна рука Илије Гарашанина у смутним и надеждним временима; да утеши бискупа Штросмајера жалосног што Хрвати немају своју историју; да буде пријатељ и кореспондент песника Симе Милутиновића Сарајлије док се налазио у Петрограду; да с последњим турским командантом Београдске тврђаве Али Риза-пашом пријатељује делећи истоветно истанчан музички укус; поштовали су га као команданта града Београда и ђенералштабног официра на коњу; као господственог Србина на ладовању у Ројчу (Рогашкој Слатини), затим као најомиљенијег рођака у загребачком дому „пресвијетлих” племића Мошинских; па да нарочито нагласимо: као мудрог саветодавца свог синовца Милутина Миланковића, што му овај никад није заборавио.

Међутим, изгледало је да Милутин није баш рођен под срећном звездом. Од најранијег детињства остао је сироче. С непуних осам година. Уместо са оцем Миланом, живео је са Змајевим стиховима на његовом споменику. Запамтио је ујака и поочима Васу Муачевића како га као добри дух прати и подржава све док није докторирао у Бечу. Можда је и Димитрија Миланковића, свога деда Миту, онолико заволео зато што је и сам, и на сличан начин, напустио Беч да би наставио живот и каријеру у Београду, добро знајући као Србин где му је место. Памтио и Дунав, као судбину, и свој Даљ, као неугаслу љубав, чувајући бар успомену на родитељски дом који је неумитно ишчезавао. Вратио му се најзад, последњом опоруком, да би почивао тамо где је највише волео и уз оне које је толико волео. Први Србин бечки доктор техничких наука, пројектант, градитељ и изумитељ, пионир у градитељству новим преднапрегнутим бетоном, коме је указана и таква част да обнови зграду Политехнике у Бечу у којој је студирао; затим математичар и астроном. Милутин Миланковић имао је кротку и мудру нарав лулаша. Страсну иначе као што је уобичајено имају они који на тај начин уживају дуван. Страсно је волео и музику. Обожавао оперу. И слава и научни успех. Али шта све то значи у дану кад се роди син? Милутин Миланковић као да је само чекао дан рођења свог јединца, и то зато да би му дао име Василије. Дао, дабоме, по своме ујаку из Осијека Васи Муачевићу захваљујући коме је и успео да постигне у животу све што је наумио и да се у науци, којој се посветио, вине високо, толико можда и тако наизглед као да је до звезда.

И да се још нешто не заборави. Радости у његовом родитељском дому највише је доприносила дечија граја његових двеју сестара – Милене, његове близнакиње, и Видосаве, као и четворице браће – Љубише, Владана, Војислава и Богдана. Тројицу браће је, нажалост, још у младићству однела онда неизлечива туберкулоза. Остао му је само најмлађи Богдан (1885–1966).

Богдан Миланковић је на свој начин био особена и занимљива личност. Иако је у Бечу окончао студије докторатом из романистике, у енциклопедијама уз његово име пише да је био и музиколог и градитељ виолина. Изгледа да су његове разнородне и вишеструке даровитости и определиле његов животни пут. Био је професор у музичким школама у Сарајеву, у ком је живео, био и један од оснивача Сарајевске филхармоније, музички критичар и аутор књига о музици. Осим тога дугогодишњи управник Земаљског музеја у Сарајеву и дописни члан Српске академије наука и уметности у Београду.

Имао је две кћери. Убавка Миланковић-Јањић (1922–1995) посветила се балетској игри и кореографији, па је у Сарајеву основала и прву балетску школу. Старија кћер Јелисавета Миланковић-Илић (1917–2003) била је један од најбољих познавалаца грађанске баштине породице Миланковић и најбољи приповедач о њиховој даљској постојбини.

Стефани, Милутинова праунука, последњи нараштај с презименом Миланковић.

Иако му живот није био песма, очигледно да је музика, на свој изазован и чудесно привлачан начин, била изразито културно обележје дипломатске каријере Јована Миланковића.
Јованов син др Душан Миланковић (1914–2006), завршивши правне науке на Београдском универзитету и одбранивши докторску дисертацију из области међународног саобраћаја и васионског права, између два рата и непосредно после Другог светског рата био је у дипломатској служби да би се доцније окренуо својој ужој, правној струци.

Уман, али изразито скроман, он је на концу својих сећања у књизи под насловом „Моји Миланковићи из Даља” приложио и краћу биографију. Негде при крају сасвим је кратко навео да „има две кћери и два унука”. А могао је навести, али није, да је млађа кћер Вера композитор и професор на Музичкој академији у Београду. Старија кћер Марија, која живи у Великој Британији, професор је информатике на Универзитету Мидлсекс у северном Лондону. Удата је за Мајкла Аткинсона, пројектанта информатичких система који се користе како на берзама злата тако све до депоа петролеја. Марија и Мајкл имају двојицу синова: Хенрија-Душана-Едварда, који је лекар специјалиста ортопед, и Џорџа-Јована-Милутина, који је адвокат. Млађи Џорџ-Јован-Милутин ожењен је Београђанком Јеленом Предић, доктором биохемије.

Још би се штошта могло додати о потомцима Миланковићевих из Даља који су данас и у Аустралији, и у западној Европи и другде по свету.