Иако је био један од живих споменика САД, није се устручавао да, већ сед и времешан, узме гитару или бенџо, заврне рукаве на кошуљи, седне на степенице усред неког града, међу хиљадама непознатих лица, и младалачки запева:

„Сви су волели Чик Лоример у нашем граду,
Надалеко и нашироко волели су је сви...”

Сви су волели и Карла Сандберга. Певао је своје стихове на трговима и у парковима, у школама и телевизијским студијима, у касарнама и робијашницама. Некад би његове песме биле црначки сетне, некад до суза болне, затим момачки враголасте или каубојски разуздане, али увек мудре и непосредне, увек утешне и свима разумљиве. Те песме „кроз које тече река праведности”, као и његов лако препознатљив лик, знали су милиони сасвим обичних, па и полуписмених људи од Чикага до Њу Орлеанса, од Њујорка до Лос Анђелеса. У његове једноставне и јединствене стихове без иједне неразумљиве речи, уткана је огољена истина битисања, што није било по укусу неким књижевним критичарима који су подругљиво писали да апстракцију, наводно неопходну за свако право песништво, Карл Сандберг не би препознао ни кад би је срео на улици. Тврдили су да он само фотографише живот, а то није поезија. Не узбуђујући се много на ове и овакве примедбе, песник је мирно одговарао: „Кад хоћу да пишем о диму и челику – онда пишем о диму и челику!”

У том диму и челику огромног града, његовој буци и смогу, али и на ветрометини прерије или морске обале, живи и бори се, пева, пати и умире Сандбергов човек, најчешће безимен и тако сличан мноштву других диљем Америке. Обликован његовим наоко непесничким језиком, он добија чврсте и моћне облике, због чега Сандберга пореде са славним вајаром Огистом Роденом. Сматрају га првим америчким песником 20. века, на чијем је почетку Сандбергов Чикаго био литерарна престоница света. Тада у њему стварају, поред осталих, и такви великани као Шервуд Андерсон и Теодор Драјзер. Али, ускоро долази до такозване књижевне ренесансе Чикага. За њу је најзаслужнији управо Карл Сандберг који без устручавања поручује: „Не могу вам рећи ништа вредно сазнања, сем онога што и сами знате!” Његов живот и дело поручују сасвим другачије.

„Од шесте године имао сам манију да цртам облике ствари. До педесете сам начинио безброј цртежа, али ништа од онога што сам радио до седамдесете не заслужује пажњу. Тек сад, кад ми је седамдесет трећа, знам нешто мало о правим обличјима природе, животиња, биљака, дрвећа, риба и буба. Према томе, до осамдесете ћу још узнапредовати; у деведесетој ћу ући у многе тајне; у стотој ћу сигурно бити способан за права чуда; у сто десетој, што год будем нацртао, макар то била само тачка или цртица, биће живо. Молим оне који буду поживели колико и ја да виде хоћу ли одржати реч. Написах ово у седамдесет трећој години, ја... старац луд за цртањем.”

Ово Сандберг духовито бележи 1950. године кад је тај некадашњи дечак из Илиноиса, са само седам разреда основне школе, увелико почасни доктор најчувенијих универзитета не само у САД и једна од најомиљенијих и најпоштованијих личности свог доба.

Мада није имао ни кап америчке крви, Сандберг је по многоме оличење истинског Американца. И његов животопис, односно улазак у књижевност, текао је по устаљеном америчком рецепту, путем којим су ишли и Џек Лондон, Ернест Хемингвеј, Френсис Скот Фицџералд, касније Хенри Милер и Чарлс Буковски...
Сандбергови родитељи, Аугуст и Клара, били су досељеници из Шведске. (Одатле Сандбергов тако северњачки изглед.) У њиховој скромној брвнари с три невелике просторије, на периферији градића Гејлсберга, рођен је 6. јануара 1878. године, као друго од седморо деце, будући песник, историчар и романописац. Аугуст Сандберг био је ковач: Карл ће за сав живот понети у себи сећање на громогласну лупњаву с његовог наковња, на ту врелину и гар, варнице и очев обилан зној. Већ ти рани утисци о мукотрпном физичком раду и жилавој борби да би се преживело, уз опоро лично искуство, умногоме ће да обележе готово све што ће касније да преточи у стихове.

Чарли, како га зову у породици, иде у школу само до осмог разреда, до тринаесте године. Рођен у маленој кући, великој породици и огромном, суровом и ни по чему поетском свету, својеглав и одважан, он одједном напушта школовање и почиње да ради разне послове, напорне и за много јача леђа и мишице: вуче од куће до куће колица млека, црнчи по цео дан на грађевини, ломи и продаје лед... Уз очев пример и искуство, сад и сам спознаје живот, навике и језик радника. Ојачао и огрубео много пре својих ушушканих вршњака, знатижељан и не без лирског трептаја у души, ослушкујући нестрпљиво пустоловни зов дивљине и даљине, ускаче у воз и отискује се на дуге и сасвим неизвесне скитње. Јер, шта је његов неугледни Гејлсберг према америчким преријама и шумама, језерима и градовима? А прва станица на тим путовањима без возног реда и одређеног циља је, наравно, 250 километара удаљен Чикаго.

Даноноћно је један дечак у својој провинцијској, сивој забити сањарио о њему, Чикагу, као о обећавајућем чуду где је живот издашно обасјан зрацима сасвим другачијим него његов тако једнолични Гејлсберг. И најзад, ево тог шеснаестогодишњака како широм отворених очију, узбуђен до суза, гледа умртвљене боје запањујућег мегаполиса на обали језера Мичиген и ослушкује његову непрестану буку. Краткотрајно дивљење убрзо замењује разочарање, а затим дотад сасвим непознат страх. Наравно, тај младић у излизаној одећи, изгубљен у заглушујућој џунгли велеграда, сигурно није могао ни последњом од својих узбурканих мисли да наслути да ће управо њега једног дана назвати „песником Чикага”. Упознаће касније он тај град до најмањег капилара његовог застрашујућег организма, дивиће му се до краја живота, али ће увек да зазире од његовог хучног, збуњујућег хаоса на који се, у ствари, никад неће ни навићи.

Тутње и јуре возови непрегледним пространствима Америке, и њиховим теретним вагонима, заједно с пробисветима и пустоловима, трагачима за златом, срећом или пуним стомаком, разне боје коже и разних ћуди и језика, путоваће без икаквог пртљага следећих неколико година и млади Карл Сандберг. Као скитница која преживљава од скромне и с муком зарађене наднице, он ће да прокрстари, неретко пешице или коњском запрегом, прерије, шуме и градове Мисурија, Ајове, Небраске, Канзаса, Колорада... Иако често без иједног долара у џепу, ипак је сваког дана био све богатији: од белих староседелаца и досељеника, од црнаца и Индијанаца, научио је безброј народних песама и пословица, упознао природу и људе, дух и дах тадашње Америке. То искуство и знање било би немерљиво благо и за много старијег човека, а камоли за овог двадесетогодишњака који у лето 1898. године одлази као добровољац у шпанско-амерички рат за Кубу и Порторико. Шпанија губи ова два острва, а Сандберг добија маларију од силних убода комараца, и то је његова једина ратна успомена. Из тих мочвара Порторика, у затишјима између битака, огласиће се новинар Карл Сандберг.

„Кад ми је било шест година, чим су моји прсти открили како се уобличавају слова, решио сам да будем књижевник”, сећао се он. „ Кад ми је било десет година, шкрабао сам писма на таблицама, на папиру, на кутијама и зидовима, и пожелео да постанем фирмописац. У двадесетој сам био амерички војник у Порторику и писао репортаже које су објављиване у локалним листовима у мом завичају.”

Вративши се коначно кући, свестан да му је поред обимног животног искуства неопходно и право образовање, уписује Ломбард колеџ у Гејлсбергу. На његову срећу и за добробит књижевности, ту упознаје Филипа Грина Рајта (1861–1934), хуманисту, професора математике и економије с дипломом Харварда, једног од најобразованијих и најсвестранијих људи тог времена. У ствари, ближе је истини ако се каже да је професор Рајт, и сам песник и зналац књижевности, упознао Сандберга, упознао у сваком смислу те речи: он је у том одважном момку први наслутио истинског песника. Несебично га подржава све до оног дана 1899. године кад Сандберг нагло одлучује да похађа чувену војну академију Вест Поинт: сан о слави војсковође надмашује онај дечачки да се посвети писању. Ипак, он ће да добије одликовања сасвим другачија од војних. Али, није Сандберг једини песник који је крочио у ову познату установу, основану још 1802. године 80 километара северно од Њујорка, чији је мото „Дужност, част, домовина!”. Седам деценија пре њега, 1829. године, такође по својој жељи, у Вест Поинт долази шеснаестогодишњи Едгар Алан По. Срећом по песништво и вероватно не значајним губитком за војску, ту се ни један ни други нису задржали дуго. Е. А. По се у свему показао као сјајан питомац, сем у поштовању првог правила из наведеног гесла – дужност. Отпуштен је после неколико месеци „због неукротиве нарави”. Питомац Карл Сандберг је тако цењену униформу носио још краће. Његови другови из класе били су касније познати генерали америчке војске Јулисес Симпсон Грант Трећи и Даглас Макартур. С њима се Карл дружио свега петнаестак дана, колико је и био на путу да оствари сан о великом војсковођи. Наиме, изврсно је урадио писмене саставе, као и задатке из географије и историје, али је слабим оценама из математике и граматике за собом заувек затворио тешку капију Вест Поинта.

Опет је само обичан цивил, бурне прошлости и неизвесне будућности. Такав се враћа у родни Гејлсберг. А ту га благонаклоно сачекује мудри професор Рајт који је непогрешиво предосећао да је замисао о некој војној каријери само пролазна занесеност седамнаест година млађег пријатеља. Под његовом брижном пажњом Сандберг пише по свему сасвим нове стихове. И не само то: Филип Рајт у свом подруму својеручно слаже и штампа 1904. године књигу „У безбрижном заносу”, прву Сандбергову збирку песама. На исти начин објављени су и стихови „Ружина тужбалица” и есеји „Сваштарије”. Међутим, он није само песник.

Горко искуство о мучном и занемареном животу радника, понесено из породице и стечено сопственим жуљевима, није могло да остави равнодушним личност какав је тих бурних година Карл Сандберг. Осећа да милионима потлачених који, радећи даноноћно, тек преживљавају не може помоћи само својим стиховима, да се борби за радничка права мора посветити целим бићем. Зато организује Социјалдемократску странку у Висконсину, држава Милвоки, и ускоро постаје истински трибун: опет путује широм Америке, држи надахнуте и смеле говоре, пише жестоке памфлете. У тој борби за достојан и поштован живот радника, овај стасити социјалдемократа заувек осваја срце Лилијен Стејчен, политичке истомишљенице и најбоље студенткиње Чикашког универзитета, „жене с милион имена”. Једно од њих је Паула, како се зове и чувена Сандбергова љубавна песма. Од 1908. године, кад су се венчали, остају нераздвојни следећих шест деценија. Њихов брак улепшале су Хелга, Џенет и Маргарет, три кћерке које су као девојчице надахнуле Сандберга да напише познате песме и приче за децу.

Од 1912. године живи у Чикагу и ради као новинар угледног листа „Чикаго дејли њуз”, поштујући неписано редакцијско правило да „прави репортер мора да крши сва правила”. Он тако и поступа: уочавајући свакодневно огромне социјалне разлике, стаје одважно и као новинар и као песник на страну угрожених што му међу бројном радничком сиротињом доноси велику популарност. Знамените „Песме о Чикагу”, објављене 1916. године, у јеку Првог светског рата, потврђују да се појавио по свему необичан и сасвим нов песник. Непосредан и духовит, час неодољиво детињаст, час оштроуман као стари индијански поглавица, он с гитаром у рукама пева своје стихове од града до града, и постаје у то време истинска естрадна звезда. Иако обасут разним почастима, он никада не заборавља зној и сузе угњетених, њихове обичне, људске жеље, љубави и наде. Томе је подредио и своју свима приступачну и разумљиву поезију, поставши за многе узор и као човек и као песник. Али, и Сандберг је имао свог јунака. То је Абрахам Линколн.

О Линколну је написано много књига и пре него што је то учинио Карл Сандберг. Ипак, требало је да прође пуних седам деценија да би се појавило јединствено, по многим мишљењима још непревазиђено дело о овом великану америчке и светске историје: на седамдесетогодишњицу Линколнове смрти, 1926. године, Сандберг Американцима дарује „Године у прерији”, биографију Абрахама Линколна од чак шест томова. Наравно, величина и снага овог Сандберговог исцрпног остварења сигурно није само у његовој обимности. У свом претераном дивљењу према Линколну, нараштаји његових обожавалаца су, како се то често дешава, удаљили свог идола и од људи и од стварности. И као да је стари, добри Линколн чекао да се појави тако проницљив писац какав је Карл Сандберг који ће његову изузетну личност вратити Америци онакву каква је уистину и била: човечна, праведна и једноставна. Скинут Сандберговим пером с дотад недосежног Олимпа, ослобођен сваке недоумице и тајанствености, Линколн је крочио међу грађане своје уједињене и слободне земље свакоме близак и доступан.

Подсећања ради, Абрахам Линколн (1809–1865) био је један од оснивача и вођа Републиканске странке и шеснаести председник САД. Цело човечанство га памти и поштује као упорног борца за укидање ропства и давања политичких права америчким црнцима. Године 1860. побеђује на председничким изборима, што изазива побуну робовласничких држава Југа. Долази до грађанског рата, од 1861. до 1865. године. У време најжешћих битака, Линколн успева да 1. јануара 1863. године донесе Закон о укидању ропства. Следеће, 1864. године, поново је изабран за председника. Годину дана касније рат је окончан, највише Линколновом заслугом. Поражени Југ није могао да се помири с таквом Линколновом политиком и успесима – убијен је у атентату 15. априла 1865. године. Он је први председник САД који је живот завршио на овај начин.

Потпуно предан феномену Линколнове личности, њеном огромном значају и значењу, Сандберг уочи Другог светског рата, 1939. године, објављује још четири тома биографије под насловом „Ратне године”. Поглавље о председниковој смрти песник је, према сведочењу његових пријатеља, дословно одболовао. Убеђен да је убиство Линколна ужасна трагедија за целу нацију, Сандберг не скрива сопствени бол и лични губитак: „Кад је Линколн умро, и за мене су се погасиле све светлости. Наишле су сузе. Нисам знао да човек има толико суза.”

А велики углед и непролазна слава Карла Сандберга као да почињу после свих ових дела. Омиљен, мудар и свима приступачан, он је у правом смислу песник свог народа чија се реч пажљиво слуша, наводи, препричава. Америка му не остаје дужна и чак три пута му додељује чувену Пулицерову награду: 1919. године за поезију, а 1940. и 1951. године за историју. У време велике економске кризе тридесетих година 20. века, Сандберг је опет целим бићем уз раднике. До 1928. године живи у Чикагу, затим у Харберту, у Мичигену, а од 1945. године у Флат Року, Северна Каролина, на великом имању које је данас у саставу Националног парка. И док је он ту у миру и тишини писао, његова супруга Лилијен гајила је расне козе. Увек зрачећи ведрином, сачуваће свежину свог несвакидашњег духа до позних година, кад песмама и свирком забавља и себе и целу Америку.

Сандбергова дела излазе на разним језицима широм света. Драгослав Андрић, наш познати преводилац, објављује их још педесетих година прошлог века. Његови преводи су и стихови уз овај текст.

„Читавог живота сам напорно учио да читам, гледам, слушам и пишем. У шездесет петој почео сам да пишем свој први роман, и током тих пет година још сам путовао, још истраживао. Надам се да ће, док тако настављам да пишем, бити још заиста живих реченица, с глаголима који подрхтавају, са именицама што измамљују боје и одјеке. Ако се Бог смилује да поживим до осамдесет девете, као Хокусај, могао бих да парафразирам, опраштајући се од земаљских призора: ’Да ми је Бог дао да поживим још пет година, постао бих писац’.”

Сандберг записује ове мисли седамнаест година пре смрти: умро је 22. јула 1967. у осамдесет деветој години. Песников пепео је, по његовој жељи, похрањен у дворишту родне куће, а десет година касније и његове супруге Лилијен. Колеџ у Гејлсбергу, који данас има 33.000 становника, носи његово име, као и многе школе и установе широм САД. Кућа у којој је рођен је музеј и ту се у априлу сваке године одржавају Сандбергови дани, кад се окупљају песници и историчари. Посебан програм је за децу: Сандберг их је веома волео и поштовао. Зато, кад неко од њих наслони уво на заобљену гранитну стену с његовим именом, учини му се да чује шапат праћен звуцима гитаре, бенџа или харфе: „Нек траје љубав, нек љубав траје; нека све заклетве и деца и људи буду чисти као испрани камен под водопадом на сунцу''.