Трагајући за причом која ће представљати основу његовог следећег филма, сликар, писац и филмски редитељ Живојин Павловић (1933–1998) обратио се средином шездесетих година прошлог века двојици младих сценариста – Гордану Михићу и Љубиши Козомари. Занимљиво је да је Павловић, као веома плодотворан и награђиван писац, једанаест од укупно тринаест својих самостално режираних дугометражних филмова снимио према туђим књижевним предлошцима без обзира на то да ли је реч о романима, приповеткама или наменски написаним сценаријима. Михић и Козомара предали су му текст који је носио назив „Буђење пацова”. Главни јунак био је управо по Павловићевом укусу – усамљеник и човек који би могао да се опише као рођени губитник. Његово окружење чинио је живописни полусвет с београдских улица. Ипак, чинило му се да је све то премало, да нешто недостаје да би се прича развила до краја. Због тога је позајмио део заплета из приповетке „Незнанка” Момчила Миланкова, као и презиме главног јунака – Бамберг.
Лик Велимира Бамберга, званог Пацолино, тумачио је Слободан Цица Перовић, тада један од најбољих глумаца у Југославији. Тужно-збуњеног израза лица и благо погурен, као да се увек некоме извињава, био је савршен избор за ту улогу.
Прича о кројачу кравата
Без сталног посла, Бамберг живи с тешко болесном сестром Добрилом (Снежана Лукић) у малом, оскудно намештеном стану. Брине се о њој и пружа јој наду у лепше дане причама о одласку на море. Нешто новца успева да заради шијући кравате, али то је недовољно за њих двоје, посебно зато што га извесни Лале (Северин Бијелић), ситни преварант и шверцер, уцењује јер зна да је својевремено био на Голом отоку. Уплашен Лалетовим претњама, Бамберг се упушта у трговину порнографским сликама и оружјем. Од блиског пријатеља Милорада (Мића Томић), за кога се испоставља да је хомосексуалац, узима унапред нешто новца за снимке. Пацолинов живот је пример потпуне узалудности и једину радост причињава му одлазак на пробе аматерског певачког хора који је, како тврди, основао његов деда хаџи Милутин Бамберг. Тада се у стан преко пута досељава лепа незнанка (Душица Жегарац) и он се истог тренутка заљубљује у њу. Суноврат се тада чини неизбежним...
Филм „Буђење пацова” био је спреман за приказивање у јануару 1967. године, али одједном се код продуцента јавио страх да је општи тон сувише песимистички, те да их можда очекује жестоки одговор јавности. Јасно, та јавност била је политичка јавност. Живот је требало приказати као неку врсту несметаног корачања у светлу будућност. Осим тога, не треба заборавити ни да је „Буђење пацова” потписивао редитељ уз чије је име још била везана једина судска забрана филмског дела, као ни да је дискретно, али довољно јасно дотакнута и забрањена тема Информбироа.
Занимљиво је да је недоумицу разрешио селектор Берлинског фестивала који се неколико месеци касније обрео у Београду. Филм је увршћен у програм, у званичну конкуренцију, и прилично неочекивано добио Сребрног медведа, највишу награду за режију. Иако је неколико дана током трајања фестивала боравио у Берлину, Павловић није дочекао званично проглашење победника. Вест да је награђен прочитао је у „Политици”, док се одмарао у свом омиљеном месту, Вратарници: „Била је то најкраћа вест о овом међународном успеху југословенске кинематографије. Филм ’Буђење пацова’ добио је Сребрног медведа за режију. И то је било све. Ни ко је редитељ. Ни како је филм примљен. Ни ко га је произвео”, изјавио је после више година Живојин Павловић.
Скривена порука
Као безмало сваки филм, и филм „Буђење пацова” садржи неку скривену поруку или посвету коју не примећује баш сваки гледалац. Хичкок је био познат по томе. У сваком случају, после сцене која објашњава због чега фотограф Лале (Северин Бијелић) уцењује Бамберга, главни јунак с периферије креће бициклом ка граду. Престиже га камион који камера прати у швенку надесно и зауставља се на лику Пере Удбе (Љубомир Ћипранић). На крају филма ће се испоставити да Пера Удба уходи Лалета и Бамберга. У поменутој сцени, кад се камера најзад заустави, пажљиви посматрач приметиће да Пера Удба наизглед незаинтересовано чита – „Политикин Забавник”!
То је онај стари „Забавник” у две боје, штампан на новинској хартији у формату „Политике”. Будући члан тајне полиције (Управа државне безбедности), Пера Удба мора да зна све о свакоме. Али, то није разлог што он чита „Забавник”. Изгледа да је лист који красе највеће врлине послужио у филму као савршена камуфлажа негативцу, поменутом Пери Удби. У сваком случају, ова скривена сцена и данас је драгоцено упозорење.
Ето, то је кратка повест о једнако кратком појављивању „Политикиног Забавника” на великом платну пре 42 године. И то у једном од најпознатијих филмова Живојина Павловића, можда и најзначајнијег редитеља црног таласа, важног поглавља наше кинематографије.
