Именица црква не означава само зграду у којој се врше верски обреди, већ и људе који јој припадају – како свештенство, црквену власт и црквени ред, тако и заједницу верника. Осим тога, под црквом се подразумевају и одговарајући послови тих људи, рецимо црквена служба. Када стоји уз придеве грчка и/ли римска, именица црква означава „православље” односно „католичанство”. Занимљиво је да само у првом, конкретном значењу црква има синониме (делимичне, као што то обично бива), на пример храм, богомоља, џамија, синагога, базилика, катедрала... док је у осталим, пренесеним значењима, ова именица практично једина, незамењива у српском језику. Црква је главна реч српског језика за појам „кућа божија” која означава првенствено „хришћанску богомољу (православну, католичку...)”. Општији, неутрални назив је храм, стара словенска реч која се данас користи првенствено за паганска и многобожачка светилишта (античка, будистичка, шинтоистичка и друга).
Црква је у старосрпском забележена још у 12. веку у даровници којом Стефан Немања поклања имања манастиру Хиландару: о црЬкв(а)хЬ пешти се. Нешто касније, ова именица се јавља и у другим облицима, такође женског рода цр(ь)ков (од 13. до 15. века) и цркви (од 14. до 16. века). Рано су посведочене и основне изведенице: деминутиви црквица и црковца (од 13. века), а затим и придеви црковни и црквени (од 13. односно 14. века). Они пак имају своје изведенице, први на пример црковник (од 13. века) „човек цркве” (тако у Студеничком типику св. Саве стоји: Црковником да дајет се свEште ради по 2 златици), од истог придева касније и истозначно црковњак, од Вуковог времена и црковина „црквено добро”. Од другог придева изведена је именица црквењак (посведочена од 16. века) „послужитељ у цркви”, чији положај одражава народна пословица: Поп заповеди ђаку, а ђак црквењаку. Према том занимању, настало је презиме Црквењаков, док је презиме Црквенац настало према пореклу одређене породице из истоименог места (на пример село код Ћуприје и код Борка, брдо код Књажевца и тако даље).
Наспрам ране изведенице основне именице црквиште (од 14. века) „место где је била црква”, нешто је каснијег датума црквина (од 17. века) као аугментатив или пејоратив, али и „место где је била црква, зидине цркве”, па онда и „врста траве (која расте на таквим местима), дренак”. Свега неколико векова стара је и изведеница црквари „људи што иду по црквама или манастирима о великим годовима”: У Србији дођу црквари из даљнијех села на конак уочи празника, а из оближњијех дођу у јутру, па ту буду до послије подне..., како то бележи Вук Караџић, док у једном Милићевићевом опису славских обичаја стоји: на много места свештеник и црквари иду за крстоношама лагано на коњма; отуд и Црквари као име селу у Славонији код Ђакова. У Бачкој се, с једном колоквијалном нотом, чује и цркварош „онај ко често иде у цркву”. Веома су бројни топоними, било са основном речи, било с неком од њених изведеница: Б(иј)елацрква на више места, Пет цркава у Мађарској, иначе Печуј, Четрдесет цркава место код Врања, Црквено поље код Кључа, Црквено село код Карловца и код Огулина, Црквењак село код Сарајева, близу Крешева, Црковац село код Вараждина... Има их и вишезначних као Црковница место код Злетове (још од 14. века), село код Ниша, али и река у Црној Гори, чак и „врста крушке” у Хрватској. Пошто су током наше бурне прошлости цркве неретко бивале рушене и напуштане, настала је потреба да се нагласи да је нека црква активна. То се каже црква поје или црква служи, што илуструју примери из народне песме: И нек поје црква Росалија... Та црква и сад стоји у доњему граду, али не служи него Турци у њој држе барут. Обичај је био да се црква зове према свецу коме је посвећена: Петрову цркву под Пазаром ... Код бијеле Госпођине (то јест Богородичине) цркве ... или чак самим именом дотичног свеца: СЬзда ... свету богородицу на Топлици... у Призрену цркву свету Петку... већ то била света црква Софија... пред бијелом Врачевима црквом итд, како се среће у народној песми и код старијих писаца.
 |
Хиландар - Главна Црква ваведења пресвете Богородице познатија као Милутинова црква |
Природно је да свака вера и језик народа који је њен изворни носилац, има неки свој, посебан назив за зграду у којој се врше обреди и окупљају верници. У европским језицима, чији су говорници претежно хришћани (односно јудео-хришћани), различити називи за цркву своде се на свега неколико предложака. А они су практично сви пореклом из грчког, будући да је то језик преко кога је, пре него преко латинског, хришћанство продирало и учврстило се у Европи (сетимо се само да интернационална реч библија на грчком значи „књиге” – подразумева се „свете књиге”).
Ако пратимо само облике речи, видећемо да од поменутог грчког kyriake потиче већина назива за цркву у словенским и германским језицима (на пример немачко Kirche, холандско kerk , норвешко kirke , енглеско church ). Друга грчка реч за цркву, (ekklesia) дословно: „сазив, скупштина тј. место окупљања”, осим што је до дан-данас опстала у новогрчком, преко познолатинског ec(c)lesia дала је називе за цркву у већини романских језика: у италијанском chiesa , у француском eglise , шпанском iglesia итд. Из грчког језика потиче и назив за јеврејску цркву, синагога (од грчког (synagoge) дословно: „збор, зборница”), као и називи за неке (према облику или функцији) посебне врсте цркава, базилика (преко латинског basilica од грчког [basilike (stoa)] „краљевска (палата)” па отуд, због њеног нарочитог облика, „црква са издигнутим средишњим бродом”, катедрала „столна (црква), првенствено католичка” преко латинског cathedralis, од грчког (као катедра „уздигнута столица и слично”).
