До појаве Дарвина свет је био непроменљив и тачно програмиран. То је значило да све врсте на Земљи постоје у истом облику још од стварања света. Творац га је направио по одређеном обрасцу: на врху је Бог, затим следе анђели, човек и тако редом. Остали живи свет поређан је по одређеној лествици. Викторијанци су веровали да је Бог одредио овакав природни поредак где у статичној равнотежи свако биће има своје место. Али, да исто важи и за људско друштво – зато је богаташ у замку, а сиромах напољу. Бог је створио и једне и друге и предодредио им место с кога не могу нити смеју да се померају.

Године 1859, као гром из ведра неба појавила се Дарвинова теорија еволуције путем природног одабира. Она је потпуно пореметила замисао о утврђеном природном поретку. Дарвинов свет био је сасвим другачији – у живахним, непрекидним променама, у такмичењу јединки и борби за опстанак. Све се стално помера, окружење се мења, врсте се прилагођавају. Али, ова у бити биолошка теорија попримила је свеопшти значај. Постала је и остала и политичко питање, уздрмала темеље вере.

Брзо су је пригрлили разни мислиоци јер је могла да оправда њихово виђење друштва. И како то обично бива, из дарвинизма је узето само оно што им одговара. Борба за опстанак оправдавала је борбу средње класе да преузме власт од племства. Нови капитал изазвао је на двобој стари, а најспособнији су избили на врх. На челу средње класе нашао се Томас Хаксли, залажући се да слободна конкуренција постане пресудно правило, као што је у природи где влада закон „зуба и канџи”. Наравно, дарвинизам се није допао владајућој класи јер је угрожавао њен привилегован положај у друштву. Али, убрзо су и привилегије средње класе доведене у питање – још револуционарнијим тумачењем еволуције. Радничка класа хтела је да сруши цео друштвени систем и да се сви слободно пењу друштвеном лествицом. Еволуција је била начин како да се отараси и Бога и његовог утврђеног државног уређења.

Ипак, победила је средња класа. Прихваћено је Хакслијево тумачење дарвинизма. Међутим, кад је освојила власт, средња класа је „повукла кочницу”. Крај за промене. Дарвинизам је био погодан да заустави прохтеве радника, а Хаксли је био прави човек да и то уради. Тврдио је да складно друштво не може да постоји због конкуренције и да ће због тога увек бити много гладних уста. Сиромаштво је оправдано законитостима природне еволуције. Тако је богаташ остао у свом замку, а сиромах напољу. По дарвинизму, богаташ је најбољи, најспособнији. Чак је и Дарвин веровао у то. Само, ово ново друштвено устројство направљено је природним одабиром који је заузео место Бога и урадио исто. Племићки, божански поредак уништила је теорија која је устоличила нови, онај који је наметнула средња класа. Буржоазији је природни одабир био милији од еволуције, јер она је та која се попела на врх и желела је да то место задржи.

Енглези славе двеста година од рођења Чарсла Дарвина (1809 - 1882)

Само десетак година после појаве Дарвиновог порекла врста излазе прве књиге које доказују зашто су људи из поднебља с умереном климом надмоћнији од других. Мислиоци попут Херберта Спенсера залажу се за сирови тржишни капитализам. Природа у којој влада закон „зуба и канџи” служи као оправдање. Богати индустријалци прихватају „социјалдарвинизам”, по коме је опстанак најспособнијих научна основа за стварање снажнијег друштва. За најспособније Дарвин сматра Енглезе, Англосаксонце, богате, духовно надмоћне. Као да је описивао самог себе. Његов рођак Френсис Галтон први је предложио да наука оде и корак даље од оправдавања сиромаштва. Требало би да нађе начине како да се открије ко ће бити неуспешан и помогне природи да се такве јединке одстране. У „Наследној генијалности” Галтон тврди да само значајни људи рађају значајне људе. То је поткрепио Дарвиновим природним одабирањем. Из тога израста цео покрет у Енглеској, САД, Немачкој – еугеника. Суштина замисли еугенике је да цео људски род има користи од селективног развоја. Исто гледиште довело је до одабира крава које дају више млека. Галтон је ишао по затворима и фотографисао „очигледно заостале људе” и покушавао да открије физичке одлике које ће помоћи да се овакви људи лакше уоче како би се спречило њихово размножавање.

Данас нисмо свесни колико је еугеника била распрострањена међу интелектуалцима средње класе у Европи и Северној Америци. Владало је уверење да крем средње класе треба да ствара више јединки сличних себи, а да се смањи размножавање „глупих радника”. Еугеника је постала научно прихваћен, угледан међународни покрет. Један од њених гласноговорника био је и Хакслијев унук Џулијан.

„Како закони наслеђивања утичу на људску врсту? Еугеника има одговор. Еугеника примењује познате законе наслеђивања, спречава дегенерацију и побољшава квалитет расе. Ови људи који вежбају у дворишту једне установе пате од душевних болести. Ако их обучите, могу да науче да обављају једноставне задатке. Али, и за њих и за заједницу било би много боље да се нису ни родили. Ако желимо да одржимо расу на високом духовном и физичком нивоу, требало би да се венчавају само здрави људи и да имају довољно деце да продуже врсту.”

Због социјалдарвиниста с краја 19. и почетка 20. века, а пре свега због Хитлера, еугеника је лоше прошла. Постала је ружна реч чије је само помињање плашило људе. Изгледало је да је ген нешто о чему причају само фашисти. После социјалдарвиниста, еугеничара и Хитлера, повезивање еволуције и понашања људи било је строго забрањено. Дарвинизам се повукао на универзитете и у музеје.

„Али, ако прихватате дарвинизам, поменућете и гене. Не кажем да тај страх није био оправдан, али је одложио развој људске генетике за целу генерацију ”, каже Ричард Докинс, истакнути биолог с Оксфорда.

Дарвин је уверио свет да еволуција не само да је могућа, већ и да је неизбежна. Ако прође довољно времена, природно одабирање прилагодиће се променама у окружењу и доћи ће до промене врсте. Али, у новије време Елдриџ је наишао на изненађујући образац међу фосилима. Трилобити се нису мењали милионима година иако се окружење значајно променило. Било је то запањујуће откриће – еволуција није неизбежна, неминовна с протоком времена. Заправо, од промена много је чешћа стабилност, јер осим трилобита и многе друге врсте нису се мењале стотинама година. Генерације разних врста опиру се еволутивним променама, док њихову стабилност нагло не наруши нарасли талас еволуције. Тај, до тада непознати, образац еволуције Елдриџ је назвао „нагли поремећај равнотеже”. Био је то наговештај да је у игри много више од простог дарвинизма. Палеонтолози су знали за стабилност врста и недостатак прелазних облика у фосилним остацима, али тај податак је занемарен јер се није уклапао у Дарвинову теорију. Кад су 1977. године Елдриџ и Гулд објавили да се еволуција не своди на Дарвина, правоверни еволуционисти оптужили су их за јерес и њихова теорија је одбачена.

Први рад о наглом поремећају равнотеже објављен је 1973. године и у њему се само наводи да се фосилни остаци не мењају стално и постепено. Ако сте убеђени дарвиниста и очекујете непрестану промену облика фосила од претка до претка, разочараћете се јер тога у фосилним остацима нема. Поставило се питање да ли је то што постоје рупе у фосилним остацима нешто значајно за еволуцију. Елдриџ и Гулд доказали су да јесте. Изненадне промене, одвојене дугим раздобљима с малим променама, свакако постоје у неким низовима фосилних остатака. По теорији скоковите еволуције, еволуција једне врсте у другу не може да се објасни само дејством природног одабирања на нивоу гена већ и међудејством врста на нивоу екосистема. Нагли поремећаји равнотеже неког екосистема су тренуци у којима нагомилани притисак долази до врхунца. На крају екосистем више не може да издржи и пуца. Онда се све врло брзо мења, као што падају поређане домине. Јер, изумирање неколико врста утиче и на врсте које су се њима храниле. Ако не нађу други извор хране и оне ће изумрети. Неке врсте брзо изумиру, за неколико десетина хиљада година, што је у поређењу с раздобљима стабилности од неколико милиона година само тренутак.

На помолу је и револуција у генетском схватању људске личности. Генетичари све више одбацују поједностављене замисли. У основи смо себични, а појединци који раде у корист групе никада неће проћи тако добро као они који раде само за властито добро. Дарвинизам је објаснио сву себичност коју видимо око себе. Али, појавила се тешкоћа – како научно објаснити човечно понашање и жртвовање појединаца? По наивном тумачењу дарвинизма, циљ сваке јединке је да обезбеди свој опстанак и репродукцију. Животиње пре свега раде на сопственом размножавању. Ипак, из угла генетике, реч је заправо о опстанку гена. Опстанак гена је нешто више од размножавања јединке, јер гени опстају и у нашим сродницима. Тако се родила замисао о „себичном гену”. Појединци не улажу само у властиту децу, већ и у рођаке: сестре, браћу. Све с којима деле гене. Себични гени су разлог зашто нам је стало до наших рођака. Генетски успех је сопствена репродукција, плус репродукција рођака, каже Ричард Докинс, поборник ове теорије. За разлику од мрава који су колективна бића, код сисара је важан појединац и његови блиски рођаци. Насупрот мравима, наше понашање није предодређено, а човек има слободну вољу. Понашање људи није обликовано само окружењем. Зашто онда сарађујемо с другим, непознатим појединцима ако смо по природи себични? Изгледа да је та сарадња ипак некако записана у нашим генима – начин како да се одржи сарадња међу егоистима, чак и ако сви раде за сопствену корист. У ствари, изгледа да међусобно сарађујемо јер смо свесни да би несарадња донела много лошије последице. Да ли ће дубље упознавање људске природе помоћи да изградимо боље друштво?

Дарвин је своју теорију изнео у време кад се држава није мешала у пословање привреде. Ултрадарвинизам се враћа у моду осамдесетих година 20. века, с Маргарет Тачер и Роналдом Реганом. То је време појачаног такмичења појединаца и оштрије борбе за опстанак. Десетак година касније веровало се да постоје гени за интелигенцију, насилништво, хомосексуализам, чак и за сиромаштво. Рађају се нове науке. Социобиологија и еволутивна психологија трагају за универзалним у човеку. Данас се боље схвата и теорија о наглом поремећају равнотеже. Еволуција мора да се посматра у ширем оквиру јер није ограничена на генетски код врсте, већ обухвата и однос врсте према остатку окружења. Врсте не еволуирају саме, у изолацији, већ једне поред других, утичући међусобно. Ради се о коеволуцији, процесу који је у основи новог схватања еволуције. Данас се суочавамо са опасношћу, нарочито кад се ради о природном окружењу. Њу бисмо лакше могли да решимо када бисмо сагледали себе као биће које припада овој планети као и све остале биолошке врсте. Да би планета могла да се опорави, морамо да се променимо или да – нестанемо.

„Дарвинов булдог” – Томас Хаксли, енглески биолог и публициста, био је главни бранилац еволуције. Иако је „Порекло врста” био бестселер (у конкуренцији и с делима Чарлса Дикенса, Џона Стјуарта Мила и других), године које су уследиле биле су за Дарвина не само најбоље већ и најгоре. Хакслијева подршка добро му је дошла. Неустрашиво је улазио у полемике с противницима дарвинизма, а најпознатија је она с оксфордским бискупом Вилберфорсом који је написао: „Ако је неко спреман да своје порекло изведе преко мајмуна као свог деде, да ли ће бити вољан да га прихвати и с бабине стране?” Хаксли му је одговорио да би радије прихватио да води порекло од мајмуна него од бискупа.

Шта Дарвин није знао

Одакле долазе нове особине?

Без појаве нових особина у генетском резервоару не би било ни природног одабирања, јер не би имало шта да се одабере. Еволуција би престала. Међутим, тек је у 20. веку постало јасно да нове особине потичу од мутација.
А шта изазива мутације? Најпре се мислило да су зрачење и хемијске супстанце њихов најважнији узрок. Данас се зна да највише мутација настаје због грешака приликом копирања ДНК. Озрачивање ће такође изазвати мутације, али ће оне бити кратког века јер ће толико оштетити ћелију да ће бити брзо уклоњене.
За преостале мутације природно одабирање није цела прича. Учесталост мутација може да расте и опада, чистом срећом, и да се гени преносе на следећу генерацију посредством случаја (енг. генетиц дрифт). Иако ови гени нису најбољи, ипак могу да се уграде.
Остало је питање да ли постоје и такозване адаптивне мутације – мутације које су резултат „свесног” одабирања организма како би могао да преживи. Наиме, у једном огледу је показано да су се из соја бактерија које нису могле да прерађују млечни шећер лактозу (једини извор хране), после извесног времена појавиле јединке које су то могле (као да су знале шта треба да раде). Поједини стручњаци сматрају да су адаптивне мутације могуће, ако се прихвати квантна природа токова у ДНК. Такозвана квантна еволуција била би последица мутација које се одигравају после колапса суперпозиције стања у облик који је „најбољи” за ћелију.

Како се наслеђују особине?
Природно одабирање је процес који издваја најповољније црте које се онда преносе с родитеља на потомство. Познат као наслеђе, то је поступак којим свако живо биће наслеђује особине својих родитеља. Дарвин је веома мало знао како се то одиграва. Он је замишљао да различити делови организма стварају „гемуле” које преносе особине на следећу генерацију. Дарвин је погрешио јер није познавао генетику – што није чудно јер је нико није боље упознао све до почетка 20. века.
Данас знамо да се особине преносе „честицама” генетских података, генима, а да су подаци смештени у ДНК. Гени су упутства која чине свакога оним што јесте.

Како је настао човек?

Човек с Јаве откривен 1891. године.

Кад је Дарвин први пут објавио своју теорију еволуције, већина људи је веровала да је Бог створио човека по сопственом лику. Дарвин је био свестан тога и последица које ће изазвати његова теорија. Тим пре што тада није било много фосилних остатака који би могли да потврде теорију да потичемо од једне врсте мајмуна. Додуше, остаци неандерталца откривени су пре објављивања његове теорије 1859. године, али је тек с открићем човека с Јаве, 1891. године, почела да се назире нова прича о човековој прошлости. Данас постоје фосилни остаци стари пет и шест милиона година. Техника одређивања старости помоћу радиоактивног угљеника и напредак генетике омогућили су научницима да тачно утврде кад су се, зашто и како одиграле неке промене прилагођавања. Али, има више чињеница које су и данас непознате. На пример, не постоје чврсти фосилни остаци који би објаснили како се и зашто човек усправио на две ноге.

Како је настало око?
Каква је сврха полуразвијеног ока? То је крунско питање креациониста или било кога ко не верује у постепен ток промена, у еволуцију. (Друга страна има слично питање: ко је створио Творца?) Око је свакако загонетка. Оно је меко, па је тешко очекивати да се нађу фосилни остаци. За разлику од других органа, изгледа да има само једну улогу. Сложеност ока наводи на питање како је могло да настане путем природног одабирања. Дарвин није имао одговор. Касније су биолози у животињском свету открили мноштво органа за вид различите сложености – од једноставних делова осетљивих само на светлост, до сложених, сличних нашем. Генетика је у међувремену открила гене који могу да искључе вид. Сматра се да је око рибе могло да се развије после 40.000 генерација (отприлике, за исто толико година).