Некада давно била једна телевизијска емисија за децу. Разумљиво, у почетку у црно-белој техници. Емисија је била толико дивна да су деца која су је гледала постајала не само паметнија него и радозналија, заправо расположена за тражење неочекиваних и необичних одговора на обична питања.

У ствари, то није била само једна емисија, него читава серија од тридесет четири емисије. Први пут приказана је у другој половини прошлог века, 1963. године, а звала се „На слово, на слово”.

Успомена ова траје
на хартији кад се пише
ал’ у срцу кад остане,
тада траје много више.

Ове стихове написао је Душко Радовић (1922–1984), писац који не само што је умео најлепше да пише о Београду, Београђанима, мушкарцима и женама, плакању, учењу и много чему другом – он је био задивљујући дечји писац с којим се није лако мерити. Јер, управо је Душко Радовић написао текстове за телевизијске емисије „На слово, на слово”.

Да ли је знао да ће „На слово, на слово” остати у срцима деце и тако трајати много дуже? Свакако дуже од телевизијске траке која је потом избрисана или изгубљена, да би 1975. године, срећом, серија поново била снимљена према старом сценарију.

Постојало је више разлога због чега је серија „На слово, на слово” остала у срцима деце као непроцењива драгоценост. Духовити, занимљиви и необични дијалози (какви су се после тога ретко могли чути на нашој телевизији), заправо повод да се деци објасне не само слова, већ огромна моћ језика. Сценографија, савршена глума и... музика. Та музика била је тако лепа, како за децу тако и за одрасле, модерна (често зачињена чаробним прахом пратећих „анђеоских” гласова), да су они који су је слушали могли да развију истанчани смисао за уметност, гласнију и моћнију од речи.

Знајте добро, деца оних девојчица и дечака који су пре четрдесетак година певали уз серију „На слово, на слово”, нису данас поклоници турбо фолка и не увијају се и не завијају својим гласићима подражавајући фолк-божанства. Та некадашња деца неће их научити таквим „вештинама”. Јер, кад би се тих шездесетих пред дечјим гледалиштем појавио савршени певач и неодољиви музикални шармер Властимир Ђуза Стојиљковић, деца су с правом очекивала нешто врхунско. То се и остваривало:

Ко је написао ту чудесну музику? Чија је то рука писала ноте које ће се претворити у мелодије које је немогуће заборавити, које остају као успомена на најпресудније раздобље у животу – као својеврсни лајтмотив детињства? Његово име је Миодраг Илић Бели (1921–1971). Уколико за Душка Радовића важи да га је као дечјег писца тешко превазићи, онда се то исто може рећи за композитора Белог. Он је био заиста необична уметничка личност, о чему ће посведочити и ова кратка прича.

У заоставштини Душка Радовића остало је забележено како су аутори емисије – серију је режирала Вера Белогрлић – замислили да ће она изгледати и у слици и у музици: „Хтели смо да у ’Словима’ буде много музике, лаке, певљиве, пријатне. Телевизија нам је нудила једног композитора, а ми смо се, на нашу велику срећу, борили и изборили за другог – Миодрага Илића Белог. То је, ако могу да кажем, било судбоносно за ’Слова’. Бели је знао и завршио све музике, и озбиљне и неозбиљне, па ипак му је, као великом детету, било веома блиско оно што су хтела да причају и певају ’Слова’. Његова сентименталност била је здрава и ведра и било је природно да се она изражава најједноставније. Тако су ’Слова’ пропевала из једног радосног срца које је нажалост стало.” Композитор Миодраг Илић рођен је у Младеновцу 1921. године, у породици лекара. У Београду је завршио средњу музичку школу, али је уписао најпре права. Биле су то поратне године. Родитељи Зора и Драгољуб вероватно су очекивали од сина јединца да дипломира на „озбиљном” факултету, да се бави нечим што ће му пружити пристојан живот. Послушао их је, тачније, удовољио им је. Међутим, судбина је вребала негде између шест жица: наиме, Бели је одлично свирао гитару. И не само гитару. Био је мултиинструменталиста. Свирао је у саставу „Златна петорка” чији су чланови били и Илија Генић, Спаса Милутиновић, Боривоје Симић. Кад је завршио Правни факултет у Београду, запослио се у Радио Београду. Студије композиције у класи Станојла Рајичића завршио је 1960. године. Између осталог, написао је Концерт за кларинет и оркестар (овенчан „Христићевом наградом”), Балканску импресију за виолину и клавир, балет „Смрт Милоша Обилића”, музику за филмове „Јутро”, „Подне”, „Није лако бити мали”, „Силом отац”, „Бубашинтер”, као и за дечје серије „На слово, на слово” и „Хиљаду зашто”. Поред писања музике за позориште и филм, Бели је у одређеном тренутку исказао и љубав и склоност према музици за децу. Да ли зато што је и сам био дете, како је тврдио Душко Радовић, или зато што је имао два сина: Александра и Драгољуба? Раних шездесетих Миодрагов син Драгољуб-Драган, тада дечак, наступио је на фестивалу у Велењу где је певао песму свог оца „Драган и пчела”. Аутор текста био је Миодрагов пријатељ Душко Радовић.

Кад је почело снимање серије „На слово, на слово”, живот се и Миодрагу Илићу Белом и Душку Радовићу веома променио. Ваљало је поштовати захтеве снимања, а пре свега рокове: сваке недеље, осим сценарија, Душко Радовић требало је да напише шест или седам сонгова. Будући да је стално трагао за савршеном реченицом и савршеним стихом, Душку то није било лако. Миодрагови синови Сања и Драган често су ноћу слушали оца како свира. Компоновао је музику на Душкове текстове. Јер, песме су морале да буду спремне до јутра. Деца су то схватала као нешто најприродније, као део породичне приче: човек који има децу, треба да пише за децу! Међутим, дешавало се да Душко Радовић некада није успевао ни до касно увече да заврши писање сонгова. Стихови су стизали у цик зоре, кад се писац будио.

„Текстови ће те чекати испод прага. Ти их ујутру узми и компонуј!”, рекао би Белом. То је постало нека врста обичаја. Бели је устајао у седам и прва ствар коју би потражио био је лист хартије протурен испод улазних врата. Настајале су незаборавне песме „Све је пошло наопачке”, „Песма уз музичку лествицу и гитару”, „Јануарске звезде беле”, „Песма о одјеку”, „Иза седмог брда”, „Календар”... Једном приликом његов син Драган први се пробудио. Узео је хартију коју је угледао крај врата, направио авион и бацио га кроз прозор! Чим су се родитељи пробудили, схватили су да на уобичајеном месту нема песама. Сазнавши шта се догодило, потрчали су у двориште да траже „летеће” Душкове стихове. Нашли су их.

Према мишљењу композиторовог сина Драгана, најбитнија особина његовог оца, кад је реч о музици за децу, била је способност да препозна мелодијску линију која, једноставно речено, милује дечје уши. Можда му је то тако лако полазило за руком јер је често своје синове успављивао својом музиком. Било како било, Миодраг Илић Бели сарађивао је са одличним, већ уходаним музичарима, спремним да изведу сваку његову замисао. Обавезни инструменти били су клавир, гитара, контрабас, бубњеви, виолина, усна хармоника... као и три „анђеоска вокала”. Без обзира на то да ли је песма била ча-ча-ча или танго. Иако Душко Радовић није много говорио, па се није могло наслутити шта заправо мисли, песник и композитор савршено су сарађивали. На захтев редитељке Вере Белогрлић, померале су се границе између музике и говора, певаног и изговореног, чинећи оно што ће тек касније бити примењено у многим познатим светским серијама за децу, као што су „Улица Сезам” или „Мапет шоу”.

Величанствена сарадња писца и композитора не би можда била тако јасно уочљива да није било изванредних певача глумаца, тумача њихове музике и текста. Поред поменутог Ђузе Стојиљковића, ту је био и благородни водитељ емисије Мића Татић (са својим алтер-егом, лутком Аћимом), Лола Новаковић, Љубиша Бачић, Павле Минчић, Предраг Лаковић, Мића Томић, Милутин Бутковић као Остоја... Изговарајући речи које почињу искључиво на слово о, некима се могло учинити да и Остоја пева. („Осмотрите! Остоја окачио округло огледало. Очаравајуће Остојино огледало! Одлично огледало!”) И тако, кроз те неочекиване обрте у смислу, у дијалозима што терају на размишљање, у милозвучју, емисије „На слово, на слово” ушле су у историју наше телевизије. У историју наших сећања. Прва верзија серије приказане 1963. и 1964. године заувек је изгубљена. Снимљена је још једном: овога пута Мића и Аћим нису носили црно-беле пепито сакое, већ кариране – у боји. Они који су имали срећу да гледају ову серију, свакако се сећају глумца Миће Татића који уз одјавну шпицу пева једну од најлепших успаванки наше дечје музике:

Миодраг Илић Бели умро је млад, 1971. године. Као што често бива кад говоримо о великим ствараоцима, остаје утеха да су за њим остала његова дела – музика која не застарева. Можда би је требало чешће пуштати онима који су сада деца. Да би те песме упамтили, па једнога дана и они својим потомцима певали песме из серије „На слово, на слово”. И тако, наизглед лако, ствара се музичка баштина