Музика никад није била толико тражена као последњих неколико година. Један од разлога је што сад човек с лакоћом долази до композиције коју жели. Ово је доба савремене технологије – некадашње мукотрпно трагање за одређеним песмама данас се обавља као од шале. Рецимо, откако је 2001. године рачунарско предузеће „Епл” поставило Интернет сајт „иТunes”, корисницима је до сада испунило пет милијарди музичких жеља. Кад се у септембру прошле године појавио и други музички сајт „МySpace music”, за само неколико дана с њега је скинуто милијарду песама и композиција.

Предност ових сајтова је што корисници имају могућност да се упознају и с недовољно познатим уметницима за које утврде да стварају музику која им баш прија. „Last.fm”, још један Интернет сајт намењен нотама, упустио се у испитивање музичког укуса људи који га посећују. Добијени су неочекивани резултати. Особе које, рецимо, воле музику рок састава „АC/DC” радо слушају и музику великог Бетовена. Каква веза може да буде између аустралијског бенда и немачког композитора?

Композитори су вековима настојали да створе музику која ће допрети до што већег броја слушалаца. Зато чуди што научници тек однедавно настоје да открију на који начин су чувени композитори успевали да „обуздају ноте” и да створе бесмртна дела која остављају неизбрисив траг у људском мозгу. Кад се зна да су археолози открили инструменте које су користили још неандерталци пре најмање педесет хиљада година, који је онда разлог да се толико чекало с изучавањем непресушног извора задовољства које пружа музика?

– За психологе се проучавање осећања које производи музика очигледно није чинило као нешто вредно труда – објашњава Норман Кук, професор на Универзитету Кансаи у јапанском граду Осаки. Кук се иначе сматра једним од зачетника науке о утицају музике на људе. Професор Кук тврди да је уврежено мишљење научника да човек не наслеђује љубав према нотама него је стиче, оно што је такође многе психологе одбило да се позабаве темом која наизглед не крије никакве тајне. Насупрот тим ставовима, нова грана психологије баца сасвим ново светло и на добром је путу да докаже на који начин, на оном најприземнијем нивоу, музика утиче на мозак човека. Заједно с професором Такефуми Хајашијем, сарадником са истог универзитета, Норман Кук посветио се изучавању једног од најуочљивијих примера: зашто дурска лествица другачије утиче на човека од молске? Композитори су још у време ренесансе добро знали да ноте у дурској лествици изазивају радост и поспешују добро расположење, док се оне у молској поистовећују са сетом и осећањем туге. Свако ће бити раздраган уз песму „Зар не би било дивно?” групе „Бич бојс”, а замишљен кад слуша „Yesterday” састава „Битлс”, написану молском лествицом.

Кад се спроводе испитивања, чак се и трогодишњој деци уз дурску лествицу одмах појави осмех на лицу, док ће им расположење спласнути уз молску. Како објашњава професор Кук, то што људи различито прихватају другачије врсте музике може да се доведе у везу с начином на који наш мозак тумачи одређене звуке из свакодневног живота. На пример, кад неко жели да покаже да влада ситуацијом, спустиће глас, док ће га подићи ако је изнервиран или љут. Питања се такође изговарају узлазним тоном, сличним као кад човек жели да покаже љубазност или да се оправда. Човек сигуран у себе обратиће се мирним и сталоженим гласом, спуштеним тоном.

Људи очигледно од памтивека имају изграђен став према другим особама и свету око себе. Да и музика није нешто што нам је на сличан начин свима блиско? Врло вероватно, показују истраживања која покушавају да нађу одговор на питање зашто различите врсте музике побуђују другачије центре у мозгу човека.

Роберт Заторе, професор на Универзитету Мекгил у Квебеку, покушава да одговори на то питање. Окупио је добровољце којима се, док слушају различиту врсту композиција, снима мозак.

– Највише нас је изненадило што пријатна музика побуђује у мозгу центре настале веома давно, док се човек још развијао. Зато не чуди што су ти центри слични онима који постоје рецимо у мозгу пацова и неких других сродника с еволутивне лествице. Ти делови мозга повезани су с биолошким потребама попут хране или љубавног чина. Шекспир је заиста био у праву кад је написао стих да је музика храна љубави.

Истраживања докторке Џојс Чен са Универзитета Оксфорд такође су везана за музику. Она настоји да открије зашто музика пуна ритма непогрешиво делује на људе. –

Уколико пацијенту који се отежано креће пустимо веома ритмичну музику, рецимо марш, приметили смо да ће знатно лакше да хода – каже докторка Чен.

Џојс Чен вршила је испитивања са сарадницима из монтреалске Међународне лабораторије за проучавање мозга, музике и звука. Резултате су објавили прошле године. Као што је могло и да се претпостави, ритам побуђује мождане центре повезане са слухом. Међутим, то није све: ако човек слуша „живу” музику, сместа ће му се, чак и кад мирује, у мозгу „пробудити” центри повезани с кретањем.

– То би значило да у мозгу човека још од рођења постоји веза између моторичког и слушног средишта – каже Џојс Чен. – Зато не чуди што, чим чујемо музику пуну ритма, почињемо да тапкамо ногама, лупкамо прстима по столу, њишемо се на столици. Џојс Чен сматра да треба размишљати како живом музиком може да се помогне људима који имају тешкоћа с кретањем.

Научници верују да ће даља истраживања донети нова, драгоцена открића. Можда ће у будућности наука о музици наћи начина да рачунарски створи дела која ће бити намењена сваком појединцу. Музика која ће лечити и душу и тело.