Многи читаоци „Забавника” знају за такозвану Константинову даровницу (Донатио Цонстантини), чувени фалсификат настао у Риму у 8. веку којим је папска курија столећима махала као доказом да је Константин I Велики (324–337) тобоже признао папи Силвестру I (314–335) царско достојанство, пуну власт у верским и обредним пословима и препустио као суверене Рим, Италију и све западне земље. Италијански хуманиста и папски секретар Лоренцо Вала разобличио је овај фалсификат 1440. године. Међутим, постоји још кривотворених докумената који су настали у разна времена и из различитих побуда. Један од постојећих фалсификата који се може срести и у излозима појединих наших књижара, јесте „Велесова (или Влес) књига” и она има веома занимљиву повест.

Прича која следи у себи има понешто од узбудљивости детективских романа и акционих филмова: она се дешава на три континента, Европи, Америци и Аустралији, њој не недостају ни преамбициозни научници спремни на све, ни фалсификовани прастари документи, ни носталгични емигранти који су остали негде на пола пута између завичаја – који су напустили и у који више не могу да се врате – и новог окружења на које се преспоро навикавају.

Године 1919, у време „постоктобарског” расула у Русији, пуковник беле армије А. Ф. Изенбек нашао је у разореној велепоседничкој кући Задонских недалеко од Великог Бурлука, код Харкова, брезове дашчице на којима су била исписана загонетна слова. Схватио је да је реч о нечем веома драгоценом, пажљиво их је спаковао у торбу и више се од њих није одвајао. После напуштања отаџбине и необичног путешествија по неким европским земљама, настанио се у Бриселу, где је 1925. године упознао извесног Јурија П. Мирољубова, главног јунака ове приче. Ј. П. Мирољубов је по образовању био инжењер хемије – молим читаоце да не забораве ову подробност! – али, будући да је био „широка руска душа”, писао је и стихове и прозу. Међутим, опсесивна тема били су му вера Старих Словена и руско народно предање, о чему сведоче његова сабрана дела постхумно издата у Минхену.

Инжењер Мирољубов поверио се пуковнику Изенбеку и изнео му замисао да жели да напише некакву поему историјске садржине, али му је недостајао изворни материјал. Царски официр му је руком показао на торбу која је лежала у углу и рекао да ће ту наћи оно што му је потребно. Тако се Мирољубов упознао с фамозним дашчицама и у току следећих петнаест година наводно их је марљиво преписивао и тумачио. Неповерљиви Изенбек није дозвољавао инжењеру хемије да дашчице износи већ је морао да их ишчитава у његовом присуству или закључан у атељеу. Официр Изенбек је умро 1941. године и даља судбина брезових дашчица остала је потпуно неизвесна. Према неким изворима, однео их је Гестапо који је упао у пуковников стан. Како било, од тада дашчице више нико није видео.

После дванаест година, у новембру 1953, у часопису „Жар-птица” који су издавали руски емигранти у Сан Франциску, најављује се величанствена историјска сензација: читаоцима се предочава да ће ускоро моћи више да сазнају о некаквим древним и до тог тренутка непознатим дашчицама које сведоче о најстаријој руској историји. Најављују се и фотографски снимци дашчица које из Белгије треба да пошаље Ј. П. Мирољубов, као и превод загонетног текста на савремени књижевни руски језик. Аутор превода требало би да буде познати етимолог Александар А. Кур. Иза овог псеудонима скривао се руски генерал емигрант А. Куренко.

У следећем броју часописа „Жар-птица” (јануар 1954) објављено је само писмо Ј. Мирољубова који наглашава да није могао да направи фотостате с дашчица већ само снимке који су му се загубили у архиви. Фотостати су, подсетимо се, фотографске копије неког рукописа или документа у природној величини. Обећао је да ће их послати уколико их нађе и додао да о аутентичности дашчица не може да просуђује. У следећих неколико година није се појавио целовит текст већ поједини одломци и у јануару 1955. само један фотоснимак – десет редова с дашчице број 16. Касније ће се испоставити да је тај снимак једини који сведочи о брезовим дашчицама с тајанственим писмом. Часопис „Жар-птица” престао је да излази 1959. године.

У причу сада улази нови јунак – С. Лесној. То је, у ствари, само псеудоним доктора биолошких наука, стручњака за систематизацију двокрилаца, Сергеја Параманова. Поново молим читаоце да не губе из вида детаљ који се тиче основне животне вокације новоуведеног јунака ове приповести. Доктор Параманов побегао је из Кијева 1943. године и обрео се у далекој Аустралији. Тамо је под псеудонимом С. Лесној објавио неколико дилетантских књига о историји Русије и епу „Слово о полку Игорову”. Почетком шездесетих година он почиње да се бави загонетним дашчицама и по богу Велесу даје им име „Велесова књига”. Тако је о „Велесовој књизи” пријавио реферат за Пети међународни скуп слависта 1963. године, али се на скупу није појавио нити је касније доставио текст свог саопштења. Ипак, у Винипегу 1966. године објавио је текст и коментар „Велесове књиге” која обухвата раздобље живота словенских племена дуго 1500 година, од око 650. године пре наше ере до последње четвртине 9. века.

После смрти С. Лесноја фамозне дашчице су извесно време биле заборављене, али је занимање за њих поново букнуло седамдесетих година прошлог столећа, када се појављују њихови преводи на руски, украјински и енглески језик. За питање овог извора од великог значаја су сабрана дела Ј. П. Мирољубова који је преминуо 1970. године. У Минхену су његова дела посмртно објављена у девет књига, у раздобљу од 1977. до 1984. године.

Да ли је званична наука упућена у дешавања око „Велесове књиге”? Доктор биологије С. Лесној послао је 1960. године Совјетском словенском комитету фотографију с једне од дашчица. Академик В. В. Виноградов затражио је експертизу снимка од палеографа и лингвисте Лидије Петровне Жуковске. Упркос недовољном узорку, са фотографије се могло читати само десет редова текста, Жуковска је могла да донесе неке битне закључке. Најпре, фотографија није била направљена непосредно с дашчице него с цртежа; друго, ако се на основу палеографских података, који иначе изазивају сумњу, не може директно судити о фалсификату, језички подаци недвосмислено сведоче да предочени материјал није оригиналан. Незадовољан одговором, узрујани Лесној побијао је наводе стручњака рекавши да Жуковска „не зна тај језик”, а поједини такође незадовољни новинари усвојили су његово образложење. При том су олако пренебрегли основну оцену Жуковске да такав језик није могао да постоји ни у једном словенском народу јер садржи језичке чиниоце из различитих времена. Другим речима, био је некаква вештачка језичка мешавина.

Нова лавина жучних расправа о „Велесовој књизи” избила је 1976. године кад су двојица аутора у часопису „Недеља” објавили текст о тајанственом летопису. В. Скурлатов и Н. Николајев настојали су да га због његовог тобоже неизмерног значаја на својеврстан начин рехабилитују. Писац В. Старостин уноси емоционалну ноту у читаву расправу и упозорава да је „Велесова књига” непроцењиви дар и да је стога недопустиво да се прећуткивањем склања од читалаца и писаца. Следеће, 1977, године у часопису „Вопроси истории” огласили су се најпозванији стручњаци: академик Б. А. Рибаков, В. И. Буганов и лингвиста Л. П. Жуковска и поново указали на неоснованост уверења да је посреди извор необичне важности. Исте године у часопису „Литературна Русија” глас диже и песник И. Кобзев – по трећи пут молим читаоце да не пренебрегну професију учесника у расправи – који кличе „како судбина овог древног руског летописа већ много година узбуркава умове и срца људи” и, упркос изнетим упозорењима стручњака, позива на његово брижљиво и темељно изучавање. На једној страни, дакле, имамо инжењера хемије, биолога (стручњака за систематизацију двокрилаца) и песника, а на другој страни истинске стручњаке за старословенску лингвистику.

У часопису „Руска реч” 1980. године Ф. П. Филин, доктор филолошких наука и дописни члан Академије наука, и Л. П. Жуковска износе непоколебљив став о „Велесовој књизи”: „То је сасвим очигледан и груб фалсификат у коме нема ничег тајанственог нити ичег загонетног.” Међутим, изнова се јављају појединци који олако прелазе преко мишљења стручњака и пишу славопојке о брезовим дашчицама.

Не улазећи даље у подробности спора који се водио између стручњака и емотивно настројених аматера, спора који је сам по себи занимљиво сведочанство о интелектуалној клими у Русији у последњој четвртини 20. века, указујемо на њен расплет. Године 1990. угледни научник Олег В. Творогов у часопису „Радови Одељења староруске књижевности (Трудi Отдела древнерусскоy литературi)”, гласилу Института руске књижевности и једном од водећих светских славистичких часописа, објавио је величанствену студију о „Велесовој књизи” (О. В. Творогов, Влесова книга, Трудi Отдела древнерусскоy литературi 43 (1990) 170–254.). У тој студији руски научник потпуно је развејао било какве сумње и недоумице јер је на узоран начин показао да „Велесова књига” није ништа друго до један недовољно вешт фалсификат.

О. В. Творогов најпре је изнео опширан историјат настанка „Велесове књиге”, а на основу опсежног и свеобухватног материјала који му је доставио Б. А. Ребиндер, руски инжењер у Француској, иначе непосредно укључен у збивања везана за спорни извор. Потом је крајње детаљно, реченицу по реченицу, реч по реч, слово по слово, анализирао текст „Велесове књиге” пажљиво упоређујући три изворника: прво, читање донето у часопису „Жар-птица”, затим Мирољубовљево читање, написано на писаћој машини, из његове заоставштине која се чува у Ахену, и, најзад, треће читање које је Мирољубов у партијама слао А. Куру у Сан Франциско. Додајмо да сва каснија издања и преводи почивају на овим изворницима. Укрштајући речене текстове после језичког истраживања, Творогов је дошао до непоколебљивог закључка да је у питању вештачки језик, „изум” лица које није упућено у историју словенских језика и стога није у стању да створи свој доследно промишљен језички систем. Свој закључак руски научник поткрепљује многобројним примерима: нетачним коришћењем полугласова, погрешном употребом слова „јат”, недозвољеним мешањем слова „ч” и „шћ”, употребом речи којих није могло бити крајем 9. века тамо где је настала „Велесова књига”, грубим грешкама у глаголским облицима, очигледним омашкама у падежима и тако даље. Читаоцима се скреће пажња да је ниво знања данашње славистике толико висок да се лако могу разоткрити и много вештији покушаји фалсификовања језика него што је овај Мирољубовљев.

Потом се О. В. Творогов бавио историјским чињеницама које доноси „Велесова књига” и утврдио је да су те вести веома кратке, тешко разумљиве и противречне. Поставка овог извора упадљиво се разликује од хармоничних које се налазе у осталим словенским летописима и хроникама. Аутор „Велесове књиге” нема никакву историографску поставку, изразито је збркан, с много супротности у изнесеним чињеницама, чиме јасно показује своју псеудоисторичност. Потом Творогов доноси читав низ примера где се подаци „Велесове књиге” косе с поузданим историјским чињеницама.

Пошто је непобитно утврдио да је реч о невештом фалсификату, Творогов се дао у потрагу да нађе аутора. Сви путеви и налази упућују на инжењера хемије Јурија Мирољубова. Бранитељи „Велесове књиге” питали су који би били мотиви могућег фалсификатора, ако нису слава, новац и друге погодности. О. В. Творогов прочитао је све томове сабраних дела изашлих из пера Ј. Мирољубова. Он нам наглашава да у својим теоријама Мирољубов сматра да су „Словеноруси најстарији људи на Земљи”, да се „њихова прадомовина налази између Сумера, Ирана и северне Индије”, одакле су пре око пет хиљада година кренули у сеобе, продрли у Иран, коњицом згромили деспотију у Месопотамији, покорили Сирију и Палестину, упали у Египат, а у Европу стигли у 8. веку пре наше ере.

Друга, не мање значајна замисао која је опседала овог хемичара састојала се у томе да је вера Словена „ведизам, искварен временом, околностима, догађајима и променом места обитавања”. При том, Творогов показује да Мирољубов не разуме неке основне ствари око индијских веда и санскрита. Доказујући своје тезе, Мирољубов се често позива на приче неких старих жена које је слушао у детињству и чија имена доноси на страницама својих сабраних дела.

Међутим, и сам Мирољубов био је свестан да његове теорије, ослоњене на бапске приче, помало висе у ваздуху. И ту се, упозорава Творогов, јавља клица из које ће се касније развити читава поставка. Мирољубову би добро дошао неки извор, управо такав каква је „Велесова књига”, који би подупро његове до тада танушне тезе и наоружао га за борбу против неистомишљеника. Онда он приступа подухвату фалсификовања једног извора, али се свесно и својски труди да у својим делима веома мало говори о „сензационалном” тексту, без обзира на то што га је, стицајем околности, управо он „открио”. Истина, мало су га поколебале неке реакције после објављивања одломака у „Жар-птици” средином педесетих година 20. века, а поготово одређено неповерење у једини фотоснимак, па је потом међу папирима напрасно „загубио” два таква снимка за које је већ наговестио да прелазе Атлантик и стижу на западну обалу САД, у Сан Франциско. Као неку врсту „врућег кромпира”, он текстове и тумачење пребацује на А. А. Кура, а све у нади да ће неко други научно „оживети” његово откриће које би му потом донело признање за све теорије које су до тада сматрали дилетантским. И, инжењер Јуриј Мирољубов „срочио” је текст такозване Велесове књиге. Као фалсификатор он није усамљен, штавише у Русији има и „претке”. Руски научници указују на извесног колекционара и сакупљача старина А. И. Сулакадзева који је деловао почетком 19. века и једним фалсификатом чак преварио додуше већ остарелог научника Г. Р. Державина, али не и неке друге руске истраживаче.

Вратимо се на почетак наше приче и на брезове дашчице. О. В. Творогов допушта могућност да је А. Ф. Изенбек или неко други заиста показао Мирољубову некакве фалсификоване дашчице с текстом псеудопаганских пророчанстава и дао му идеју да крене тим путем. Уосталом, тако је својевремено радио и поменути А. И. Сулакадзев.

Твороговљева расправа, која на најбољи начин доказује надмоћ науке над мрачном псеудонауком, а поготово њени неумољиви закључци, нису сасвим поколебали приврженике неизмерне старине Руса, односно Словена. У Москви је 1995. године Александар И. Асов у тиражу од чак 10.000 примерака поново објавио „Велесову књигу”. У настојањима да усахлим и убедљиво оспореним аргументима удахне нов живот и увери читаоце у оригиналност текста за који се залаже, он бележи: „Главна потврда о изворности не може се тачно исказати речима. Она долази из личног духовног искуства. О изворности говори сам дух Велесове књиге. Њена мистериозна тајна, велика магија речи.” Ове реченице, лишене било какве научности и умотане у опсенарство, звуче поразно шупље пред истинским научним чињеницама. Три године касније (1998), на Асовљево издање „Велесове књиге”, у часопису „Родина” осврнуо се Владимир Козлов, доктор историјских наука и члан Руске академије наука, и изнова указао да је реч о грубом фалсификату. Коментар је завршио речима: „Као муња Велесова књига оставила је траг на своду светске и домаће славистике. Не погодивши планирани циљ, она је тихо угасила свој лажни набој и умрла као очерупана жар-птица грубе измишљотине својих аутора. Покој њеном перју разбацаном по разним издањима.”