Запослени у предузећу „Hime & Co”, са седиштем у Токију, одавно уживају разне погодности. Између осталог, једна од њих је дводневно плаћено одсуство у време великих распродаја како би запослени могли натенане да обаве куповину. Али, није се стало само на томе. Однедавно, радници овог предузећа могу да узму боловање ако имају љубавне јаде или су раскинули с партнером, а дужина боловања зависи од година старости. Менаџери који су дошли на ову необичну замисао кажу да боловање због сломљеног срца може допринети да се несрећни радници добро исплачу, изјадају и врате на посао освежени. – Кад је реч о љубавним јадима, свима је неопходно да неко време одсуствују с посла исто као кад су болесни – изјавила је извршна директорка Мики Хирадате. Кад су је новинари упитали зашто дужина тог одмора зависи од година, Мики је одговорила: – Жене млађе од тридесет година лакше могу да нађу новог партнера, али за оне старије то је много теже, као што су и њихови љубавни раскиди озбиљније природе. Али, иако се овај гест добре воље чини племенит и несвакидашњи, нешто мора да се напомене – „Hime & Co” је маркетиншко предузеће.

Трогодишња женка далматинца по имену Бутон, из једног америчког градића, оштенила је крајем прошле године ни више ни мање него 18 кучића. Власници пса, породица Морли, испрва је била одушевљена, али су се радост и неверица брзо преточили у огромне недаће. А како и не би. Пре само неколико година Бутон је имала сличну свиту малих враголана, тачније њих шеснаест. – Потребно је много рада око толико штенади! – изјавила је Никола Морли. У ветеринарској установи где су кучићи дошли на свет царским резом, запрепашћени ветеринар је изјавио: – Никад нисам чуо да је једна куја оштенила осамнаест кучића. Заправо, чудно је да су они живи после толике гужве у мајчином стомаку. Већини кучића већ су нађени власници, тако да невоље породице Морли неће дуго трајати. Али, сигурно је да ће их поново осетити.

Био је петак, једанаест сати пре подне. У полицијској станици у градићу Вајт Року неколицина полицајаца дежурала је поред телефона за хитне случајеве, јела крофне и причала о филмовима. Била је то уобичајена атмосфера у полицијској станици мирног градића. Разговор је прекинула звоњава телефона на коју нису навикли. Официр Канинг испустио је крофну из руке и подигао слушалицу, али с другог краја жице чуло се само неко мрмљање. Следећег трена веза је већ била прекинута. – Шта је било? – упитао је колега Канинга. – Не знам! – рекао је забринуто. – Али, осећам да се нешто чудно дешава… Да ли знамо одакле је дошао позив? – Знамо! – одговорио је неко. – Онда покрет! Из куће у авенији Гогс ширио се чудан мирис. Како су се полицајци примицали улазним вратима, мирис је постајао све јачи. Сви су мислили да се нешто страшно догодило у оронулој кући или да се још одиграва. Кад су разбили врата и ушли, затекли су омамљеног мушкарца како гледа телевизију и пуши марихуану. Није се узбудио кад их је угледао ни кад су му ставили лисице. Недуго затим нашли су у спаваћој соби неколико килограма опојних дрога. Криминалац је био лишен слободе и миран градић могао је да се врати доколици. Али, ништа од овога не би било необично да полицајци нису установили да је телефонски позив упутила дванаестомесечна беба која се играла с телефоном у суседној соби и случајно откуцала 92, и на тај начин прекинула велики ланац продаје опојних дрога.