Из династије Капе (Capet), укључујући млађе гране, потекло је тридесет осам владара Француске, три латинска цара, двадесет осам владара Португала, два цара Бразила, једанаест краљева Напуља, осам владара Сицилије, дванаест краљева Наваре, три краља Пољске, десет краљева Шпаније, четири владара Мађарске и многобројне војводе и грофови. И данас на престолима две европске монархије седе потомци млађе гране ове породице (Бурбон): у Шпанији (краљ Хуан Карлос I) и у Луксембургу (велики војвода Анри).

Иако утицајан и угледан, француски краљ на прелазу из првог у други миленијум наше ере још није могао да се мери по моћи и величини поседа с неким својим великашима, попут војвода од Аквитаније, Нормандије, Фландрије, Бретање, грофа од Тулуза... У то доба размрвљених области и оскудне привреде рачуна се да је на подручју данашње Француске било у оптицају чак 150 врста новца, а да је коришћено десетак различитих језика које ће тек много касније објединити језик који се користио у Паризу и околини (langue d'oil), односно данашњи француски. Владарима из куће Капе припала је историјска улога да постепено изграде праву државу, администрацију и допринесу рађању модерне Француске.

У првим генерацијама династије Капе јачање краљевске власти било је једва приметно. Први наследници Ига Капеа, попут Робера Побожног или Анрија I, мало су се разликовали по моћи и утицају од месних феудалаца. Али, то није значило да нису имали велике амбиције кад се радило о склапању бракова. Тако је Анри I након два неуспешна брака одлучио да супругу тражи буквално на другом крају Европе – у Русији. Године 1051. оженио се Аном, кћерком знаменитог кијевског великог кнеза Јарослава I Мудрог. Повод за такву брачну везу наводно је произашао из жеље краља Анрија да избегне „мешање крви”, односно женидбу ближим рођакама, што је црква забрањивала. Ана Кијевска била је за то време образована жена, знала је да пише и, што је занимљиво, потписивала се и у Француској ћириличним писмом као Ана реина (краљица Ана). Била је и прва краљица регент док је њен син Филип И био малолетан. Сматра се да је грчко име Филип, до тада неуобичајено у Западној Европи, наследник престола добио под утицајем краљице Ане која је сматрана потомком византијских царева.

Филип II Август успоставио је и темеље модерне државне администрације окружујући се образованим правницима, подстицао развој градова и основао прве школе. У његово доба Париз се удвостручио – имао је 50.000 становника. Још је био прави средњовековни град са уским, вијугавим уличицама у којима су се мешали блато и разни отпад који су неописиво смрдели, поготово у летње доба. Због тога је краљ 1185. године наредио да се поплочају главне улице око његовог дворца. Уредбом од 1222. године одређено је да нове улице не смеју бити уже од шест метара како би могла да се мимоиђу двоја воловска кола. У то доба изграђен је и највећи део чувене париске Богородичине Notre Dame), док су неки грчки ученици основали прву школу названу Грчка школа – претходницу универзитета.

У доба Филипа Августа збио се и догађај који је имао далекосежне последице по Француску. Радило се о такозваном крсташком рату против јереси албигенеза (сличних богумилима) која је захватила грофовију Тулуз на југу. У крвавим ратовима, витези са севера Француске на најсуровији начин освојили су и искоренили јеретике, остављајући за собом пустош након које се југ Француске – Лангдок дуго није опоравио.

За разлику од других владарских породица, династија Капе дала је само једног хришћанског свеца – једног али вредног. Био је то Луј IX, унук Филипа Августа који је још за живота постао узор владара свог доба. Одмерен, разуман, поштен и правичан, био је то владар који води рачуна о својим поданицима, посебно оним бедним и угњетеним. Био је дипломата кад је то требало, али и храбар ратник и одлучан витез. Истовремено, био је и одан супруг, брижан отац породице. Можда су Лујеви савременици, познавајући и другачије примере, претерали у хвалама у приказивању добрих особина свог владара, али нема сумње да се радило о изузетној личности. На унутрашњем плану Луј IX је учврстио достигнућа свог деде Филипа Августа, сузбио немирне феудалце и најзад склопио трајни мир са енглеским краљем (након што га је прво поразио). Његова уравнотеженост, мудрост и познавање права и феудалних обичаја толико су се прочули да је постао и судија у многим споровима домаћих великаша или страних владара. У складу с духом 13. века, Луј је показивао и изузетну побожност – устајао је још пре зоре како би присуствовао светој служби, молио се током целог дана, носио скромну одећу испод које је, попут монаха, облачио одећу од кострети и оштро прогонио све који су на било који начин хулили на Бога, цркву и веру. Његов хроничар је забележио да је Луј у цркви и приликом ходочашћа често ходао бос, али је то прикривао обућом без ђонова како не би изазивао коментаре и узнемирење у својој пратњи. У то доба, након пада Византије у руке западних крсташа и пљачке Цариграда (1204), трговина реликвијама са истока била је веома раширена. Лују је успело да из Цариграда набави неке од највреднијих хришћанских светиња, попут бодљикаве круне коју је носио Христос на Голготи, делова часног крста, светог копља (којим је Христос прободен) и светог сунђера (којим је брисано Христово тело). За чување ових вредности, краљ је наредио да се изгради нарочита капела – једно од ремек-дела готиke - Sainte Chapelle, која је сачувана до данас. У доба Луја IX, Робер Сорбон основао је на левој обали Сене факултет по коме ће касније цео Париски универзитет носити назив Сорбона.

Подизање катедрале у Ремсу у доба Луја IX Светог

Изградњу модерне државе коју су започели Филип Август и Свети Луј, наставио је Лујев унук, знаменити Филип IV Лепи, у чије време је моћ краљева достигла врхунац, али је након њега династија запала у кризу. Ипак, два су догађаја из његовог времена остала посебно упамћена и на неки начин обележила будућност. Један је био скандал с краљевим снахама. Три принцезе, жене његових синова, оптужене су за прељубу и затворене у париску кулу Несле. Њихови наводни љубавници погубљени су на најсуровији начин – черечењем. Други догађај био је Филипов сурови обрачун с моћним темпларским редом. Након повлачења из Палестине, темплари (или витезови храмовници) били су врло богат ред који се, између осталог, бавио банкарством и посуђивањем новца. Француски краљ, увек у потрази за новим извором прихода, веома се задужио. Сматра се да је то био главни разлог да Филип, користећи свој утицај код папе, оптужи темпларе за заверу и јерес, њихове вође баци у тамницу и касније погуби, док је сву темпларску имовину присвојио. Папа је и званично укинуо темпларски ред 1312. године док су сви њихови поседи изван Француске пренети на други витешки ред – јовановце (данас малтешки ред). Темплари су опстали једино у Португалу променивши само назив у Христов ред. Ипак, Филип ИВ није могао да спречи настанак легенде о темпларима и о њиховим бројним знањима и тајнама, међу којима је најдуже опстала легенда о Светом гралу, која је недавно била предмет и једног бестселер романа и филма („Да Винчијев код”).

Пре него што ће бити жив спаљен као јеретик, велики мештар (поглавар темпларског реда) Де Молне проклео је краља и његово потомство. Скандали у краљевској кући и трагедије које су уследиле као да су посведочиле снагу тог проклетства. Исте године кад је спаљен велики мештар, умро је несрећним случајем и краљ Филип IV (1314). Иако је иза себе оставио три одрасла сина, који су један за другим владали Француском, сва тројица владала су кратко и умрли млади. Иако су се женили више пута, ниједан није оставио мушког наследника. Тако се, после смрти трећег сина (Шарл IV) 1328. године, први пут након крунисања Ига Капеа у 10. веку поставило се питање наслеђа француске круне. За краља је изабран синовац Филипа IV – Филип гроф од Валоа (краљ Филип VI). Тиме је отпочела владавина династије Валоа – млађе гране породице Капе. Овај избор оспорио је енглески краљ Едвард III Плантагенет који је по мајци био унук Филипа IV. Уследио је сукоб Француске и Енглеске који ће трајати цео наредни век – Стогодишњи рат.

НајкраЋа и најджуа владавина