Дора је рођена у Паризу, а детињство је провела у Буенос Ајресу, у Аргентини, где су њени родитељи потражили срећу попут милиона других досељеника. Од оца Јосипа, угледног архитекте хрватског порекла, и мајке Францускиње, која је била модискиња, одмалена је имала подршку да се бави уметношћу. Чим су се на тржишту појавили нови модели фотоапарата „кодак”, лаки за руковање, добила је на поклон једну такву „играчку” и почела да бележи призоре с путовања бродом, пучину, морнаре...

Због школовања, 1920. године вратила се с мајком у Париз, где је уписала гимназију, а потом Школу декоративних уметности и Школу фотографије. Пошто је часове сликања узимала код Андреа Лота за кога се говорило да је „заражен вирусом геометрије”, радила је вежбе на којима су се пауспапиром прекривале репродукције ренесансних слика, а потом преко ликова и предмета исцртавали облици који су се у њима крили. Беспредметна, апстрактна слика која се тако добијала потврђивала је теорију да геометрију треба тражити свуда, што је Дора прихватила у даљем раду.

Мада се сматрало да једној девојци из добре куће не приличи да посећује боемску четврт Монпарнас, све чешће су је виђали како после часова одлази с друштвом у оближње кафане у којима су се окупљали уметници и интелектуалци. Пошто су се на тим местима могли наћи и модели – девојке које су позирале три сата за петнаест франака, користила је њихове услуге и упоредо снимала на улицама Париза. Тада је купила фотоапарат „ролеифлекс” и предложила чувеном Ману Реју, чијим се фотографијама дивила, да постане његов асистент. Међутим, он је ту понуду учтиво одбио, уз образложење да је он сликар а да се фотографијом бави само како би зарадио за живот. Слично мишљење, да је фотографија другоразредна уметност, делила је у то време већина људи, али не и Дора која је у њој видела „млађу сестру сликарства”.

Када је 1930. године склопила партнерство с Пјером Кефером, све је кренуло набоље. У дворишту његове виле отворили су студио и раскошно га опремили. Студио је у средини имао велики базен који је по потреби могао да се напуни водом или песком, како би се дочарало море, плажа, пустиња... Убрзо су им се отворила врата модне фотографије. Већ наредне године Дора је постала асистент фотографа Мерсона (који се прославио сликајући глумицу Марлену Дитрих), па је преузела његов леден и отмен стил. Поред модних фотографија, наставила је да снима актове које је продавала часописима. Одевена у дугу белу кошуљу, кружила је око модела како би ухватила игру светла и сенке. А онда је одлучила да напусти студио и да „лови” фотографије на путовањима.

После бурне расправе успела је да убеди родитеље да сама отпутује у Барселону. Померила је угао гледања, па је фотографисала све супротно од моде – Гаудијеве грађевине, пијаце, шунке обешене о куке... У Лондону је овековечила „градски пакао” изазван кризом: инвалиде, слепце, сиромашну децу која се играју, лордове који продају робу на улицама, забринуте мајке с децом у наручју... Кад је упознала групу уметника надреалиста, прихватила је њихове идеје да у току стварања треба користити подсвест, а већ 1934. године добила је одличну критику у часопису „Л’Арт Вивант”: „Она је ловац на слике кога не умарају дуга путовања. Дечачки је искрена, али и женски знатижељна.” У наредне две године њена слава веома је порасла. Касније се сећала тих дана: „Била сам окруњена као краљица!”

У то време Ман Реј је урадио два Дорина портрета, и чувени сликар Пикасо заљубио се у њен лик пре него што је заиста упознао. За сусрет се побринула судбина. Наиме, Дори је отац отворио атеље у улици Д’Асторг 29, у којој је живео трговац Пикасовим сликама, док су се Пикасов стан и атеље налазили недалеко одатле. Судбоносни сусрет десио се 1935. године: Пикасо је седео с друштвом у кафани кад је наишла „жена слика” – Дора. Издржала је његов поглед, а онда је из торбице извадила нож и на столу исцртала контуре своје руке. Том приликом се посекла и Пикасо је затражио и добио за успомену окрвављену црну рукавицу с ружичастим цветићима. „Жртвовање руке” значило је почетак њихове везе...

Док су шетали плажом и разговарали, Пикасо се све више одушевљавао женом која је „паметна попут мушкарца”, добар саговорник о политици, уметности, будизму, мистици, астрологији... Иако је био ожењен и имао кћерку, Дора је постала његова нова изабраница и пратиља у изласцима. Одговарала му је жена која му се диви, бележи његове песме и мисли о уметности, сакупља попут блага све што успут направи: осликане кафанске столњаке, фигурице од хартије, украшене кутије шибица... Није знао да је Дора одлучила да га озбиљно заинтересује за политику, што се ускоро и догодило.

Кад су 28. априла 1937. године немачки фашистички авиони бомбардовали баскијски градић Гернику и убили 1650 људи, Дора је убедила Пикаса да, као највећи сликар свог времена и Шпанац, проговори о тој трагедији. Пошто је видео фотографије догађаја и жртава објављене у листу „Пари соар”, он је пристао и тако је настала слика „Герника” која је проглашена за ремек-дело. Ужас рата дочарао је симболима: силе зла и мрака – биком, слободу – женом која носи светиљку, отпор – мртвим борцем који стеже мач у руци... Сликарство је за Пикаса постало оружје, одбрана против непријатеља. Кад су га за време рата посетили немачки официри, он им је показао слику „Герника”, а на питање „Ви сте то направили?”, одговорио је: „Не, него ви!”

Дора је имала част да фотографише сваки степен настанка слике, али то је скупо коштало. Наиме, Пикасо се тих дана поверио пријатељу да је љубоморан на савршенство фотографије јер не подноси да је неко бољи од њега, а потом је захтевао од Доре да прекине своју каријеру и фотографише само његове радове. Нажалост, Дора га је послушала и после неких заједничких огледа у фото-лабораторији, где су правили фото-гравуре, у потпуности се окренула сликарству. Кад је у првим, несигурним радовима открио да га копира, почео је да јој се подсмева, све док је не би довео до суза. Тада је насликао као „Жену која плаче”, а пријатељима се хвалио: „Гледајте како плаче због мене!” Из дана у дан према њој се све више понашао као према робињи, док је на сликама приказивао као краљицу са смешним крунама или као верног пса са брњицом. Дора је гледала свој лик који је од заљубљеног, срећног и веселог, какав је био на почетку везе, постао замишљен, тужан, очајан... „Искористио ме је и од мене није ништа остало. Ништа осим стотине портрета”, говорила је.

Године 1938. Дора је почела да носи необичне шешире украшене птицама, цвећем, кутијама сардина и Пикасо се запитао где је граница између маште и лудила. У тим шеширима видео је лудост која је вребала, што га је веома плашило, баш као и привиђење Дориног лица као тужне маске, које му се упорно наметало. Ни Дора од тога није могла да побегне, па је чак саму себе насликала као „Жену која плаче”. Ипак, током времена изашла је као сликарка из Пикасове сенке и стекла сопствени израз, што је показала у серији тамних, реалистичких портрета, а потом и у сликама предела обале Сене и мртве природе. Најплодоносније године стваралаштва подудариле су се с годинама окупације кад је у Паризу живела сасвим повучено. Али, „неправедни принц који мрзи љубав”, како је називала Пикаса у свом дневнику, критиковао је и њене нове радове...

Након ослобођења 1945. године, мирна, озбиљна и достојанствена Дора доживела је нервни слом. Томе је претходио низ криза због депресије, маније гоњења и коначно раскида с Пикасом. Напад је доживела у биоскопу: умислила је да је краљица Тибета, шетала је боса и тражила војводе и грофове. Полиција је одвела у Болницу свете Ане, али се претпоставља да је пријављена под лажним именом. Јер, по архивским документима, тог дана примљена је једино пацијенткиња под именом Лисјен Текта, што у преводу значи „скривена светлост”. Пошто је лекар био Пикасов пријатељ, верује се да му је учинио услугу и да је поступио попут неких лекара који су у психијатријским болницама за време окупације крили под лажним именима Јевреје и припаднике отпора. Говорило се да су Дору лечили електрошоковима који су се тих година увелико примењивали посебно у Немачкој и Италији иако се нису знале дугорочне последице.

Кад је изашла из болнице, сви су очекивали да ће на њеном лицу да виде трагове болести, али осим бледила ништа се није примећивало. Изненадило их је што се након астрологије, окултизма и будизма, окренула хришћанској вери. У једном друштву њен психијатар објаснио је тај преокрет, који је био део терапије: „Није било другог пута. Требало је изабрати између лудачке кошуље и исповедаонице.” У то време Пикасо је већ излазио с другом женом, а Дори је за растанак поклонио кућу у градићу Менербес коју је добио у замену за једну слику. Али, после свега Дору ништа није могло да орасположи, нарочито откад су пријатељи почели да је напуштају. Уз њу је остао једино песник Пол Елијар који јој је посветио књигу речима „У част Дори, лепој, јакој и нежној”. Међутим, кад је запросио, она га је одбила: „Након Пикаса само Бог!”

У току 1946. године Дора је одржала другу самосталну изложбу слика, а потом се приклонила површном монденском друштву с којим је одлазила на салонске забаве. Ту су је примали као звезду уметничког света, али првенствено као бившу Пикасову љубавницу. Описивали су је различито: неки као охолу краљицу злог погледа, неки као строгу, уздржану особу оштре интелигенције. После раскида Пикасо је наставио да мисли на Дору, жену која је „машина за патњу”, како је говорио. Пошто се љутио што је без његовог утицаја стекла свој лични став, није истрпео да јој се не руга, па јој је поштом слао најружније предмете. Кад је 1973. године умро, у његовој заоставштини нађен је пакетић с натписом „За Дору” у коме се налазио прстен који је са унутрашње стране имао мали ексер. Поруке је била јасна: ако је желела да буде његова жена, морала је да пати!

Након успешних изложби слика које је имала 1957–1958. године у Паризу и Лондону, и путовања у Венецију, изгледало је да се Дора опоравља. Истину о „лудости страха и туге” знале су само странице дневника који је водила, па је њена нагла одлука да се издвоји од света све изненадила. Суграђани су од тада могли да је виде једино кад рано ујутру одлази на мису, обучена у сиво, са извиђачком капом на глави. Пошто је Пикасове драгоцене радове и своја дела чувала као успомене, јер осећања немају цену, из године у годину живела је све лошије. Њен стан био је све запуштенији и мрачнији, намештај похабанији, брава на улазним вратима било је све више – Дора Мар постала је заточеница сопствене самоће!

Дора Мар у глини под прстима Пабла Пикаса

У тој самоћи помало је радила. Године 1980. вратила се фотографији, али више није сликала на улици, већ је ретуширала старе негативе и на њих додавала зрна пшенице, гранчице першуна... Никога није примала у стан све док се 1994. године није саплела и пала и од тада су се код ње смењивале разне неговатељице чије је услуге добијала бесплатно, од социјалног. Кад је 1997. године изашла сама на улицу, дошла је до трга и ту је умрла. На сахрану је дошло мање људи него што их је било у њеном стану где су целе ноћи пописивали драгоцености. Да су нашли благо за којим су трагали, показале су аукције које су уследиле и постале међународни догађај: „Пикасова дела у власништву Доре Мар”, „Атеље Доре Мар”, „Последње успомене Доре Мар”. Слика „Жена која плаче” продата је за тридесет седам милиона франака, али одличну цену постигли су и сви остали предмети, до најмање ситнице, попут скулптурица од жице и хлеба, кутија шибица... О аукцијама и праву на наследство Дорина даља родбина која живи у Хрватској и Србији није била обавештена.

С врхунским фотографијама, насталим од 1932. до 1936. године, Дора Мар је у историји уметности и фотографије заузела знаменито место. Али, и поред свих сазнања о њеном животу, чини се да питање „Ко је била Дора Мар?” остаје и даље отворено.