Прича о Шангри Ла у ствари је модерна бајка коју је препричао енглески писац Џејмс Хилтон у роману „Изгубљени хоризонт”. Постављена у несигурна времена између два светска рата, она говори о манастиру тибетанских лама у изгубљеној долини Шангри Ла која је одсечена од времена и света. Све овоземаљске мудрости садржане су у њој, у њеним културним богатствима, у умовима људи који се окупљају под њеним окриљем у зору предстојеће неминовне катастрофе.

И Хилтонова прича додирује „жицу”. Током 20. века књига је била толико омиљена да се повлачење америчког председника у Кемп Дејвид називало једно време Шангри Ла по Рузвелтовој замисли. Други су ишли и много даље. На пример, Хитлер је 1939. године послао научну експедицију на Хималаје надајући се да ће наћи изгубљену суперрасу људи која има генетске сличности с Немцима, али коју будизам није искварио. Тај подухват остао је упамћен као једна од највећих кривотворина у историји науке. Дакако, „Изгубљени хоризонт” била је у своје време права прича, у доба кад се чинило да се западна цивилизација налази на путу самоуништења, а и била је, и кад се, како је то Карл Јунг рекао, „мирис гарежи осећао и у ваздуху”. Стога није чудно да је то предање о необичном рају на земљи, скривеном од очију јавности, било заиста неодољиво. Још једна ствар веома је утицала на устоличење овог модерног мита. Тибет је, наиме, средином тридесетих година прошлог века био право оличење недокучивости и источњачке магије, једно од последњих неистражених и немапираних места на планети, права забрањена земља. Но, избор места за причу и данас је занимљив, с обзиром на то шта се све десило на Тибету након што је књига објављена, то јест, кад је дошло до кинеске инвазије 1949. године и културне револуције шездесетих.

У овом роману група западних туриста спасава се авионом од рата и хаоса који влада у средњој Азији да би принудно слетели на далеку увалу окружену највећим светским планинама. Иако је долина измишљена, писац нам је подробно описује. Говори о манастиру на чијем се челу налази двестагодишњи Капучин-лама, манастиру који поседује сва културна богатства света, а његови житељи противе се насиљу и, изнад свега, материјализму. Велико, велелепно здање стоји у сенци величанствене беле планине, најлепше на свету. Да, тако изгледају најлепше легенде, тако се привлачи машта људи.
Али, на ком је старијем предању заснована ово прича? Да ли је Хилтон имао на уму неко стварно место или је све било само плод његове дечачке маште? Да ли је икада постојао прави Шангри Ла? И, можда најважније, зашто митови о земаљском рају толико заокупљају људску машту?

Предање о изгубљеном краљевству негде на Хималајима први пут је заинтересовало западњаке пре готово четири века. И, као већина прича о скривеним богатствима, и она је почињала с тајном мапом која је изгубљена већ стотинама година, нађена, па опет изгубљена. А била је део невероватне аутобиографије мисионара који је у шеснаестом веку боравио на двору могулског цара Абу ул Фата Џелалудина Акбара,
једног од највећих владара Индије који је покорио побуњене државе
Гуџарат и Кашмир и освојио Авганистан. Историја га понајвише памти као човека који је покушао да у својој постојбини сједини присталице различитих вера и укине ропство.

У стварности, у Акбарово време, Индија је и даље блистала у средишту цивилизованог света. Али, ветрови су се мењали и велике силе азијских земаља почињале су да се смањују под страховитим притиском Европе, као уосталом и многе друге цивилизације широм света. Као одговор на настале претње, Акбар је око себе окупио учењаке свих народа надајући се да ће наћи заједничко тло и базу за све вере не би ли уклонио изворе верских сукоба за добробит целог човечанства: „Сада постаје јасно… да не може бити исправно уздизати истину једне вере наспрам истине других. На тај начин ми само отварамо врата чији кључ је давно изгубљен.”
И тако, на његовом двору живели су у слози и међусобном поштовању све вере и сви народи из свих крајева царства, као и хришћански ходочасници из западног света. И то баш у тренутку кад је модеран свет први пут чуо шта лежи иза хималајског венца, кад су слике и представе неких далеких предела, одишући несагледивом духовношћу, запалиле западњачку машту. Један језуитски свештеник сабрао је у једном есеју чудне приче које је чуо на Акбаровом двору, а после је начинио и цртеж. На његовој мапи подручје Тибета насликано је као велика бела празнина, осим једног места које је носило назив Манасаровар лацус – језеро Манасаровар, док је испод тог имена стајало: Овде живе хришћани. Но, овај свештеник био је стар и није могао да се упусти у опасан подухват преласка преко великих планина и потраге за заједницом хришћана. Али, зато је његов наследник, португалски језуитски мисионар Антонио Андреда био толико очаран причом и мапом да се одмах одважио и пошао пут планина.

Наоружан вером и малом мапом, Андреда је кренуо из Акбаровог замка и у почетку је преко белих и непрегледних венаца пратио мирне ходочаснике, стално утонуте у молитве. Предео је убрзо постао негостољубив. Недаће су почеле да се ређају и Андреда је ускоро почео да проклиње себе и планине. Али, као неким чудом, успео је да нађе богато краљевство иако ту није било ни трага од хришћана. Његово путовање откривено је у Калкути у 19. веку, а 1926. године објављено у књизи „Откриће Тибета”. Јасно је да Хилтонов „Изгубљени хоризонт” много дугује овој књизи.

Замисао о изгубљеном краљевству на Хималајима кружила је и у будистичким учењима, и могуће је да је била спомињана на Акбаровом двору. Назив Шамбала први пут се појавио у тексту „Калачакра тантра” или „Точак времена који подучава”. Учење Калачакра припада највишем реду будистичког учења, и они који га прате могу доживети просвећење за само неколико година, уместо деценија.

У њој Шамбала има мистично место, а не географско, иако нам казује да она лежи у ували којој се може прићи једино преко прстена снежних планина попут лотосових листова. У њеном средишту налази се предивни дворац обложен драгим камењем и цвећем, место где је мудрост човечанства сачувана од уништилачких порива времена које чека да спасе свет кад дође судњи час. Да, све нам то говори „Точак времена који подучава”, а подучава нас богме и да у тој светој земљи иза Хималаја господари краљ Сукандра, први човек кога је Буда Савршени лично подучио Калачакри. Говори нам и о његовом краљевству, о слици и појму једног раја на земљи који је испуњење наших снова, где сви људи живе у складу и миру.

Предање такође каже да су Сукандрини поданици одани основама будизма, те да су лишени бесциљних овоземаљских трагања, јалових схватања о богатству, узалудних тежњи за моћи. Савршено спокојних лица, непоколебљиво мирних покрета, они седе под сенком рајског дрвећа или раде на светом пољу, знајући за таман, неразрушив, сједињен с природом. Складних и витких тела и ћелавих глава, они понављају стихове које су чули од брамана, мудраца над мудрацима, следбеника Буде Узвишеног. Они не знају за патњу.

Преко њихових усана прелива се једно страшно пророчанство које каже да ће сваки од тридесет два краља владати тачно сто година, а како време буде пролазило, спољашњи свет ће се све више преображавати, више ће продубљивати своје незаситости. Људи ће постати опседнути ратом и тежиће материјализму ради похлепе, ради моћи, све док једног дана те мрачне силе не буду однеле победу над духовним животом. Тада ће се зли тиранин издићи и запосести владавину над целом планетом. Наступиће мрачна епоха, све ће бити узалуд.

Али не заувек. Као и у свакој причи којом се плаше одрасли на исти начин како се плаше деца да се не играју ватром, кад се буде учинило да ће се човечанство коначно сломити и нестати под пепелом, магла ће се дићи и открити планине Шамбале. Онда ће Рудра Цакрин, тридесет други краљ, повести моћну војску какву свет још никада није видео и у последњој великој бици поразити злог тиранина и повратити мир.

Прича о Шангри Ла је модерна прича с моћним „мамцем” за данашњи свет, али њене удице секу много дубље у месо саткано од најразличитијих предања и митова, као и од последица историје. Једна се односи на вековно неразумевање Истока, његове тајанствености, на буквалан презир његових предања која величају духовност и слободу ума, на уштрб материјализма и догми. Тачно је да живимо у време кад се чини да ће нас недаће света сломити и усадити у нас страх. Али, тако је откад постоји човечанство. Међутим, нада без страха не би постојала.

Зато је Шангри Ла мајсторство беседништва колико и подилажење читаоцу. Што су времена гора и непредвидљивија, што је патња већа, то је јача наша потреба да верујемо да ће упркос свему нешто од нашег света преживети мрачну сутрашњицу и да прошлост неће бити избрисана иако све већим корацима хрлимо у својствену катастрофу. Овог пута, можда то буде само културна.
Нажалост, Шангри Ла постоји само у нашој машти.