Те, 1968, године „Политикин Забавник”, који је са својом мини, ма не, наноредакцијом, петнаестак послератних година доносио „Политикиној” кући славу и новац, пао је на 90.000 примерака тиража (како та цифра данас звучи!). Новине формата листа „Политика” у две скромне боје (једна црна) као да су изгубиле чаролију којом би привукле нове читаоце. Управа куће се узврпољила: хитно треба нешто мењати. Прво оно што је најлакше, главног уредника. Али, ко ће да направи нешто ново? Предложено је једно решење (човек из редакције), нуђено је и друго (познати теоретичар стрипа), док се неко „горе” није сетио – а да зовнемо Николу...

Никола, то јест Никола Лекић, у то време већ је био фаца у „Политици”.

Осам година дописник из Рима, од Тршћанске кризе 1952. кад извештава илегално, под псеудонимом К. Радуш, до 1967. године. У три наврата, с већим прекидима. Као извештач није слао само вести типа „Пала влада”, „Оформљена нова коалиција” (а да су владе падале, падале су и по две годишње), занимало га је све: како живе калуђерице, перспективе јевтине џепне књиге, ко ће у Италији победити у трци за превоз терета – железница или камиони. Недељом иде његова серија о породици Роси коју муче такозвани општи  проблеми: кућни буџет, васпитање деце, порез, градски превоз, врдање у браку... Прави разговоре који се зову интервјуи с Фелинијем, Антонионијем, Де Сиком, Карлом Левијем („Христос се зауставио у Еболију”), Софијом (двадесетједногодишњој диви поставља „напуљско” питање: „Како сте успели да будете тако лепи?”), с Ђином, Моником... А кад буде пропитивао Вилијама Фокнера, који се на путовању око света нашао у Риму, човек са Мисисипија признаће му да не воли да ради, а ко воли, а да му је најдраже од свих дела оно које је најсјајније пропало – „Бука и бес”.

Ипак, оно најважније јесте његов судар с бујном италијанском штампом после кога се никад није сасвим отрезнио. Разноврсна, шарена, десна, лева, демохришћанска, дневна, вечерња, црквена, недељници, ревије, фото-стрипови, класични стрипови, хумористички стрипови... (Аха, ту смо...) Временом ће, што по налогу, што из нужде, у Италији изучити и области без којих нема новина, бар не продатих, пропаганду и дистрибуцију. Кад се, набијен новим знањем и подацима, буде враћао у домовину, покушаће своје искуство да примени у матичној кући.

Испробаће се на једном од тих повратака кад у новембру 1957. године добије задатак од дирекције да покрене први „Политикин” илустровани лист. Окупља редакцију, новинаре и фоторепортере (ново занимање за то време), смишља рубрике, обавезну крими причу... После више од девет месеци трудова појавила се „Илустрована Политика” која ће, иако у црно-белој техници, постићи задивљујућ успех и кући донети новац. А Никола, је ли био срећан, је ли био задовољан? Ни чути.
Падао је у очајање и „псовао” пред најближима што нема бар корице од чвршће хартије, све је било на танкој новинској 48,8-грамској хартији, без трага боје... А редакција? Није било лако ни Николи с њима, а ни њима с Николом. Терао је сваког да дa оно најбоље од себе а то, из непознатих разлога, често као нуспродукт изазива сузе и зној. Крви у овом случају срећом није било, али се некад морало прибегавати „сили”. Сам Никола је причао како је Мишу Поповића, који ће касније постати главни уредник „Илустроване”, закључао у својој соби, узео му шешир и мантил и обећао да ће му све то вратити кад добије дугоочекивану рубрику. На вратима његове собе уместо имена новинари су залепили натпис НИКОЛА ГРОЗНИ. Он је изнад свог писаћег стола окачио: ЗА СВЕ СУ ТУРЦИ КРИВИ. Из те природне супротстављености новинара и уредника најчешће су се рађали добри текстови, али, нажалост, било је и другачијих судара.

Није прошло ни две године од првог броја, кад је лист био на црно-белом врхунцу, Николи је доста. Спаковао је своје књиге и хартије, рекао редакцији „ћао” и отишао. Да ли га је то његов стваралачки немир терао даље у нове пустоловине? Није само то. Упућени знају прави разлог за оставку. Кад ти сива еминенција „одозго” пошаље сарадника с поруком „ово има да иде у овом броју”, а то значи да ти сад треба да избацујеш рубрику и објашњаваш аутору шта то би кад ти је до малопре баш она недостајала, не, то поједини уредници могу, али Никола није могао. Ретки су га разумели. Технички уредник „Илустроване”, легенда, додао је испод оне прве пароле: НИСУ ЗА СВЕ ТУРЦИ КРИВИ.

Следеће градилиште на које га дирекција шаље: продајна служба. Као булдожер Никола руши све до темеља. А и нису били неки... Пре тога, годинама, одређивање тиража, дистрибуција, извештаји о ремитенди, све је ишло преко два шефа који као да се никад нису раздвајали, и на летовање су с породицама ишли заједно, у заједничку кућицу. И имена су им временом срасла. Везе с редакцијама биле су ретке, обично кад нешто није било реду. Тада би главни уредници довикивали секретарицама: „Зови Милета и Борета!” А Никола конкурсом доводи осамнаест школованих економиста (и једног магистра), шаље их на „семинар” код Петка (цењени директор „Штампе”) који се управо вратио из Белгије, уводи двадесетак пословних центара (звао их је „дућани”) широм Југославије. Млади предани инспектори петнаест дана у месецу путују по целој земљи и кад се врате пишу детаљне извештаје јер су таква упутства и добили („Ако видиш попа у аутобусу за Сарајево да чита ’Политику’, питај га зашто...) Уводи чврсте договоре редакција – продаја, дневне извештаје са сваког киоска... Укратко, средио је службу да буде као у Италији, или Белгији, данас би се рекло као у Европи.

И кад је све прорадило, он више не види смисла да ту седи, хоће да иде, не дају, он оставка, „ћао” и оде. Тада га шаљу на трећи подухват, у „Забавник”.
Човек испред кога путује глас да успе све што пипне, али тешко онима око њега, дописник из иностранства, сад треба да дође у „Политикин Забавник”. Замало да кажем „мали” „Политикин Забавник”.

Никола није мислио да је мали и да је само дечји, ценио је стару рецептуру двојца Тимотијевић – Рибникар коју је редакција побожно неговала: да лист буде занимљив седмогодишњаку, а да се одрастао не осећа блесаво што га држи у руци и чак научи нешто ново. Међутим, иако упућен на задатак, Никола оклева, неће доћи ако редакција не прихвата његове замисли. У ствари, само је једна, али суштинска, била спорна. Староседеоци у листу нису могли да се помире с променом формата „Забавника” у нови изглед часописа иза чега је чучао страх да ће се негде успут изгубити њихов паметни стари „Забавник” с текстовима на којима су генерације клинаца научиле да читају да би их потом водио кроз свет науке, историју, открића, путовања, пустоловине...

Незванични преговори воде се за доручком у клубу „Политике”, уз погачице и јогурт, пардон, за Николу кифла (Улцус дуодени) и тамо негде трећег јутра положаји ушанчене стране падају пред тешком артиљеријом аргумената. („Да имам свој лист, правио бих га по своме, али ово није НАШ лист.”) Победник поставља додатни услов: да му сваки новинар плаћа по један динар месечно! „Ако ме хоћете”...

Редакција је у то време имала, веровали или не, три новинара и два техничка сарадника, а као прва помоћ променама прибављена су и два дОООбра преводиоца. Као и за сваку, и за ову редакцију могло се рећи да је помало затворена и помало конзервативна, ова још и мало елитистички настројена, због образовања, али истовремено понешто искомплексирана према „живим новинарима”. У њој се заиста накупило најразноврснијих знања, потребних и непотребних (а оба су у „Забавнику” врло важна), искуства, одличног познавања језика, страних и нашег, навике да се све проверава, било је и „добрих ђака” и частољубља, и воље за радом, духа... Без те „јаке групице” Никола не би могао да крене у подвиге, кажу независни извори. И то без већих сукоба... ако изузмемо лансирање писаће машине једне младе сараднице коју је баш притиснуо („није урођеници већ домороци”, а из разлога „шта ћу сутра да кажем кад буду звали из афричких амбасада”). Пројектил је, срећом по обоје, промашио, а на крају радног дана учесници инцидента виђени су како заједно напуштају редакцијске просторије у наглашено нормалном разговору. Постајали смо тим.

У ствари, прва два месеца од уласка у собу главног уредника Никола ништа није пипао, камоли мењао. Само је гледао шта се и како ради. Посматрао је и сваког од нас понаособ, сад знам, тестирао, запиткивао, бележио. Превртао старе „Забавнике”, италијанске и француске часописе. Гомиле стрипова. Онда се бацио на књиге, скраћивао, повезивао текст, обележавао места за превођење – од тога ће касније настати, рецимо, „Историја инквизиције” у наставцима или серијал „Мама, како, зашто”, први пут да „Забавник” проговори о сексу. И цртао, стално нешто цртао: почео је огромном табелом планова за 52 броја унапред (насловна, који стрип на коју страну, сталне рубрике, рекламе...).

Промене су се, изгледа, рађале у његовој глави ноћу јер би ујутру заређао од једног до другог забавниковца: „Шта мислиш да убацимо фантастичну причу? На две стране? У сваком броју?” О, да, да. Сви смо то волели. Шекли, Кларк, Асимов, Лем, удри у превођење. „Истинита прича из живота?” Наша, домаћа... Свакако, свакако. Анкетирао је све редом: финансијског директора, сестрино дете, комшије...

Први број новог „Политикиног Забавника” појавио се на киосцима 6. јануара 1968. и БУУУУМ!!! Одјекнуо је, јавила је продајна служба, Велики прасак!!!
Уместо новина читаоци (поготово они млађи) као зачарани листају магазин на 52 странице, у пуном колору (четири боје), у скупој и квалитетној дубокој штампи, на „масном папиру”, корице од 120-грамске хартије. Мада, у старијима ћете и данас срести жал за оним старим, као новине...

Тираж недвосмислено показује да је учињен прави потез и расте из броја у број.
Нови „Забавник”, међутим, није био само леп, обојен, с крупним илустрацијама, цртаним насловима, украсним иницијалима, белинама да лист дише, фрајштендованим фотографијама с балонима, разиграним слогом различитих цицеража... Уопште, много ручног рада... Главни мамац крио се ипак унутра, у садржају. Све старе рубрике су ту (Веровали или не, Јесте ли чули да...), ту су и Дизнијеви јунаци, али сада лепши (чак лепши него данас, јер 1968. године тек свако десето домаћинство има телевизор, цртаћи не постоје, а рачунари су далеко као Алфа Кентаури – рачунарске игрице, ни у машти).

У сваком броју појавило би се нешто чега није било у претходном. Најчитаније рубрике ускоро ће постати оне које пишу сами читаоци: „Велики страх” и „Батине које се памте”. Уопште, нови интерактиван „Забавник” тражио је од оних који дају својих 50 динара да пишу, цртају, секу, лепе. И то не само од потомка због кога је највише узиман. Бабе, деде, неудате тетке, запослене мајке, чак и очеви, сви се петком окупљају око „Забавника”: раде и добро се проводе. Да је неко тада којим случајем увео орден св. Петка за очување већ тада угрожене институције породице на Балкану, сигурно би онај највиши, И реда, припао Немирном Ниџи, Креативној Кринки (ових дана чаробница преводилац стрипа и кума не само Микију, Паји & сестрићима, Шиљи, Луњи, Мази, већ и нашем Дикану, пуни 90 година) и Прекрасним Петканићима (фирма Петканић & син), творцима непоновљивих слова којима су, само дигитализованим, испуњени сви балони свих табли стрипа у „Забавнику”. Устаните док читате ова имена, ви који нисте морали да измишљате занимацију за своју дечицу кад им је било д-о-с-а-д-н-о! А и ја ћу...

Чинило се да Никола иде на дужу стазу са „Забавником”, али не. Једног дана, после кратког разговора на четвртом спрату (дирекција) вратио се замишљен, одсутан. Није прошло дуго кад су се појавили симптоми. Он би да... Па, ишао би. „Ви све већ знате... а знали сте и пре мене. Шта ћу вам ја!” И све у том смислу. Не помаже ни онај фамозни динар по глави нешто увећаног броја новинара... Не би се враћао истим сокаком, он би нешто ново.

Знао је тачно шта: да води бригу о шареним (ревијалним) издањима куће. Да се међу листовима раздвоје циљне групе и слично, да се не сударају и преклапају па се деси да „Базар”, „Илустрована” и „ТВ ревија” исте недеље изађу са Здравком Чолићем на насловној... Нису га разумели. Функцију је неформално већ деценијама „вршио” неко важан у „Политици” коме није ни на крај памети било да нешто у том смислу ради, а ни да оде некуд, можда до Златибора.

Никола је на силу урадио последњи захтев куће – да нађе наследника – спаковао своје књиге, хартије, рекао нама „ћао”, а њима „збогом” и најзад слободан, не и весео, отишао у пензију.
Имао је 48 година.