|
ПЉУНУТИ ЛАНСЕЛОТ
Узбуђен брачни пар, окружен мноштвом новинара, стигао је 28. јануара ове године на Међународни аеродром у Мајамију. Из Јужне Кореје требало је да им стигне пас. Зашто се дигла толика бука око једног куцова? Зато што није у питању обичан, већ клонирани пас. Наиме, Нина и Едгар Ото су, заљубљени у свог кућног љубимца по имену Ланселот, пре пет година похранили његов ДНК у једном биотехнолошком предузећу из Лос Анђелеса које има испоставу у Јужној Кореји. Кад је, почетком 2009. године, Ланселот угинуо, брачни пар Ото сместа се договорио с предузећем „БиоАртс интернешенел” да желе новог-старог косматог љубимца. Наводно је Ланселотов генетски близанац први клониран пас у САД.
|
МОЛИМО ПОШТЕНОГ НАЛАЗАЧА...
Радници су имали наизглед једноставан задатак. Сеф који је из једне банке пребачен у челичану надомак Берлина требало је да исеку у делове. Од радника се није очекивало да отворе сеф, али победила је људска радозналост и они су то ипак учинили. Врата с којих је био скинут механизам за закључавање, лако су отворили. И? Остали су неми од запрепашћења: у сефу су нашли уредно сложене новчанице, укупно сто хиљада евра! Били су довољно поштени да читав износ врате немачкој Поштанској штедионици. Сада је на одговорнима у банци да открију која од служби је учинила такав несхватљив превид.
|
СМРДЉИВ, АЛИ СРЕЋАН
Џеф Скај није се двоумио ни часа. Кад је видео пса који је ускочио у канализациону цистерну у којој се прерађују отпадне материје, сместа је кренуо за њим. Био је довољно брз па је, нагнувши се преко ивице, у последњем часу несрећног куцова ухватио за кожу на врату и извукао напоље. Џеф је био задовољан што је учинио добро дело, а истовремено му је било драго што се није упрљао. Међутим, пас као пас, чим се нашао на слободи, жустро је отресао длаку и збуњеног Џефа испрскао од главе до пете. Вест о успешном спасавању рундова објављена је у новинама Каламе, града у америчкој држави Вашингтон, где је недавно и забележен овај догађај. Сместа су се јавили читаоци који су куцову понудили топли дом. Хершија, како је назван, „усвојила” је једна жена која није желела да јој се открије име.
|
(НЕ)ПРАВДА ЈЕ ДОСТИЖНА
Балговинд Прасад ипак ће завршити у затвору. Коме може да буде занимљиво што ће један седамдесетпетогодишњи лекар из индијског града Патне отићи у тамницу? Прасадов случај необичан је зато што је он примио мито пре равно четврт века. Радило се о двадесет пет рупија (око пола долара) које је Прасад узео од неког пацијента. Иако је случај завршио на суду, парница се одуговлачила све до 1992. године, кад је лекар осуђен на годину дана затвора. Прасадов адвокат сместа се жалио на пресуду, тако да је лекар остао на слободи. Међутим, ту мукама није био крај. Случај је доспео на врховни суд који је тек ових дана донео одлуку да Прасад ипак мора да одлежи у затвору три месеца. Овога пута, како ствари стоје, Прасад више неће имати коме да се жали. Новинарима је изјавио да је казна бесмислена и да је, по његовом мишљењу, давно застарела. И, још је додао, требало би заправо тужити суд што је толико спор и деценијама развлачи не само његову, него углавном све парнице.
|
ПАРЕ ИЛИ ПИЛЕ?
Ако би се правила листа неискусних, да не кажемо – глупих лопова, један двадесетогодишњи Аустралијанац сигурно би се нашао на почасном месту. Из месаре у Максвилу, месту надомак Сиднеја, младић је прво украо залеђено пиле. Задовољан што га продавац није приметио, помислио је да ће му за руком поћи и озбиљнија пљачка. Залеђеним пилетом покушао је да разбије стакло на улазним вратима једног кафића, намеравајући да провали и похара новац из касе. Међутим, једино што је успео било је да се исече по рукама. У страху да ће искрварити и умрети, телефоном је позвао хитну помоћ. Да ли треба наглашавати да је ухапшен одмах пошто су му лекари превили рану? Полиција није желела да му открије име. |
ШТА СЕ КУВА У ЛУКИ?
| |
|
Скорашња одлука градских власти Луке, старог градића у Италији, изазвала је опречна мишљења јавности. Једни су дигли глас против забране отварања нових ресторана различитих етничких кухиња, док други сматрају да је тако нешто требало давно учинити. Наиме, како објашњава Масимо ди Грација, званичник задужен за везе с јавношћу, у старом језгру овог тосканског градића више неће бити места за неки нови, рецимо, либански, грчки или вијетнамски ресторан. Ако такве етничке кафане постоје одраније, свакако неће бити затворене, али нове неће моћи да се отварају. Разлог? Треба подржавати ресторане с италијанским производима, од чувених вина, маслиновог уља, па до различитих супа и чорби, као и свих врста „пасте” – јела од шпагета и макарона. Многобројни туристи који се упуте у Луку, градић удаљен од Фиренце око седамдесет километара, како објашњава Ди Грација, осим средњовековних грађевина и ренесансних вила, треба да уживају и у препознатљивој кухињи. Осим етничких, у Луки више неће моћи да се отварају ни ресторани из ланаца брзе хране.
|
Илустровао Андреј Војковић
|