Сер Ернст Гомбрих (1909–2001), угледни бечки и оксфордски професор историје уметности и археологије, у чувеном делу „Сага о уметности” наглашава да је сликар и вајар Ђорђо де Кирико био заправо грчки уметник чији су родитељи Италијани. Овом тврдњом Гомбрих је вероватно желео да истакне чврсту везу главног представника метафизичког сликарства с колевком метафизике – Грчком. Иначе, метафизика, или прва филозофија – наука о бићу – бави се оним што је најузвишеније, суштином ствари, истражујући највиша начела природе и сазнања... Будући славни уметник рођен је 10. јула 1888. године у средишњем делу Грчке – Тесалији – у граду Волосу. Његов отац Еваристо, по занимању инжењер, у то време био је један од градитеља грчке железнице. Ђорђова мајка Ђема Червето потицала је из богате ђеновске племићке породице. Три године касније (1891) у Атини се родио Ђорђов брат Алберто. И он ће касније кренути уметничком стазом: постао је писац, композитор и пијаниста који је ће бити познат под псеудонимом Алберто Савинио.

Видевши да је Ђорђо обдарен и да с лакоћом црта оно што његови вршњаци нису у стању, Еваристо де Кирико одлучио је да свог сина ослободи школских обавеза. Цртање и сликање, односно проучавање уметности, биле су основне дечакове обавезе. Безбрижно детињство проведено у изобиљу и то у колевци европске културе заиста је личило на бајку. Већ тада су дечакову машту подстицале старогрчке легенде и пресудно утицале на будућег сликара. У то време Ђорђов професор сликања био је грчки уметник Маврудис. Касније је у Атини похађао часове уметности на Политехничкој школи, у класи професора Јакобидиса, иначе предавача и на Академији лепих уметности у Минхену. Међутим, дани проведени под сунцем Грчке тужно су се окончали: 1905. године умро је Еваристо де Кирико. После мужевљеве смрти, госпођа Де Кирико одлучила је да са синовима напусти Грчку.

Нису имали никаквих новчаних брига. Извесно време живели су у Фиренци, после у Венецији, затим у Милану... Њихове главне обавезе биле су посете музејима и уметничким галеријама. Онда су се настанили у Минхену како би Ђорђо могао да похађа Академију лепих уметности. То је трајало две године. На младог Де Кирика утицали су његови професори Беклин и Клингер, а можда и више од свега филозофска дела која је у то време читао: књиге Ничеа и Шопенхауера. Било је јасно да је Ђорђо де Кирико сликар-филозоф. Године 1908. његова мајка и брат вратили су се у Италију да би Андреа могао да настави студије музике. Неколико година касније Андреа се упутио у Париз, а Ђорђо поново у Фиренцу, код мајке. Чинило му се да Ђотова дела први пут види. Помно их је проучавао и дивио им се. У Фиренци настаје његова чувена слика „Енигма јесењег поподнева”. Али, тек кад се 1911. године преселио с мајком код брата у Париз, постао је сликар у пуном значењу те речи, уметник који зарађује од свог рада, а не љубопитљиви и обдарени богаташ. Почео је да се дружи са авангардним уметницима, а посебно с песником Гијомом Аполинером. На париском Салону независних изложио је неколико слика. Његова дела скрећу пажњу младог шпанског уметника Пабла Пикаса. Ђорђови нераздвојни пријатељи постају Бранкузи, Брак, Бретон, Жакоб... У јесен 1913. године, Аполинер приређује изложбу тридесет дела Ђорђа де Кирика, и то у сликаревом атељеу. Догађај, иако незваничан, скренуо је пажњу јавности. За ту прилику Аполинер је написао есеј о уметнику истичући да је реч о нечем новом – о метафизичком сликарству.

Уметнички часописи и дневни листови славили су италијанског уметника и његов митолошки и истовремено модеран поглед на свет. Избија Први светски рат и браћа Де Кирико враћају се у Италију. Будући да је оцењен неспособним за рат, Ђорђо ратне дане проводи помажући у болници у Ферари. Године 1916. насликао је дела која су потом ушла у историју уметности: „Хектор и Андромаха” и „Узнемирујуће музе”...

Рађа се метафизичко сликарство о коме Де Кирико пише у часопису „Пластичне вредности”: „Да би неко ликовно дело постало бесмртно, увек мора да превазилази људске границе и не треба да брине ни о логици, нити о здравом разуму.” Поводом своје прве самосталне изложбе у Риму 1918. године Ђорђо де Кирико написао је есеј под називом „Ми, метафизичари”. Од тог времена његово стваралаштво постаје познато у Европи. Често излаже, путује и пише. Осим есеја о ликовној уметности, он пише и кратке приче. Прихватају га и дадаисти и надреалисти, као и припадници магичног реализма. Расправљајући о уметности, Де Кирико не заборавља да истакне како њега пре свега занимају питања заната, јер занат је основа свега. Као страствени поклоник музеја, он покушава да савлада занат копирајући славна дела из историје уместо по музејима.

У Риму Ђорђо упознаје необичну Рускињу јеврејског порекла, тамне косе и светлих очију. Рођена је у Одеси, одрасла у Петрограду где је учила балет, а после избијања Октобарске револуције дошла је с мужем у Италију. Упознали су се на пробама балета „Прича о војнику” Игора Стравинског. Име те тајанствене даме било је Раиса Гурјевич Крол. Кореограф Георгиј Крол убрзо је постао бивши супруг темпераментне балерине: кад је Ђорђов брат Алберто Савинио написао музику за балет „Ниобина смрт”, Раиса је играла главну улогу. Аутор сценографије био је Ђорђо де Кирико. Љубав више није било могуће сакрити. Заљубљени пар упутио се у Париз где су се венчали. Раиса је одлучила да заувек напусти балет и посвети се археологији. Ипак, тај брак трајао је само пет година и онда су се развели.

Де Кирикова изложба у Њујорку 1928. године постигла је огроман успех. Годину дана касније објавио је роман „Хебдомерос”. Готово да није могуће одредити ком жанру припада ово дело и описати ток приче: то је нека врста поезије у прози која доноси читав низ визија и сновиђења. По речима Де Кирика, описани су снови које је он сањао... „Интелектуална моћ једног сликара мери се његовим смислом за хумор”, написао је у једном од својих есеја грчки Италијан Ђорђо де Кирико. У зрелим годинама Ђорђо де Кирико наставио је да слика, да се бави вајарством и своја дела излаже у најугледнијим галеријама Европе и Америке. Почетком тридесетих година 20. века упознао је Изабелу Фар, такође Рускињу, која ће постати друга госпођа Де Кирико. Преселили су се у Рим где су у живели до краја Ђорђовог дугог и плодотворног живота: неколико месеци после деведесетог рођендана, Ђорђо де Кирико умро је у свом стану у самом срцу Рима који је данас музеј. Било је то 20. новембра 1978. године

Дино Буцати
ДЕ КИРИКОВО ОТКРИЋЕ

Поводом осамдесетог рођендана Ђорђа де Кирика, у јулу 1968. године, славни италијански новинар, писац и сликар Дино Буцати објавио је есеј о чувеном сликару под називом „Де Кириково откриће”. Доносимо један део овог есеја, кључног за разумевање дела зачетника метафизичког сликарства. (...) Не би било на одмет сетити се у чему се тачно састоји историјско откриће Ђорђа де Кирика, без обзира на то да ли је оно плод дугих премишљања или последица изванредне интуиције. Узмимо као пример једну од његових најславнијих слика „Тајна и меланхолија једне улице” из 1914. године. Улица коју видимо са висине, отприлике са другог спрата, избија на трг. Са десне стране, без коња, жута кола за селидбу, отворена и празна. На тргу, осветљеном јасним сунцем касног поподнева, видимо и читаву леву страну која се састоји од портала високих лукова. Здање са десне стране, што игра улогу кулисе, баца по плочнику издужену сенку која би се могла приписати горњем делу неког споменика. У првом плану једна девојчица, коју видимо из профила, трчи према тргу гурајући хулахоп. Осим ње, ниједне живе душе. Прва важна примедба. Иако тај трг не постоји ни на једном крају света, све оно што се види сасвим је могућно, односно, изгледа безмало обично. Могао би да постоји портал који враћа у сећање многе градове; могу да постоје и девојчица, приколица, сенка споменика, као и сунчева светлост. Па ипак, сцена се значајно разликује од свега што смо искусили, чак иако живимо у старом граду сличном насликаном. Различитост се крије у посебној атмосфери, у посебном „присуству” ствари; атмосфери и присуству који су заиста магични, јер се чини да је забележени догађај последица чаролије – као да све живи на неком вишем нивоу од постојећег, као да је све у некаквом ишчекивању, као да задржавамо дах у ослушкивању нечега што не знамо шта је: атмосфера усхићености, истовремено тајновитости и узнемирености. Намећу се две сличности: прва је својеврсна снага постојања коју ноћу попримају намештај, врата, улази и сенке у великим ненастањеним кућама; друга, прикривена порука кроз снове у којима крајолици, унутрашњости и најобичније ствари добијају невероватну снагу, пунећи се наговештајима и претећим значењима која нећемо успети да разрешимо чак ни као ребус онда када се будемо пробудили. Али, одакле долази прикривена порука слике? По мени, требало би прво имати у виду статичку чедност насликаног догађаја, оствареног сликарски са великим умећем и класичном једноставношћу. Реч је о вештачком сплету догађаја које је створио човек, па су ти призори испуњени људским присуством. Поврх тога, ту је град племенит и древан, са знацима прохујале величине: и ето како се буде давна и помешана сећања, са сетним жалом због лепих ствари којих више нема.(...) Да ли је реч о напуштеном граду? Или су се становници закључали у својим домовима? И зашто су то учинили? Зар девојчица није непажљива што се упутила до великог трга, наизглед уснулог? Да се негде иза стубова није ипак неко сакрио? А дуга сенка на плочнику, од које назиремо само задњи део, да ли је то заиста сенка статуе или одраз неког застрашујуће великог створа? Управо из тих питања рађа се узнемирење. Његовом расту доприносе два чиниоца које је сликарева генијалност изнела до највише тачке: то су непокретност и тишина – и једно и друго узвишени као на гробљу, а тако велики да се чини како се заиста чује тајанствени звук времена које нам узмиче прождирући нас. Одатле је кратак пут до прикривене поруке декириковског сна: кроз готово физичко опажање пролазности ствари – празни град, успавани дворци, девојчица која трчи несвесна свега тога – јавља се предосећај судбоносних догађаја, готово као далеки и горки додир смрти. Све у свему, од опажања познатог места рађају се најтајнија и најдубља значења