Свесно или не, тек, Бранислав Нушић је пишући дела која су га учинила великим, урадио и велики део посла уместо својих будућих проучавалаца. Тако је, на пример, у „Аутобиографији” описао важне и веселе детаље свог живота од рођења, зато што „је то најприроднији почетак”, до женидбе, зато што „после женидбе човек ни нема аутобиографију” – како је тамо објаснио. Затим је у пожаревачком затвору писао дневничке записе „Листиће”, у мемоарској књизи „Деветстопетнаеста”, посвећеној сину јединцу Страхињи Бану погинулом на пожаревачком фронту, описао повлачење српске војске и народа 1915. године, а у записима „Из полупрошлости” и у фељтону „Из београдског живота”, које је објављивао у „Политици” под псеудонимом Бен Акиба, открио је и понеки занимљив детаљ из свог живота.

Ми ћемо се, међутим, позабавити оним што је о себи открио у предговорима комедија „Народни посланик”, „Сумњиво лице” и „Протекција”, које је писао за прво издање сабраних дела која је од 1931. до 1936. године у двадесет пет књига објавио београдски издавач Геца Кон. Осим што су сведочанство о важном раздобљу Нушићевог живота, ови предговори су уједно и прича о писцу и друштву у коме живи. А то је и општа и важна прича.

Драмске текстове, комадиће, како их је назвао, Нушић је почео да пише још као младић с намером да их, забаве ради, приказује с друговима. Да их објави није ни помишљао. А онда је, пишући „Народног посланика”, пожелео да га однесе и понуди Народном позоришту. Међутим, испречила се невоља: било му је тек деветнаест година и било му је „зазорно”, како се изразио, да ту замисао и оствари. Охрабрење му је стигло из песничке куће Илића, Јове и његових синова Милутина, Драгутина и Војислава, тада јединог песничког клуба престонице.

„Кроз ту кућу, на којој су и дању и ноћу врата била отворена, прошло је неколико генерација књижевника; на прагу те куће сусретале су се стара романтична књижевност, која је већ изумирала, и нова, реалистична, која се место ње јављала; кроз ту кућу, једном речју, продефиловала је цела наша књижевност седамдесетих и осамдесетих година 19. века”, сећао се Нушић.

У кућу Илића увео га је Војислав с којим се виђао у редакцијама часописа у којима су обојица сарађивали и у кафани „Дарданели”, стецишту тадашњих београдских боема.

„Између мене и Војислава било је толико поверљивих, толико интимних односа да је управо сасвим природно што сам се ја њему обратио и поверио да сам написао једну шаљиву игру, и њему оставио да организује форум пред којим бих ствар прочитао.”

Тако је и било. У јесен 1883. године, читаво послеподне Нушић је у дубини Илићеве баште, под великим орахом, читао „Народног посланика” и – добио прву позитивну оцену за свој рад. Сад је, значи, требало још само да однесе рукопис у Народно позориште.

„Иако довољно охрабрен, ја нисам смео лично да поднесем рукопис Милораду Шапчанину, бојећи се, кад станем голобрад дечко у деветнаестој години преда њ, оличенога бирократу, да ћу унапред изазвати његово неповерење према делу. Предао сам рукопис посредно, преко једног глумца, мога пријатеља.”

Нушићев рукопис који исмева политичке борбе и посланика владине странке, стигао је на сто Милорада Шапчанина баш у време револуције у источној Србији, па је у том тренутку и сам комад био посебна револуција. Шапчанин би га одмах послао у архиву међу рукописе које по његовом мишљењу никако не би требало пустити на сцену, да се баш тада није у јавности развила оштра расправа против управе позоришта зато што потискује домаћу драму. С обзиром на то да је Шапчанину било стало до јавног мнења, проследио је рукопис Миловану Глишићу и Лази Лазаревићу на читање надајући се лошој оцени. Међутим: „Добро, погдешто скратити и ублажити”, написао је Глишић, а Лазаревић је додао да је то „Почетнички и младићки посао, али заслужује сву пажњу. Са нешто коректуре и прераде, ваљана принова оригиналној драми. Обраћам пажњу управи да са пуно обзира прихвати младога писца који обећава будућег комедиографа.” Такве оцене принудиле су Шапчанина да обрати пажњу на младог писца, али га нису обавезивале и да рукопис прикаже на сцени. Шапчанин је прво захтевао од Нушића да преправи комад, да ублажи ово или оно, па кад је добио исправљену верзију враћао би је опет због неких нових примедби.

„Најзад, кад се већ није имало где и како, Шапчанин ми изјави да је комад коначно примљен на репертоар, али да морам бити стрпљив, јер политичке прилике не дозвољавају да се одмах и прикаже”, сећао се Нушић.

Испоставило се да су те и такве политичке прилике потрајале годинама. Шапчанин је рукопис „Посланика” прво послао министарству полиције уз молбу да они провере да ли је безбедно стављати га на сцену, да би се затим рукопис шетао из фиоке у фиоку по разним надлештвима. Шапчанин га се сетио кад је притисак на њега достигао врхунац. Да би се одбранио, 27. марта 1888. године приредио је на позорници пред публиком седницу позоришног Одбора. У свом говору објаснио је и зашто „Посланик” још није постављен на сцену иако је одавно примљен. „У комаду долази много штошта што вређа и посланике и чланове владе. Народни посланик, главно лице у комаду, приказан је као блесан. Би ли то годило посланицима који су исто тако као и овај, трговци, занатлије и сељаци? И кад тај посланик говори да ће он у скупштини говорити како му кажу министри у Београду, да ли то онда може примити позорница која је под врховном управом владином? Која влада, који мудри државници могу ово дозволити?”

Нушићу је опет препоручено да „Народни посланик” сачека друге прилике. Дочекао их је 19. октобра 1896. године. Тако је, тринаесте године од када је написан, „Народни посланик”премијерно изведен у Народном позоришту.
У међувремену, у Нушићевом животу догађало се свашта.

Некако убрзо након јавне седнице позоришног Одбора, Нушић је отишао у затвор. Наиме, 1887. године у „Новом београдском дневнику” објавио је песму „Погреб два раба”, одговор на став власти према јунацима српско-бугарског рата у коме је и сам учествовао. Како је потврдио у предговору „Протекције”, песма је била оштар прекор краљу Милану и његовој влади зато што нису присуствовали сахрани мајора Михаила Катанића, јунака тог рата, а два дана пре тога сви су били на погребу „једне бабе”, мајке једног дворског ђенерала. Краљ Милан се наљутио због песме, па је Нушић за увреду Његовог величанства одмах био осуђен на две године затвора. Помилован је после три месеца и десет дана, а за време боравка у пожаревачком затвору написао је комедију „Протекција”.

Тадашњи управник затвора Илија Влах, по злу познат либералски начелник, сматрао је увреду краља највећим злочином на свету па је према Нушићу био посебно строг: био је сам у соби, није смео да пише, било му је дозвољено да чита само Библију...

„Не могући да пишем, немајући шта да читам, немајући ни с ким да проговорим, проводио сам тада доста тешке дане и скраћивао сам себи време тиме што сам по цео дан млео кафу, кувао је и пио; што сам правио цигарете и крпио један свој стари капут, који сам, без потребе, поткратио, само да бих имао шта да шијем.” Тако је било све док 22. фебруара 1888. године краљ Милан није абдицирао и државу препустио намесништву с генералом Савом Грујићем на челу. Министар правде његовог кабинета био је Гига Гершић. Нушић се досетио да се тај Гершић оженио госпођом Марином, удовицом неког његовог ујака, и да би ту чињеницу могао да искористи.

„Како је Гига Гершић министар правде, дакле непосредни и врховни старешина управника казненог завода, то ми паде на памет да Гершића прогласим ујаком и тако извојујем себи мало бољи положај, а, што је најглавније, можда и слободу писања.” И, написао му је писмо!

Знајући да ће га Влах прочитати, Нушић је „драгом ујаку” написао да се не жали много на затворски живот, али му недостаје писање: кад би могао да пише, стрпљиво би сачекао крај казне и обећава да не би писао ништа политички. Већ сутрадан ујутро Влах је ушао у његову ћелију, тобоже дошао је на кафу зато што се прича да је Нушићева кафа одлична, и онако узгред му предложио да, с обзиром на то да ће убудуће моћи да пише, ујаку напише друго писмо у коме хвали затворске услове.

„Чуо сам га још у ходнику како гунђа и све ми се чини да је још понављао реч: протекција. И, кад ми мало час по његовој наредби донеше из канцеларије хартије, мастило и перо, и кад сам сео за сто, мислећи шта бих почео да пишем, мени је још звонила у ушима последња управникова реч: протекција. И прва реч коју сам на чистом табаку хартије исписао била је протекција. Испод те речи затим сам написао, тамо у затвору, цео позоришни комад, коме сам задржао натпис: Протекција.”

„Протекција” је била прва Нушићева комедија изведена пред позоришном публиком. Било је то 30. марта 1889. године, на сцени Народног позоришта. „Посланик”, а и „Сумњиво лице”, које је написао 1887. године, још су чекали на ред.

„Тежак грех Сумњивоглица је у томе што се два или три пута у тексту помиње реч династија и то не баш увек довољно пажљиво и не оним лојалним тоном какав је тој речи припадао у доба када је комад писан”, објаснио је Нушић у предговору ове комедије.

Кад је рукопис предао Милораду Шапчанину, овај га је лепо примио и након неколико дана позвао на разговор.

„Једно неодређено и нејако узбуђење носило ме је уз многобројне степенике у Народноме позоришту, у канцеларију управникову, која је тада била горе, под кровом, иза данашње треће галерије. Ја сам, прескачући по три степеника, замишљао свој комад већ подељен, видео сам већ пробе, многобројне пробе, главну пробу; видео сам публику у ложама и партеру и очекивао сам са стрепњом да се да први знак и да се дигне завеса. Све сам ја то преживео пењући се уз стоидвадесетиседам степеника, колико их је управо било одоздо па до управникових врата. Овај тачан број степеника су утврдили заједничком сарадњом млади и безнадежни писци.”

Шапчанин га је љубазно дочекао, рекао: „Прочитао сам ваш комад и, могу вам рећи, свиђа ми се!” Нушићу су пред очима опет прошле све пробе његовог комада, премијера, и аплауз, да би затим наставио: „Али, ја вам, млади човече, саветујем да узмете овај рукопис, да га однесете кући и да га спалите у фуруни!”

Нушић га није спалио, али га је склонио на дно фиоке. Кад је на место Шапчанина постављен Никола Петровић из Напредне странке, и кад је почео да се осећа живљи и слободнији дух, Нушић је „Сумњиво лице” однео новом управнику Народног позоришта. Две или три недеље након тога, срео га је у Хиландарској улици. „Још на двадесетак метара растојања Петровић удари у гласан и сладак смех и продужи још и кад се зауставих пред њим”, препричао је Нушић тај сусрет. „Е, слатко сам се смејао овој вашој ствари; па кад вас видех издалека, паде ми на памет. Е, оно је дивота, просто дивота! Читао сам пре неки дан у кревету и, кажем вам, тресао сам се од смеха. Морам вам честитати, Нушићу”, рекао је Петровић и позвао га да дође у позориште „да вам дам рукопис да га носите кући. Знате, не волим да се нађе у мојој фиоци; матор сам да идем у апс. Него носите ви то што пре својој кући.” И тако се „Сумњиво лице” опет вратило у Нушићеву фиоку.

Године 1900. Нушић је постао управник Народног позоришта, па је Нушић писац однео „Сумњиво лице” Нушићу управнику у његов кабинет с великим столом пуним разних списа и огромним краљевим портретом на зиду.

„Читам комад, читам, и кад наиђем на реч династија, окрећем се око себе и погледам обазриво у слику Његовог Величанства Краља. Читам даље, читам га седећи заваљен у управниковој фотељи и, боме, кад сам дочитао до краја, учини ми се сасвим другачији но што ми се чинио кад сам га читао код куће, као писац. И, најзад, кад сам га прочитао још једанпут, деси се оно што се морало десити: устајем са фотеље, дижем са стола рукопис и враћам га себи као писцу.”И, тако је „Сумњиво лице” трећи пут враћено на почетак.

У време рата, 1915. године, Нушић је био управник позоришта у Скопљу. Бирајући рукописе које ће спаковати и понети у збег ка Албанији, Нушић је опет наишао на „Сумњиво лице” и – ставио га у кофер. У Приштини, одакле се ишло пешице до Призрена, морао је да смањи пртљаг па је одлучио да жртвује неке рукописе и остави их у кући Арнаутина код кога је боравио током тог предаха у Приштини. „Сумњиво лице” је било међу њима. „Иди, бедо!”, мислио сам бацајући га. „Нисам био кадар пренети те преко позорнице, а где бих био кадар пренети те преко Албаније!” У Призрену је и тај други део рукописа оставио скривене на тавану куће једне Српкиње.

Крајем 1918. године, након пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије, Нушић се вратио у Скопље. Тамо је сазнао да су Бугари претресали српске куће и да су запалили његове „драгоцене и одабране рукописе”, али и да су рукописи које је немарно оставио у Приштини – спасени! Нушићева жена се вратила у Приштину и случајно срела Арнаутина у чијој су кући становали. „’Ама, госпођо, да свратите до мене. Кад сте побегли одавде, побацали сте неке хартије, а ја покупио и сачувао!’ Жена сврати, узе и донесе ми у Скопље – ’Сумњиво лице’.”

Тако је „Сумњиво лице” четврти пут доспело у Нушићеву фиоку. Премијерно је изведено тек 29. маја 1923. године у Народном позоришту, 36 година након што га је Нушић написао.

Тачно пре 70 година, 14. јануара, на сцени Народног позоришта у Београду, изведена је недовршена комедија Бранислава Нушића „Власт”, нађена у његовој заоставштини. Тиме је Београд обележио прву годишњицу његове смрти и бар малчице надокнадио учињену му неправду због „Народног посланика” и „Сумњивог лица”.

Ако сте заборавили или још нисте учили у школи, ево неколико основних података о Браниславу Нушићу. Рођен је у Београду, 8. октобра 1864. године. Родитељи, трговац Георгијас Ђорђе Нуша и Љубица Каснар, он цинцарског порекла из Битоља а она српског, свом четвртом детету дали су име Алкибијад. Основну школу учио је у Смедереву где се породица преселила након очевог банкротства, у гимназији, Првој београдској, почео је да објављује прве књижевне радове, студира правне науке у Београду и Грацу. Тада се увелико потписивао као Бранислав Нушић, име којим је заменио крштено – Алкибијад Нуша. Чврсто се определио за позив писца након што је пред пријатељима песника Војислава Илића, у дну дворишта куће Илића, прочитао своју прву комедију „Народни посланик”.

Осим што је био писац, Бранислав Нушић био је још много тога што вероватно не бисте претпоставили. Наводимо само неке од делатности које је обављао у Београду: деловођа певачког друштва „Корнелије”, секретар академског друштва „Побратимство”, председник певачког друштва „Јакшић”, секретар Одбора за улепшавање Калемегдана, секретар друштва за подизање споменика светом Сави, председник Одбора за пренос посмртних остатака Ђуре Јакшића, председник Српског новинарског удружења, председник Друштва књижевника, један од приређивача Прве југословенске изложбе 1904. године, председник Конгреса словенских новинара, један од оснивача Кола српских сестара, члан Народне одбране, покретач идеје за оснивање Друштва пријатеља уметности „Цвијета Зузорић”, приређивач и први начелник Уметничког одељења Министарства просвете, председник међународног Конгреса за заштиту ауторских права, оснивач и први председник Удружења драмских аутора, иницијатор за оснивање Глумачко-балетске школе, комесар пошта и телеграфа... и, да не набрајамо више.