Одушевљењу није било краја. Петог новембра исте године, Фридрихово име опет се винуло у небеса. Овог пута сцена његове победе био је Розбах у Саксонији где је надмашио готово двоструко бројније француске и немачке снаге. Тиме је окончао највећу и најзначајнију битку у седмогодишњем рату који су Британија и његова Пруска водиле против моћне Аустрије, Саксоније, Шведске, Русије и Француске.

Британија, која је из овог рата изашла као водећа светска колонијална сила, била је дубоко захвална на понижењу које је Фридрих нанео својим непријатељима. Ова слика Фридриха као пруског суперјунака једна је од ретких која допире до нас, али није одувек било тако. Док су га Британци сматрали за непобедивог браниоца судбине, Адолф Хитлер приписивао му је атрибуте крајњег националисте, урезане у дух самопожртвовања.

Гебелс, вођа Хитлерове пропагандне машине, био је још једна личност нацистичке Немачке која се дивила Фридриху. Покушавао је да подигне дух свог господара тако што му је током дугих последњих вечери у бункеру, при крају Другог светског рата, читао одломке из дела „Живот краља” Томаса Карлајла.

Међутим, то није спречило послератне историчаре да говоре како је Фридрих допринео стварању Трећег рајха, те да очито носи одговорност за неке злочине.

Чињеница је да су одређене Фридрихове особине погодиле жицу водећих послератних интелектуалаца. Но, пруски краљ био је све само не протестантски јунак, био је атеиста који је из дна душе презирао сваки облик вере. У исто време обожавао је и прецењивао Французе, те га је дубоко узнемирило то што их је тако лако победио код Розбаха.

Заправо, он је служио својој земљи, Пруској, као њен први слуга, чинећи је богатијом, слуга који је чак поштовао њене принчеве све док се они нису мешали у његова посла. Што је горе за Хитлеров идеал Немачке и њеног законитог положаја у свету, он није показивао жељу да уједини германске државе, да и не говоримо о немачком културном наслеђу које није поштовао. Сматрао је да никада не може да се начини светска култура с таквим језиком.

Као што смо већ рекли, овакве изопачене слике нису изумрле с нацизмом. Под комунистичким послератним режимом изронила је сасвим нова слика, али бојена сличним поступцима. Овог пута била је то прилика једног злокобног милитаристе чију су земљу окупирали добри Совјети. Додуше, комунисти су се свим силама трудили да угуше сваки покушај сећања на великог војсковођу, у чему су делимично и успели. У мрачним временима Немачке Демократске Републике, која је била све осим оличења демократије, догодио се ипак мали обрт, те је сећање на Фридриха успело да опстане, признајући да је Пруска имала и добре и лоше стране.

И тако, историја данас памти да је, кад је Фридрих умро, његова вољена Пруска била на врхунцу као једна од најнапреднијих држава Европе. Била је у поступку успостављања праведне владавине закона. Мучење је било одбачено, а просвећена филозофија бацила је око на многе ствари свакодневног живота и људског стремљења.

Али, данас можемо да створимо јаснију слику. На њој није само војсковођа већ и песник и музичар, неприкосновени краљ филозоф. А његов искривљени портрет који Ханс Бауер тајно износи из бункера док совјетске каћуше пале небо изнад Берлина, подсећа на слику Доријана Греја и заиста га је тешко замислити. Као да никад није ни постојао.