Те године Александар Бугарски је дошао у Београд да ради.

Александар Бугарски, један од првих школованих српских архитеката, рођен је 1835. године у Еперјесу, у Мађарској (данас – Прешов, Словачка). Потиче из инжењерске породице. Његов отац Јован Бугарски прешао је 1840. године у Србију и ту је 1842. године примио српско држављанство. С променом династије, убрзо по примању држављанства морао је да оде из Србије. Стално се настанио у Новом Саду где је Александар највероватније завршио основну и средњу школу.

Александар Бугарски студирао је архитектуру и дипломирао у Будимпешти. Историјске 1867. године дошао је у Србију и запослио се у Министарству грађевина као инжењер ИИИ класе под уговором. Временом је постао стални службеник министарства, а 1878. године и инжењер И класе. Кад је 1882. године у Министарству грађевина основано Архитектонско одељење, он је одређен да ради у њему. Пензионисан је пред смрт као инспектор овог министарства. Умро је 1891. године и сахрањен у Београду.

И то је укратко, поред чињенице да је био ожењен и да је имао децу, готово све што се о животу Бугарског зна. Али, ту се прича не завршава, јер о архитектама најбоље причају њихова дела, а Бугарски их је имао доста.
Ко год је био у Београду највероватније се сусрео с два најзначајнија: зградом Народног позоришта на Тргу Републике и зградом Старог двора у којој се сада налази Скупштина града Београда.

Народно позориште изграђено је на захтев кнеза Михаила Обреновића, пошто је пропао покушај изградње позоришта на Зеленом венцу, и то у времену од 1868. до 1869. године за рекордних четрнаест месеци на правитељственом плацу код Стамбол капије. Кнез је погинуо изненада тако да није ни видео зграду чију је градњу наложио. У спомен и захвалност кнезу позориште је свечано отворено 30. октобра 1869. године представом „Посмртна слава кнеза Михаила”. На дан отварања, Народно позориште било је обасјано до тада невиђеним широким пламеновима гасног осветљења. Како су се посетиоци осећали, сведочи запис Ђорђа Малетића, књижевника, који је написао текст првоизведене представе: „Онако дивно украшено позориште чинило је неописив утисак на гледаоце који већином нису могли онако позориште ни замислити. Све је уливало поштовање и дивљење, заносило је гледаоце као у неке сањарије.” Најузбуђенији и најзанесенији међу њима несумњиво је био млади архитекта Александар Бугарски. Пун поноса и усхићења, гледао је у публику која је задивљено посматрала његово дело. Сав напор, нервирање и стрепња сада су били иза њега, а пред њим, знао је, пут ка слави и успеху који је овим делом постао загарантован.

А није било лако. Требало је по доласку у Београд, без сталног запослења у Министарству грађевина, оправдати поверење да пројектује тако важну јавну зграду. Поверење код надлежних стекао је обавивши добро претходно поверени задатак да преправи салу кафане „Енглеска краљица”, у Космајској 51, у просторију за привремени рад позоришта, али је сада пред њим стајао много сложенији посао. И тако, било да се ради о стеченом поверењу или чудној игри судбине, Александар Бугарски добио је прилику о којој многе архитекте сањају.
Решењу основе Народног позоришта приступио је по поступку који се тада примењивао за позоришне зграде. У подужној основи низао је редом: улаз, вестибил – предворје, дворану са седиштима и бину. Лево и десно од главне осовине симетрично је поставио остале потребне просторије. И спољну архитектуру позоришта пројектовао је типично за време у коме је зграда настала, кад су постојала устаљена академска правила за пројектовање одређених врста грађевина. Бугарски се надахнуо зградом Миланске скале. Поштујући место на коме се објекат гради, успео је да оствари зграду добрих пропорција уз примену материјала далеко слабијег квалитета од оних којима је грађена Скала. Највише пажње Бугарски је обратио на фасаду према Тргу. Она је по вертикали истицала широки средњи избачени део фасаде грађевине који се протезао кроз све спратове – ризалит, завршен троугластим тимпаноном у крову. У приземљу се истицао трем с квадратним ступцима, изнад кога је у висини првог спрата била тераса са украшеном оградом. Првом спрату и унутрашњости посветио је највећу пажњу у обликовању. Целокупна дрвена грађа позоришта обложена је гипсом. Бечки мајстори обрадили су гипсаним радовима и позлатом таваницу гледалишта и површине парапета, зидова, по ложама. У Бечу је и набављена готово сва опрема. На значајном послу опремања унутрашњости, поред Бугарског, били су упослени Емилијан Јосимовић и сликар Стева Тодоровић, коме је Бугарски касније пројектовао кућу.

Лако је уочити да дати опис не одговара садашњем изгледу позоришта. Каснијим преправкама које су из разних разлога задесиле позориште, архитектура зграде потпуно је измењена.

Прва прерађивања и поправке вршени су још 1885. и 1903. године, али до измене класицистичке концепције решења Александра Бугарског долази у раздобљу од 1911. до 1922. године. Тада се, према пројекту архитекте Јосифа Букавца, додају масивни бочни пилони („куле”) са обе стране улаза и мења пластична декорација у духу сецесије. Извршена дограђивања променила су и положај зграде. У поређењу с данашњим положајем, зграда је била повученија према Васиној улици.

Током бомбардовања Београда у Другом светском рату, зграда Народног позоришта била је знатно оштећена, па су 1941–1942. године извршене поправке. Након преправки извршених током 1986–1989. године, у архитектонском погледу враћено је стање и изглед позоришта из 1922. године.
Изградња Народног позоришта донела је велики углед Александру Бугарском. Залажући се да Бугарски за своје дело добије новчану награду, секретар Позоришног одбора господин М. Поповић рекао је, између осталог, у једном писму Министарству:

Стечени углед увелико је определио даљу каријеру Александра Бугарског. Десетак година после изградње позоришта, тачније 1884. године, као „краљевски архитекта” Бугарски остварује своје најзначајније дело у Београду – Стари двор (данас Скупштина града Београда).

Зграда Старог двора грађена је на месту које је некад припадало Стојану Симићу, угледном политичару, члану и председнику Државног савета. „Кад је четрдесетих година то место где је сада Двор”, пише Нушић, „купио Стојан Симић с намером да га наспе и зазида кућу, Београђани су му се смејали и називали га будалом која расипа лако стечено благо.''

Смех је вероватно замењен љубомором кад је, по повлачењу из политичког живота и окретању трговини, 1843. године Стојан Симић кућу, коју је упркос подсмеху зазидао, продао држави. Зграда је преправљена и проширена за дворску резиденцију новоизабраног кнеза Александра Карађорђевића. Након његовог свргавања и доласка Обреновића на власт, у Старом конаку, како се кућа називала, становали су сви владари ове династије, изузев кнеза Милоша.

На истом месту, као део дворског комплекса, Александар Бугарски, у то време већ признат и цењен архитекта, добио је да ради још један велики пројекат, двор краља Милана Обреновића. Градња је трајала од 1881. до 1884. године, а уследила је по стицању међународног признања и проглашењу Краљевине Србије, фебруара 1882. године.

По спољној архитектури зграда спада у најлепша архитектонска остварења у Србији у 19. веку. Четири фасаде Бугарски је обликовао у духу академизма са украсним деловима преузетим из ренесансне и барокне архитектуре. Пројектована у духу епохе којој припада, и ова зграда указује на даровитог архитекту који је умео да усклади сву примењену богату декорацију. Најбогатије је обрађена фасада према врту. Најкарактеристичнији мотив ове фасаде су каријатиде у висини првог спрата. Каријатиде се понављају и на фасади према данашњој Улици краља Милана.

Каријатиде су женске статуе у столама, то јест дугим женским хаљинама старих Римљанки. Порекло речи је грчко, изведено од имена града Карије. Каријатиде се употребљавају уместо стубова на грађевини.
Како су се женске статуе нашле да на грађевини уместо стубова носе греде и венце, објашњава Витрувије, архитекта и теоретичар архитектуре који је живео у првом веку пре наше ере. Ево његове приче:

Фасаде Старог двора биле су малтерисане и бојене жутом бојом, вајани делови били су од вештачког, а рустика од природног камена. Три угла зграде завршавала су се складним кубетима. Унутар квадратне основе површине од око 1600 квадратних метара, око средишњег хола у коме је предвидео зимску башту и који је окружио ходницима с тремовима у приземљу и на галерији, Александар Бугарски поређао је остале просторије. Највеће површине заузимале су, како и приличи двору, велике дворане за пријеме, балове и трпезарија. Осим раскошних салона, у Старом двору налазила се библиотека с више хиљада књига, као и мала капела, опремљена у духу православних цркава. О унутрашњој декорацији Старог двора бринула се комисија у којој су, поред Александра Бугарског, били професор Велике школе Михајло Валтровић и сликар Доменико д’Андреа. За опремање дела двора везује се и име Јована Илкића, такође угледног српског архитекте.

Целокупна унутрашња опрема допремљена је из Беча. У двору је све блистало, од паркета до резбарених комада намештаја. Енглески путописац Вивијен описао је отмену балску дворану са зидовима боје лимуна и великим белим лустерима од венецијанског стакла, који на „државним свечаностима пријатно блистају осветљени електричном светлошћу”. Прво веће преуређење извршено је око 1930. године, а друго после великог оштећења у бомбардовању током Другог светског рата. Тада је измењена фасада и отворен свечани улаз према данашњем Булевару краља Александра. Иако је временом некадашњи изглед зграде донекле измењен, ипак је у основи задржан првобитни распоред и изглед.

Да се ауторово стваралаштво којим случајем ограничило само на ова два репрезентативна објеката, и то би за каријеру једног архитекте било довољно. Међутим, Александар Бугарски изградио је, по сопственом попису, како бележи Никић, само у раздобљу од 1859. до 1886. године чак 126 јавних и приватних грађевина. За неке се не зна, неких од тих грађевина више нема или су измењене до непрепознатљивости.

Кад је по плану Емилијана Јосимовића продужена, исправљена и проширена Кнез-Михаилова улица, која се до 1872. године звала Делијска, остварена је веза Калемегдана са спољном вароши, а у њој створен главни трговачки центар. Богати трговци, носиоци изградње улице, тежили су да се њихов друштвени положај и углед огледа у лепоти њихових грађевина па су њихову градњу поверавали школованим архитектама. Тако је Александар Бугарски, као угледни архитекта, у времену од 1872. до 1884. године, у Кнез-Михаиловој улици добио да пројектује чак десетак кућа. Данас их је остало мање од половине. Кућа гросиста, трговаца на велико памучним предивом, американом и тешким тканинама Тасе Спасића и браће Рашића, која се налази на углу са Улицом Николе Спасића, на адреси Кнез-Михаилова 45 саграђена је 1884. године. До данас је, за разлику од преосталих зграда, сачувана у изворном облику. За зграду К. Месаровића у Кнез-Михаиловој 18 дуго се сматрало да је једино сачувано дело стамбене архитектуре Александра Бугарског. По грађевинским и обликовним вредностима спада у најбоље примерке еклектицизма у Београду.

Панђелина кућа у Кнез-Михаиловој 37 саграђена је 1872. године. Кад је саграђена, имала је приземље и спрат и најбогатије украшену фасаду у граду. Надзиђивање другог спрата усклађено с првобитним решењем урађено је 1901. године по пројекту другог познатог српског архитекте. Кућу је исте године купио Никола Спасић и оставио је Инвалидском фонду св. Ђорђа. Никола Спасић, познати београдски трговац, био је и велики народни добротвор који је српском народу за подизање болница, Дома за сироте и изнемогле и на опште привредне циљеве, завештао целокупно своје имање. Педесетих година 20. века кућа је неспретно надзидана за још два спрата. Са зградом преко пута, кућом трговца Радована Барловца у Кнез-Михаиловој 40 коју је такође пројектовао Бугарски, у време настанка остављала је утисак јединствене целине. Кућа Радована Барловца подигнута је 1875. године на месту где се пре тога налазио Јамандијин храм. Она је око 1920. године надзидана за два спрата са стилским особинама нижих спратова и тако постала прва четвороспратница у улици.

Нажалост, велики је број зграда за које се зна да их је пројектовао Бугарски а које су у међувремену порушене. Од порушених зграда у Кнез-Михаиловој улици, старији читаоци вероватно се сећају једне, на месту зграде „Прогреса” на углу Кнез-Михаилове 29 и Змај-Јовине, у којој је некада била смештена позната галерија „Себастијан”. Ту су и Куће у Кнез-Михаиловој 15–17, 19, 47, на Зеленом венцу 14, Херцеговачкој 7, Бранковој 24, некада Господској, која је припадала сликару Стеви Тодоровићу који је заједно с Бугарским радио на опремању унутрашњости Народног позоришта, као и многе друге.

Александар Бугарски није се бавио само пројектовањем кућа и важних зграда. У свом попису архитекта наводи да је 1869. године украсио Саборну цркву, и читаву београдску варош у времену од 1869. до 1870. године. Он је и творац првог пројекта за уређење парка на Калемегдану.

Није градио само у Београду. И житељи других српских градова могу да се похвале његовим делима. Изградио је цркве у Неготину, Лозници и Ритопеку, поред Београда, школу „Светозар Марковић” у Новом Саду, Окружно начелништво у Смедереву...