Азија је по много чему колевка духовности. Додуше, ту улогу преузела је од Европљана кад је на овим просторима наступио мрачни средњи век и кад су питања цркве која је, иначе, из неког чудног разлога увек дизала више прашине око љубавних, телесних веза него око ратова који су беснели око ње, била већа и од самих владара, краљева. А раме уз раме с духовношћу понекад иду и свете животиње. У старом Египту то је била мачка, у Индији крава, али у неким деловима Азије који су примили будистичка веровања и одрекли се свих материјалних богатстава, себичних стремљења која кваре душу, та света улога одувек је припадала највећим сисарима који ходају Земљом. И може се рећи да никада и нигде животиње нису уживале већи углед од белих слонова. За разлику од мачака које су се само шепуриле, за разлику од крава које се нису јеле али су могле да се користе за вучу плугова, слонови су имали свету, готово чаробну и необјашњиву моћ. За краљеве Бурме и Сијама поседовање ових животиња било је веома важно, ако не и пресудно, нешто без чега се никако није могло. Онај ко их је имао много, могао је да буде успешан владар и његово краљевство би цветало, његова земља била би плодна, народ сит а козе на броју. Али, ако би, не дај боже, један од слонова угинуо, било би то страшно предсказање. То би значило скори крах владавине и нико не би могао ништа да предузме, нико не би могао да спасе краљевство вртоглавог пропадања. Такво уверење записано је и најбоље видљиво у једном будистичком тексту под називом „Три света” који беседи: „Величанствени краљ поседује седам ствари: савршену супругу, способног чувара трезора, мудрог главног министра, брзог коња, точак закона, непроцењиви драги камен који води његове поступке и најплеменитијег белог слона.”

Непроцењиво богатство

Митови и легенде о белим слоновима запловили су светом из југоисточне Азије, земље опасних мочвара и прашума, непрегледних поља пиринча и светих белих слонова. У предању о Буди, бели слон је симбол плодности и надасве знања. Вече пре него што је родила господара Буду савршеног, лишеног бесциљног трагања, његова мајка сањала је да је до њеног кревета дошао бели слон и уручио јој лотос, симбол чистоте и знања. И тако, омађијани овим причама, краљеви тих далеких простора бесомучно су ловили та дивна и посебна створења. Бирали су највеће за свечаности и обредне радње, а неретко су држали на стотине слонова. Понекад су их поклањали један другом као знак добрих односа, а понекад се и борили око њих. Али увек су добро и пажљиво поступали према њима, као што је Буда пажљиво и ненаметљиво износио своју мудрост, бисере свог савршенства. Јер, ипак, власт им је зависила од њих. Краљевски бели слонови никада нису одвођени на бојно поље, нити су икада јахани. Радије су остављани близу дворца у велелепним и богато опремљеним шталама и поверавани старијим званичницима који су их добро хранили, редовно прали и стално бринули о њима. А свита која је пратила сваки корак њиховог божанског лика понекад се састојала и од педесетак људи, што обичних радника, што дресера и ветеринара.
Међутим, дивити се једном божанству и заправо га поседовати две су различите ствари и свака има своју страну медаље. Пошто су ове животиње сматране светим, постојали су закони који су их чували од било каквог физичког рада, па је тако примање белог слона као поклон од краља неком просечном трговцу било у исто време и благослов и клетва. Благослов јер је животиња била света и знак краљевог поштовања, а клетва јер је такав поклон морао да се прими, захтевао је много новца за одржавање, а није имао практичну примену.
Кад су 1855. године Британци дошли у Амарапуру, уметник Ц. Грант начинио је најпознатије слике краљевског белог слона званог Нибана које су задивиле јавност широм Европе, па и света. Господин Грант га је овако описао: „Боја ове величанствене животиње је светлокремаста, његова дуга сурла готово дотиче земљу, док му је тело прекривено платном и златним плочама прошараним рубинима.” Наравно, јавност широм цивилизованог света била је одушевљена сазнањем о овим бићима, првенствено задивљена огромним богатством у виду дијаманата и драгог камења које су носиле животиње а не људи.
Но, из Бурме су стизале вести о још неумеренијем примеру. Иако је његова света животиња умирала, последњи краљ Бурме Тхибав начинио је најбогатијом у земљи. Тело слона било је преплављено дијамантима који су служили да би заплашили зле духове. Златна плакета на којој је било угравирано његово име висила му је око врата. Из његових ушију блештале су златне минђуше, а четири златна кишобрана увек су га штитила од сунца, чак и кад је грмело. Поврх свега тога, огледала посебно наручена из Француске била су положена испод њега да би одсликавала његово савршенство. Па опет, његова светост није поштеђена овоземаљских мука. Недуго затим слон је угинуо. Сећајући се предања, сујеверни народ Бурме подигао је силну галаму и панику, али нису били усамљени. Док се цело краљевство тресло, и свештеници су најављивали кугу, поплаве и земљотресе. Међутим, како то обично бива, права катастрофа која је уследила била је овоземаљска. Британци су преотели Бурму и обезглавили краља.

Свесни себе

Индија 1937. године: енглески војник и његова невеста на дан венчања-на леђима слона

Данас су бели слонови веома ретка појава. Њихова малобројност приписује се, наравно, незаситом ширењу човековог простора за живот у свим правцима. Како год било, једна ствар није се мењала откако они шетају шумовитим пространствима Азије, а то је њихов божански утицај и њихова божанска свита. Чак и данас у Бурми и на Тајланду постоји неколико краљевских белих слонова. И даље се чувају у прелепим шталама које засењују и саме дворце њихових власника, и даље на њиховим сурлама и вратовима светлуца драго камење. Иронично је, али свака вера, па и будизам, проповеда лишавање овоземаљских материјалних богатстава. Па опет, свака црква, џамија или храм одувек прво запада за око својом блештавошћу, окићена богатством на коме се у давно време није штедело чак и кад је већина гладовала.
Иначе, бели слонови заправо су ретка подврста слонова. Иако су обично описивани као снежнобели, њихова кожа је нежно црвенкастомрке боје, која се претвара у благољубичасту кад се покваси, док су им трепавице и нокти плави. У ствари, они су албино варијација азијског слона кога понекад називају индијски слон. Углавном могу да се нађу у Бангладешу, Индији, Сри Ланки, Индокини и деловима Индонезије. Сматрају се угроженом врстом, са око 25.000 до 32.000 јединки у дивљини. Азијски слон је мањи од свог афричког брата и најлакше се распознаје по малим ушима. Посебно је занимљиво да ове животиње краси изузетна интелигенција. С масом од преко пет килограма, мозак слона већи је од мозга било које копнене животиње. Слонови су једина врста живих бића, поред човека, за коју је познато да има обред око смрти. Наиме, они показују невероватно занимање за кости својих сународника, чак и ако су неки даљи, давно угинули рођаци. Многобројни људи сведочили су да су присуствовали тим обредима, да су виђали слонове како зачуђујуће тихо прилазе костима које угледају, а онда их, након неколико минута, пажљиво испитују својим стопалима. Познато је и да су у стању да помогну другом слону ако је повређен.
У прилог овим тврдњама говори и следећа прича. Већина људи која проводи време поред слонова, а највише они који и данас чувају свете беле слонове, каже да су они невероватно проницљиви и да у потпуности схватају важност свог положаја у окружењу. Често се дешава да се шепуре док шетају окићени разним блиставим дрангулијама, да се сваког јутра кад их водичи воде на купање на оближње језеро укопају у месту. И тада, док их поданици купају и бришу четкама, њихова височанства машу сурлама савршено углађено и испуштају звуке као да им је досадно, као да су прави правцати владари које ништа не дотиче. Осим можда неког слаткиша .