ПОЧЕЛО ЈЕ С ЦРНИМ ПЕНИЈЕМ

„Пени блек” прва је поштанска марка која се појавила у свету. Издата 1. маја 1840. године у Великој Британији, званично је ушла у употребу пет дана касније. Пре него што су на писма почеле да се лепе марке, поштарину није плаћала особа која их шаље, већ она која их прима. Износ је зависио од тежине писма и удаљености места у које се писмо слало и кретао се око једног шилинга, што је за многе било прилично скупо јер је толика била просечна дневница једног радника. Због скупе поштарине често се догађало да човек коме је писмо упућено одбије да га прими. Било је то време кад је светом лутало мноштво никада отворених писама. Не чуди онда што су чланове британског Парламента, који су имали повластицу да пошиљке шаљу бесплатно, непрекидно салетали родбина и многобројни пријатељи да шаљу писма у њихово име.
На замисао како превазићи ову тешкоћу дошао је британски наставник Роланд Хил. Предложио је да се уведе такозвани Програм марке за један пени. Хилова замисао била је да се поштарина унапред плаћа што би се потврдило малом налепницом на коверти која би коштала само један пени. На тај начин слање писама престало би да изазива ноћну мору. Британски парламентарци били су сумњичави према овом Хиловом програму страхујући да ће он створити велики мањак у државном буџету који неће моћи да се опорави наредних педесет година. Међутим, програм је ипак усвојен и, за дивно чудо, превазишао је сва очекивања. Пошто је свако с лакоћом могао да купи марку од једног пенија, британске поште остваривале су добит. Јавила се само једна тешкоћа. Марку, коју су неки одлепљивали и лепили на ново писмо, требало је некако поништити и назначити да више не може да се користи. У пошти су прво ударали печат с наранџастим мастилом, али су домишљати људи убрзо открили да то мастило може лако да се спере с марке црне позадине (отуда и назив „Пени блек”). Прешло се на црно мастило које не само да се није видело на црној позадини, већ се још лакше испирало. Напокон је 1841. године британска пошта издала „пени ред”, марку црвене боје са чије позадине црни печат није могао да се скине. Да ли је марка „Пени блек” данас тражена међу филателистима? Јесте, без обзира на то што нема велику вредност. Наиме, иако је то прва марка која се појавила у свету, издата је у шездесет милиона примерака и лако ју је и данас наћи на тржишту .

ВАЖНО ЈЕ ДОСЕТИТИ СЕ

Ако је веровати предању, Роланд Хил је до замисли да се направи поштанска марка дошао сасвим случајно. Једног дана седео је у ресторану и присуствовао мучној сцени: поштар је једној од келнерица донео писмо, а она је одбила да га прими објашњавајући да нема довољно новца за поштарину. Пре него што је вратила писмо које јој је упутио вољени брат, замолила је поштара да јој дозволи да га неко време држи у рукама. Хил је сажаљиво посматрао како келнерица, погледа прикованог за коверту, наизглед безуспешно покушава да прочита текст који се крио унутра. Ганут, Хил је поштару дао један шилинг. Уместо да му захвали, келнерица је на збуњеног Хила осула паљбу. Кад је поштар отишао, објаснила је разлог свог беса. Она и брат успоставили су тајни језик шифрама исцртаним на коверти. У писму се крио неисписани лист хартије .

ЧЕДО ИНФЛАЦИЈЕ

Плаћајући земљама савезницама велике износе на име ратне одштете, Немачка је после Првог светског рата неминовно запала у велике новчане тешкоће које су проузроковале незапамћену инфлацију. Све цене, укључујући и цене поштанских марака, вртоглаво су расле. У јулу 1923. године неко ко би слао писмо из Немачке за Америку поштарину је, уместо дотадашњих триста, морао да плати деветсто марака (преведено у америчке доларе – мање од пола цента). Само три месеца касније иста та поштарина нарасла је на шест хиљада марака и наставила да расте. Већ у октобру 1923. поштарина је износила петнаест милиона марака, али ни то није био крај. Као што се види на слици, за марку је на крају требало издвојити несхватљивих двадесет милијарди марака. На неке пошиљке требало је залепити толико марака да су се оне некад вукле у дужини од три метра. Због тога је немачка пошта напокон наложила да се на писма више не лепе марке већ да се поштарина плати на лицу места .

СТАРЕ МАПЕ У НЕОБИЧНОМ РУХУ

Литванију, која за време Првог светског рата још није имала утврђене границе, немачке снаге окупирале су готово у целости. Године 1918, кад је с трона свргнута династија Романов, Литванија се одвојила од Русије и стекла независност. Пошто је била озбиљно разорена, Литванија се суочила с многим тешкоћама. Једна је била и недостатак хартије. Поставило се питање од чега направити марке. Литванска државна пошта досетила се и посегла за немачким мапама и старим новчаницама. Кад се погледа полеђина, јасно се види да је марка направљена од географске карте коју су Немци користили током Првог светског рата .

НИКАРАГВАНСКИ ИЛИ ПАНАМСКИ КАНАЛ?

На маркама које је издала Канадска пошта виде се слова "OHMS" , скраћеница за "у служби Њеног величанства"

Амерички Конгрес требало је 1902. године да изда закон којим би се озваничила замисао да се ископа канал који би повезао Тихи океан с Карипским морем. Канал је требало да се простире подручјем Никарагве (да, није у питању грешка).
Осамдесетих година 19. века Бино Варила радио је за француско предузеће које је имало сличну замисао, само што је по њима канал требало да се простире дуж Панаме. Суочено с пословним и новчаним тешкоћама, то француско предузеће престало је да ради, што је значило да нема ништа од посла око канала. Међутим, Бино Варила није одустајао. И даље уверен да у Панами, која је тада била у саставу Колумбије, треба ископати канал, све је учинио да у то убеди и чланове америчког Конгреса. Само је још требало да докаже да је Никарагва заиста трусно подручје. У пролеће 1902. године потврдиле су се Варилине тврдње – дошло је до ерупције вулкана Маунт Момотомбо. Свесни да ће та природна непогода определити Американце за Панаму, званичници Никарагве покушали су да сакрију вест о ерупцији. Бино Варила морао је што пре да смисли како да раскринка никарагванске власти. Сетио се поштанске марке са цртежом вулкана Маунт Момотомбо из чијег се кратера вије дим. У једној филателистичкој продавници у Вашингтону Варила је нашао и купио деведесет тих марака. Потом је четрдесет петорици америчких конгресмена послао писма на чије је коверте залепио те никарагванске марке и с текстом који се састојао од само једне реченице: „Предочавам вам званични доказ да је вулкан у Никарагви активан.” Чланови Конгреса схватили су поруку. У јуну 1902. године, изгласавајући где ће се копати канал, определили су се за Панаму .

ИГРА НАДМУДРИВАЊА

Тридесетих година 20. века у Америци су харали „Машин ган” Кели (Кели машинка) и „Прити бој” Флојд (Лепи дечак Флојд), превејани криминалци који су се прочули по пљачки пошта и поштанских пошиљки. Да би им стала на пут, америчка влада одлучила је 1929. године да почне са издавањем посебних марки. У план су се прво укључиле две савезне државе – Канзас и Небраска – и на постојеће марке црним словима доштампале скраћени назив државе. Намера званичника ових држава била је да, ако криминалци и украду ове марке, теже могу њима да тргују јер су полицајци, као и обични грађани, знали за план.
Иако се чинило да се ради о домишљатом плану, криминалци су ипак успели да надмудре званичнике – на маркама које би претходно похарали из неке поште, фалсификовали су скраћенице „Канс” и „Небр” и потом их продавали .

СРЕДСТВО ПЛАЋАЊА

У 19. веку запослени у пошти бесплатно су добијали одређену количину марака које би им добро дошле јер су их у неким радњама продавци прихватали као средство плаћања. Чим су схватили да су поштанске марке често исто што и новац, многи радници почели су да их краду. Да би се заштитиле, поште су почеле да издају такозване „перфинс” марке – марке с перфорираним иницијалима. На тај начин званичници су ударили неку врсту печата којим су заштитили свој посед од лопова. Ако би се таква марка, рецимо, нашла на неком писму које није било званично, одмах би се знало да је украдена, док су продавци одбијали да приме „перфинсе” у замену за новац. Први пут званично издате у Великој Британији 1868. године, марке познате као „перфинс” штампане су 1908. године у САД, потом и у Канади .

НА ИВИЦИ РАТА

Наизглед мала, чини се да поштанска марка некад нарасте до неслућених размера. Најбољи пример је она коју је 1937. године издала Никарагва. На поштанској марки, осим мапе Никарагве, приказано је и подручје на које је право полагао и Хондурас. Око те земље две државе дуго су ломиле копља. Иако је 1906. године шпански краљ Алфонсо ?ИИИ пресудио и спорно подручје припојио Хондурасу, власти Никарагве одбиле су да поштују његову одлуку. Страсти су се узбуркале и наредних година чарке су постајале све жешће и чешће. Кад је 1937. године Никарагва издала поменуту марку, грађани Хондураса били су ван себе од беса. Сви, од званичника, новинара до обичних грађана протестовали су и захтевали да се марка одмах повуче из употребе и уништи. Влада Никарагве имала је спреман одговор: на мапи одштампаној на поштанској марки подручје на које су право полагале обе државе означено је као „территорио ен литигио”, односно као спорна територија. С оштрих речи прешло се на (зло)дела – у Хондурасу су избиле антиникарагванске демонстрације, а у Никарагви су били све гласнији позиви да се на границе сместа пошаљу одреди војске. Чинило се да рат куца на врата. У последњем часу, у жељи да посредују између сукобљених држава, умешале су се Сједињене Америчке Државе, Костарика и Венецуела. Мировни преговори уродили су плодом, обе стране почеле су с повлачењем трупа распоређених на спорној граници. Шта се догодило с марком? Никарагва је пристала да је повуче из употребе и уништи. Да одлуку нису до краја поштовали јасно је кад се зна да је марка због које само што није избио рат наставила да се продаје .

ШУМАН ИЛИ ШУБЕРТ?

Обележавајући 1956. године годишњицу смрти Роберта Шумана (1810–1856), Источна Немачка одлучила је да изда марку с ликом овог великог немачког композитора. У позадини се виде ноте једног од Шуманових дела. Све би било у реду да тек накнадно није примећено да су на поштанској марки заправо приказане ноте Франца Шуберта (1797–1828), аустријског композитора. Није било друге него да се марка повуче и сместа замени новом, с правим нотама .

ПОД ЗЕМЉОМ ЈЕ БРЖЕ

Почетком 20. века у великим градовима Европе и Америке достава поште била је веома отежана – кроз густ саобраћај било је тешко пробити се поштанским кочијама. Нешто је требало предузети. Зашто пошта не би путовала подземним путем? Почеле су да се граде пнеуматске цеви, нека врста подземне железнице за писма у велеградовима попут Париза, Рима, Беча, Берлина, Њујорка. Брзином од око четрдесет пет километара на сат запакована писма путовала су челичним цевима, покретана ваздухом под притиском. Италија је једна од ретких земаља која је, од 1933. до 1966. године, издавала посебне марке намењене пнеуматској пошти. Иначе, пнеуматска пошта била је у употреби до осамдесетих година прошлог века и онда, како су градови све више расли, постала непрактична. Задржала се делимично само у Прагу .

НЕ ЛИЖИ МЕ!

Да се марка не би одлепила с коверте, требало је смислити од чега да се направи одговарајући лепак. Већина марака штампаних после 1840. године на полеђини је имала лепљиву гуму направљену од кукурузног штирка, кромпира, гумирабике, шећера. Гума се није показала практичном јер се често догађало да се марка у путу одлепи. Шездесетих година 20. века у острвском краљевству Тонга, смештеном у јужном делу Тихог океана, дошли су на замисао коју су касније многи прихватили. Власти Тонге штампале су самолепљиве марке. Њихова предност није била само у томе што човек није морао да их лизне пре него што их залепи на коверат. Марке из Тонге постале су чувене јер су биле различитих облика – најпознатија је марка у облику банане из 1969. године. Ове марке постале су преко ноћи толико тражене да су биле и значајан извор зараде за краљевство Тонга. Филателисти су просто полудели за овим необичним маркама